Ajde da ukinemo gradski prevoz
Ne stvarno, pa za koji će nam? Postoji pregršt alternativa. Automobil u kotrljajućem stanju može da se kupi već za par stotina evrića, naoružani taksisti jedva čekaju pijane putnike za novi „može biti samo jedan“, a ko nema za to, jebiga, nek tabana. Kad su mogli đedovi pre 70 godina 10 kilometara do škole uzbrdo,kroz šumu, pa nazad 14 kilometra opet uzbrdo, kroz sneg, sa sve torbom prepunom petica, može i on po asfaltu.
Nikom starijem od četiri godine ne treba da Siniša Mali i Goran Vesić govore da prevoz treba da se plati. Građani Beograda i Srbije se možda krste kad u istom tom prevozu prolaze pored bogomolje i možda 2 od 3 keve gledaju Farmu po ceo dan, al nisu baš ni udruga somalijskih pirata ni bruklinska maloletnička banda da hoće sve na mufte pod pretnjom hladnim oružjem. Svakom je jasno da gradski prevoz, kao i bilo šta drugo, može da opstane samo ako se redovno plaća. U prodavnici niko ne pokušava da pobegne kroz ventilacioni otvor sa hlebom i 2 sardine već svi normalno čekaju u redu, kad te frizerka od 45 kila ošiša, ti joj platiš a ne zabodeš je bokserom u glavu i ne izađeš iz salona mrtav-ladan, u svakom drugom kafiću pola sata moraš da vijaš konobara da bi mu platio pa mu još i bakšiš ostaviš iako niko živ ne bi izvalio da si se samo napravio lud, ustao i otišao. Pa šta, i onako ima 1000 kafića u gradu, dok u svakom popiješ piće gratis, u onom prvom te već zaboravili pa opet sve u krug. To niko ne radi.
Ipak, barem svaki drugi putnik u prevozu se švercuje. Zašto? Pa i naplata infostana je bila bolja kad im nije palo na pamet da šalju tužbe i plene kolor tv i usrane gaće. Očigledno je da to nije samo spontani, masovni hir iz Crnog bombardera već postoji neki veći problem. Veći problem se zove očajna usluga. Ne postoji veća uvreda za kupca nego ga naterati da skupo plati lošu robu. Pošto knjiga utisaka ne postoji a GSP je monopolista pa ne možeš da se voziš kod konkurenta, ostaje ti a) da budeš „pošten“ ali glup jer plaćaš više nego što treba i b)“nepošten“ ali prema sebi pravedan jer ne dozvoljavaš da te banda jebe. Trenutno većina bira drugu opciju.
Ko se ikad malo bavio prodajom zna da je cena tek četvrti, možda i peti faktor prilikom odlučivanja o kupovini. Prvo i prvo je (žene excluded) da ti je to što kupuješ potrebno. Prevoz je dakle potreba. Idemo dalje, nakon zaključivanja da mi je prevoz potreban hoću da dobijem ono što mi treba, a treba mi recimo da se od tačke A do tačke B bezbedno prevezem. Ukoliko je cirada na harmonika busu toliko šuplja da deluje da će da se prepolovi, ukoliko su srednja vrata potkočena kamenom da se ne otvaraju u toku vožnje jer uređaj tog dana nije naštelovan i ukoliko vozač na jednom mobilnom priča, na drugom kuca švalerki poruku, kolenima vozi a kitom daje migavac i lupa po tasteru za otvaranje vrata, to mi sigurno neće uliti poverenje.
Pod tri mu dođe pouzdanost. Recimo da idem na posao i da želim da znam da ću od A do B doći između 17 i 22 minuta, a da na stanici neću duže od 7 minuta u najgorem slučaju čekati na liniju kojoj je frekvencija nailaska 5 minuta. Kad znam da svakog dana mogu da očekujem ovako nešto, svakako da ću biti zadovoljan. Postoji i parametar zvani komfor. Gradski autobusi nisu erbas 380 i u njemu se ne očekuje da stjuardese rade šiacu masaža dok se ispija koktel od 17 boja. U gradskom prevozu se stoji svuda u svetu i to nije problem, lepo se zabodeš uz prozor, gledaš napolje, slušaš Maju Marijanu il radiš šta već hoćeš. Međutim, komfor nije kad u autobus uđe preko 200 putnika a još četvorica vise napolju, još manje je ako unutra pada kiša isto ko i van i ako su svi delovi osim sedišta i šipki toliko prljavi da se u njima razvija nov scenario ekstraterestrijalnog života. Komfor nije ni kad su zamandaljeni prozori a vozač pravi uštedu pa ne uključuje klimu na plus 29. Šta se bre bunite, naš kako je u Libiji, zemlja gori. Ipak, ponajmanje je komfor ako se vozilo u toku vožnje zapali, a ove godine se zapalilo i izgorelo pišljivih četrnaest komada. Tek sad dolazi cena na red. Ako je sve gorenavedeno prihvatljivo, cena neće biti problem, platiće je 85 posto ljudi.
Kod nas se, međutim, stvari uvek odvijaju naopako. Mesecima unazad, svakodnevno slušamo hordu nepismenih doktora nauka iz vlasti kako je jedina mera za poboljšanje kvaliteta prevoza isključivo represija. To su, naravno, pokupili od one prethodne vlasti jer su i oni imali ingeniozne ideje tipa „hajde da 150 putnika pustimo da ulaze samo na prva vrata, biće zabavno“, „hajde da napravimo gestapo punktove i niko ne sme da prođe dok ne pokaže čekiranu kartu, Đilasovu fotku u novčaniku i regularan bris iz čmara“ i „hajde da svako vozilo ima svog kerbera čuvara al da bude što deblji da zauzme bar 4 kvadrata prostora“. Ništa od toga nije urodilo plodom, već su se stvari samo pogoršale. Nova gradska vlast najavljuje upošljavanje još 116 000 kontrolora, regrutovanje specijalaca i taktički obučenih ljudi žaba koji će amfibijama iz kanalizacija da uleću kroz odvaljene patose starih autobusa i odvlače u podzemlje svakog ko se drzne da ne validira već kupljenu mesečnu kartu. Klasični šverceri koji nisu kupili kartu će umesto nedelotvornih prekršajnih prijava dobijati metak u čelo u slučaju da priznaju greh, a u slučaju da su drski, biće mučeni metodom slušanja audio zapisa Ivice Dačića dok peva hitove Mitra Mirića i Halida Bešlića. Uvek je problematično kad se ne shvata da prirodni zakoni itekako važe i u društvenim interakcijama, eto baš taj Treći Njutnov zakon – što ti mene više prisiljavaš, ja ću više da se protivim.
Ali od ove bulumente se više i ne može očekivati. Ona je tu samo da vodi sveti rat protiv bivše vlasti koja je svakako odgovorna što je dozvolila firmi sa 0 kvalifikovanih radnika i 100 evra osnivačkog kapitala da trpa u džep svakog meseca preko 8 posto i što ih sa te pozicije bog otac ne može isterati narednih 1000 godina. Zar nije normalno očekivati da direktor GSP-a izađe i kaže „Ljudi, jebemumater, karte moraju da se plaćaju ili ćemo svi otići u tri lepe. Da bismo vas stimulisali da plaćate, smaknućemo cenu 10 posto, ali zato penzioneri neće više oći da se za džabe voze jer ako đaci, studenti i nezaposleni plaćaju 10 evra a nemaju prihode, zašto ne bi i oni plaćali, ionako jedva čekaju da unesu 30 kila kupusa u zembilju usred jutarnjeg špica. Dalje, postavićemo svuda natkrivena stajališta jer nije u redu da kisnete ko govna dok čekate dupke punu pedeseticu na stanici u Mordoru. Na svakoj stanici ćemo konačno promeniti obaveštenja o prevozima a možemo i da metnemo redove vožnje za svaku liniju pa da znate da li da palite pljugu ili ne. Kad bude alo više parica, svaka stanica imaće displej na kom će da piše kad koji bus dolazi, radimo na tome. Promenićemo i tarifni sistem. Uvešćemo dnevne karte, vikend karte, sedmodnevne i petnaestodenvne. Za kontrolore nećemo primati osobe sa sveže otpusnim listama iz Palmotićevea vozači neće tripovati da su Fanđovi potomci“ Očigledno nije normalno, al je normalno da najgluplji gradonačelnik urbane strukture u istoriji civilizacije raspiše tender za brojanje putnika. Jebeš svu tehniku, jebeš smart senzore i računare, ajmo mi to na prste da brojimo, Zemlja je ionako ravna ploča koja stoji na procvalim usnama Premijerovim.
Na kraju krajeva, ni ta cena nije tragična, ne mora cena pojedinačne karte čak ni da pojeftini. Prokleti naš čovek koji se bavi prodajom bilo čega nikad neće naučiti da je zadržati klijenta isto toliko važno koliko mu i prodati nešto prvi put. A ovde je klijent stalan i nema alternativu. Čemu služe mesečne karte ako su neisplative? Zašto je odnos pojedinačne i mesečne karte u Oslu i Helsinkiju 1:16, Stokholmu 1:18, Cirihu, Ženevi, Amsterdamu i Briselu 1:20, u svakom drugom civilizovanom kutku Evrope ne prelazi 1:30, a u Beogradu je 1:45. Koja je svrha kupovine mesečne karte ako čovek treba da ima 60 vožnji mesečno da bi osetio kakvu-takvu uštedu. Malo li je ljudi koji žive u centru i prevoz koriste samo da idu do posla recimo u Zemun. 22 radna dana puta 2 vožnje… šta se tu njemu isplati? Zašto bi on kupovao mesečnu kartu kad može da nakuca 1000 dindži i da se čekira samo kad kontrola uđe.
Pre 5-6 godina smo u sklopu obavezne prakse 3 nedelje proveli u korporativnom okruženju GSP-a. Raspored smo dobili u centralnoj zgradi na Dorćolu, u kancelariji gde na zidu stoji Titova slika (zaista stoji, nije fora). Mene su bacili u jedan od pogona gde sam za dve nedelje (treće su nam rekli da više ne dolazimo) naučio sledeće stvari: mehaničari su glavne baje u firmi, dispečer sa srednjom školom je elokventniji od šefa saobraćaja i šefa održavanja zajedno, psiholog jednom nedeljno vozačima pušta film u kom im se sugeriše da treba da zatvore vrata pre polaska sa stanice i da ako neko slučajno ispadne iz vozila, treba da pozovu hitnu pomoć.
Eto, i zašto ne bismo ukinuli gradski prevoz. Uostalom, ja sad živim u centru, zabole me.
