Znaš, ja ne mogu bez sarkazma i ironije – proganja me Odri Hepbern

Otkad smo svi postali tolko pametni, ironični i sarkastični, ne moš čovek više bit budala i neotesano goveče na miru: ne, ne znam šta je votergejt i prenatalni orgazam: slušaj, parafraziraću Gogolja, Panda taksi i Moglija, aman bre ženo ućuti, sve bre postalo nešto zaguljeno i s nekim manirima, sve bre nešto prefinjeno načitano i pametno, umislili odrihepbernovštinu i herbalajfštinu pa sve citira i diže jednu obrvu damski: nisi mi izmako stolicu kada je trebalo da sednem, kakav je to način? Pa, Snežana, brate, pijemo u parku Zaječarsko od dva litra gde ću klupu da pomeram ima trista kila, si normalna ti? Plus to bre još zavario Bogdan Bogdanović, najbolji gradonačelnik Beograda, prvak Druge srbije i prvi strijelac Fenjerbahčeta, pričvrsnuo za beton ljudski, ne mož se pomera to tek tako.

A ona je tako jedna ledena kraljica, u krevetu kurva – u sudoperi svetica, za kuću vrednica, praznikom vernica, na fejsu krilatica: moja najveća mana: aj em so sarkastik: ah ti glupi i zavidni ljudi oko mene, ne, ja ne mogu bez sarkazma kraljica sam ironije – ma kraljice puši kurac pušikurko, sa dva prsta, općenito, pa Odrinom muštiklom otresi pepeo po muškatlama svoje majke – izuzetne gospođe inače, savim pristojne službenice Dragice: kad ona spremi koh prste da poližeš do dupeta – ko li smišlja te izreke: prste do dupeta, alal ti kurac Vuče Karadžiću ti ćeš kulturu da mi uvodiš, što nisi pustio Lukijana Mušickog i Stratimitovića da vozdižu narod, a ne ti prostačino tršićka. A naša Odri je htela da upiše književnost: pa ti si uvijek imala dara za sastave da izvučeš temu i pouku dela, ali to ti nije bilo isplativo, ma Megatrend u Batočini je super a da čitaš to možeš i ovako: ti se tako diviš Ani Karenjinoj mada ne znaš zašto, kapiraš da je najbolja pička u romanu i da vara matorog muža, pa kao to je ekstra, književnost, romantika tragika, pruga, ljubav, samoubojstvo, ne shvata tebe ova seljačka sredina nikako, isto baš kao i Anu.

Eh Odri, draga, moja, studentkinjo žurnalistike vagine – odnosno prava osamdesdeveti semestar, obara li Kalafatović i dalje, obara li?

Ma samo drugarice verne znaju za njega, to je zabranjena tema: gospodin izuzetni, On, Mr Big, Zverka, Ljubodrag Duci Simonović, Mr promptni, Mr Proper čeka te, čeka, kakav? Vaš ideal muškarca Laro Simonović? Pa da bude crn, a ramena snažna ko što vole žene, i plave oči da ima na čmaru: i pesnik i teniser i zver, i džentlmen i da otpljune u ruku grubu pa da ti zagrebe gospođicu Andrić-Anđelić. Ah da ima glatka kohones – to je sasvim lepa reč i Milica Nedić će početi da je upotrebljava u Dnevniku – a ne balkansko dlakomudje, da me tretira i čuva, da me očara a mene je tako teško očarati. A da mogu, rekla bih vam: ma treba mi muško da me bije i ubija u pojam, da zavede red – tuci me, utuci me, istucaj me, da kad ti pitu pod nos donosim da volim što je ždereš i mljackaš – presvlaka za damu ostaće u ormaru – transformacija preko noći od modne ikone do kalendara sa svecima – Doo Opeka piše ispod 37258 Donji Krčin – listaju se meseci od januara do decembra brzinom zaklapanja rerne, kalendar se sav iskrivio i požuteo od šporeta na drva ispalog čunka: da li si to tako zamišljala Odri, draga? Pa ipak, ja mog Milivoja volim.

Da, da, sve su moje ljubavi takve bile, romatnične, burne, strasne, nekonvecionalne i kratke:  ah memoari jedne nejebejše, ah, pa nesrećne ljubavi, kakve bi bile: oblaporni Mitar sa pe-em-efa – kupio ružu jednom i on se, znaš, palio na Gejm of trons, omiljeni hobi: izvlačenje pamuka iz pupka, i Spasoje, pripravnik i pomoćnik Božić bate, sav mastnjikav bio – rasa feničanska – kupio mi jednom medvedića, hobi pisanje socijalne poezije, nosio lep šal –  to bi otprilike bilo to, ali sve je to zato jer ja moram sama da budem, jer je tako teško sa mnom, prava zavodnica, ludilo, izlasci, letnji flertovi, tropski bar, zavođenje: PA PIČKA TI MATERINA NA TAPIRA LIČIŠ – i ti da zavodiš – eto šta si učinila, da psujem, i da se razgnevim, a ja sam izuzetno prijatan čovek, teološki potkovan, Vladetu Jerotića čitam i posećujem njegova predavanja, kolko mogu, vatam i beleške.

A piješ li kafu u krevetu iz ogromne šolje, ločeš li kafetinu kravetino i kafetine ko klasična koza sa tvitera, tvituješ li imaganirane kurčeve, zgražavaš li se, zgrožena li si Srbijom – JER SRBIJA pišeš li svuda i čitaš li knjigu Laguninu laganu skramu skidaš li sa slova recikliranog žutog papira? Ali, ipak, time što čitaš ti se tako izdvajaš iz mora nadograđenih noktiju ko mramorja oko Stambola jer ti zaboga čitaš knjigu i piješ kafu, dok kiša pada u nedelju, ah tako ti trebaju ti časovi osame: knjiga, kafa, kiša, pička, ladna, nedelja, mačka, ker, tegla pms-a, kako je to umetnički, boemski i samostalno, ženski, sama i zadovoljna ahhh kako sam ja jebena nedojebena Sara Džesika Parker seks i grad i sve je to lepo ama ipak bolje da neko prodžara ljudski dole jebeš Akija Kaurismakija i Akija Parnog valjka i Akija pederka za razgovor o koalama daj ti meni sučku jednu da opajam glatke zidove ružičaste moje paćeničke tviteraške melanholije, ah prazne pećinčine što zjapi neutoljena.

E, a baš ti je erotsko umentičko artističko senzualna ta slika na fejsu, skinuta ko zna odakle, crno bela, mišićavko ti među nogama, na kiši, zario se, poljubio je dole, ona glavu zabacila misli na Maldive, na Maldinija, na Praznik u Rimu – a to si kao ti, imaš svog personalonog roba lizača ko Lepa Brena u onom spotu – hihihi jao pa ti nisi normalna ludačo napisaću ti ispod da mi je jedan takav :)))) a šta će ljudi pomisliti, da smo nas dve, dve slobodoumne kalašture koje se ludo, ludo, provode: dođi na kafu da je pijemo iz šoljetina ogromnih ima svašta da pričamo, svašta nešto se desilo: svašta, svašta o neuspelim jebanijama – nisi mu dovoljno poturila guzicu, šta ćeš Odri, jebeš ga, drugi put ti njega natakni, šta ima veze, dves prvi vek je, više voli čovek da pije nego da jebe inkarnaciju one babe iz ljubav na seoski način, ne tetka, Ljupče me zovi.

I na kraju slušaj Snežo da ti kaem jednu stvar: ne moš ti biti Odri jer je to raslo sa majkom finom beštijom koja je učila ženstvenosti – baš sam juče čito – to su bre vekovi plemstva, to se stiče postepeno, tu je bre otac nek inspektor Krušo iz sen Tropea i s francusko-švajcarsake granice, pička je negovani ljutić na vrhu planine, runolist, otapa se glečer u čaju, prekršta se nožica, polako se prevlači fina jelenska kožica, nije to tako jednostavno a kako ćeš ti da budeš to sa tvojom porodicom, majkom Slavicom prodavačicom i ocem poluinižinjerom Slavkom, šesti stepen, kojima je yu frižider Obodin vrh prefinjenosti i Slovenci kao takvi, pa ne možeš Snežo, izbija iz tebe srednjomoravska rugoba i smeh nesuzdržan, praseći rep neispravljen, grokneš jebiga s vremena na vreme i ne, nije to loše, eto ja volim brčkanje u blatu i srednju srpsku nedepeliranu klasu, al svaki put kad se tako kao u Odri pretvaraš, ti, osim što stavljaš parfijum pod znojavu mišku, izdaješ i tlo naše, krv, rasu i tradiciju: bolje me opali po ramenima i kaži mi nježno ko neki ženski Misirac: oćemo mi da se pojebemo brale? Pa lepo da se podovatamo naslonjeni na trulu ogradu koja škripi, stenje i puca u vrhuncu – tri minuta i ništa više ja ne želim a ti posle nameštaj hulahopke udarnik žarko zrenjanin proleter ko izjebana Radmila Živković uz plot i viči za ladom koja te šljiska blatom da te povezu do prodavnice – pa stani bre, stani, pička ti materina, stani… i besna bacaš finu Odrinu damsku tašnicu finu u kaljugu… iii rez!