Čari samačkog života

– Imaš neku čašu?

– Poglej u kuhinji.

– Nema.

– Sudopera?

– Prepuna govana.

– To je soc.

– Nebitno, nema.

– Mislim da je ta, pored kutije za lebac, relativno čista. Maja je pila vodu iz nje.

– Po mirisu bih rekao da je samo razblaživala votku.

– Ma to je to, još bolje. Alkohol dezinfikuje.

– Ne, brate, odbijam da pijem iz čaše koju su dodirivale usne koje su dodirivale tvoje genitalije. Imaš bar neku čistu šolju?

– U ovoj gajbi postoje dve šolje, ona sa Miki Mausom i ona “Pozdrav sa Golije”. Obe su moje i samo moje.

– Boli me kurac da li su tvoje ili ne, je l’ neka od njih čista?

– Ne verujem. Mikija ne perem, samo dolivam kafu. U Goliju pljujem, uvatila me vidikovačka guka, katran mi na usta izlazi.

– Pljuješ u šolju?

– Sti ikad bio na Goliji?

– Tuše. Znači, moram da perem?

– Radi šta oćeš, zabole me. To moj problem nije.

– De je deterdžent?

– Nestalo. Imaš gel za tuširanje pored kade. Ili uzmi sapun. Sapun je takođe kul.

– Jebi se, kako sapunom da perem čašu? Sapunom se peru ruke, možda neki drugi delovi tela, ali čaše – ne.

– Isti je sve to kurac, razlikuje se samo agregatno stanje. Lažu na reklamama, pizda im materina. A i, brate, sapun je glicerinski. To je, fazon, posno, ili tako nešto. Bogougodno, u svakom slučaju.

– Čak i da je posan, neću da ga jedem, oću jebenu čašu da operem. Al nebitno, poslužiće.

– To je duh! Ne daj da te kapitalističke svinje zavaraju. Merima je tru, sve ostalo je mazanje očiju poštenom narodu.

– Jel ova dvolitra sve što imamo?

– Plašim se da jeste. Ima ona sirćetna rakija što ju doneo Njavi.

– Neka hvala, previše sam mlad da bi oslepeo. Vinjak, Pelin, Baltik?

– Ništa od toga, bljeh, popijeno.

– Ček, a ova dva polu-prazna Pilsa u frižideru?

– To je rashlađeni portabl toalet.

– Sereš?

– Serem isključivo kad odem do matoraca ili na poslu. Pišanje je druga priča, greota da dvolitre ostanu neiskorišćene. Neki robot ili Rusin u Apatinu se potrudio da oblikuje plastiku. Čisto odavanje pošte.

– Ne sereš ovde?

– Ne, WC šolja je zapušena. Evo ti jedna životna lekcija, iz prve ruke – ne bacaj pikavce u šolju, pogotovo ako pušiš stotke.

– Okej, okej, okej. Ali, pobogu, za ime jebenog sveta, zašto rashlađuješ pišaćku?

– Selim se iz ove gajbe za nedelju dana. Rekoše mi gazde, onomad kad sam se uselio, da treba da zalivam cveće vodom sobne temperature, jednom nedeljno. Ledenu pišaćku neće očekivati. Ni gazde, ni fikusi.

– Zajebavaš?

– Ima nečega moćnog u osećaju da si jedinu odgovornost usrao. Ispravka – zapišao.

– Kako možeš da živiš ovako?

– Kako?

– Pa ono, u ovoj prljavštini. Mislim, odeća ti je razbacana po podu, ne može da se izađe na terasu jer đubre blokira vrata, WC šolja izgleda ko zastava Belgije, a i prilično sam siguran da mi je nešto namignulo kada sam pogledao u onu šerpu na šporetu.

– A, to. Pokušao sam da gajim psilocibinske pečurke, ali je uputstvo bilo na španskom. Iskreno, i ja se plašim da pogledam šta je sada tamo. A što se ovoga ostalog tiče – šta da ti kažem, sterilnost je precenjena.

– Može biti, ali jebiga, živiš u svinjcu.

– Ma brate, svuda je svinjac. Svet, Srbija, Beograd, sve je svinjac. Eto, juče sam u Knezu ugazio u govno. A izašo ko gospodin čovek, da se prošetam beogradskom promenadom. Pa jebemumater, ja bar ne serem po svojoj gajbi.

– Da, ti čak ne sereš ni u svojoj gajbi. A i porediš sebe sa kerovima.

– Okej, loše poređenje, al kapiraš šta hoću da kažem. Mislim, četiri godine sam išao na faks sa likom koga su zvali Bane Bakterija, ne samo zato što je ličio na neku takvu slinu, već zato što je čovek hodajuća zaraza. Ako mi on ništa nije preneo, neće ovaj par čarapa na podu, jebemliga. Pre neki dan sam video Ciganku u autobusu, jede komadinu kiselog kupusa, pa se onda tim rukama hvata za šipku. I zamisli, posle se ti, nesvestan, uvatiš za to.

– Mare je jednom polizao šipku u dvaestrojci za dvesta kinti.

– E, to ti i kažem. Oblizao je najgrđe mesto na planeti i nije mu bilo ništa. Ja to ovako gledam – svuda sam okružen kojekakvim bacilima. Mogu da nosim sa sobom asepsol ili tako neki kurac, pa da prskam sedišta u busu i da me prebiju paranoični penzioneri, ili mogu da skapiram da mi je imuni sistem ipak zajeban igrač, te da svinjac za mene nije frka. Ja sam izabrao ovo drugo.

– A šta je s ribama koje dođu na gajbu? Nije baš da Ajs-šaćka ima neko afrodizijačko dejstvo.

– Ma ko ih jebe. Bar dobijaju fin trejler spodobe za koju će se udati kad biološki sat počne da blokira snuz opciju.

– Počinje tekma, pojačaj.

– I za to me zabole, već sam puko tiket. Ko me jebe kad igram na klubove čija imena ne umem da izgovorim. Gledaj ti sam za sada, valjda će ostali uskoro banuti. Odo ja do mojih da se iserem.