Zašto su danas devojke ljute?

– Ej, devojko!

Hm, nepoznati mladi čovek između 20 i 30 godina ošišan na normalku s facom koja pokriva specifičan ali nikako malen dijapazon od studenta mašinca do studenta pornografije me agitovano zaziva na ulici. Naravno da ću ga ignorisati jer to je jedina sigurna opcija. Ajmo volume jedan, dva, tri, gore… ajm in loov vit jor bradr, jes aj em

– Izvini, ej!

Daz hi nou vat aj du

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]jul pas dis on vonć ju[/typography]

– Izvini, da li mogu da te pitam nešto?

Ako budem morala da skinem slušalice na ovom delu, znači biće defkon jedan znači frajeru bolje bi prošao da si prišao Srpskom pokretu obnove 2013. umesto meni na ulici sada.

– Alo, tebe hoću nešto da pitam, ribo prosečne visine, ravne crne kose i prihvatljive fizionomije studentkinje anglistike sa taman malo hipsterskom kombinacijom crne kape, žutih starki, fensi  kaputića i šala u kome bi se izgubila dva Lenija Krevica!

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Što nosiš te naočare u sred zime, da nisi slepa koliko si lepa xexe?[/typography] 

Ovaj nešto hoće a ako sam srećna hoće da ga neko uputi do studentske poliklinke mada je moguće da će biti samo klasična “karta za Banjaluku a nisam jeo tri dana i sad moram makar i na silu” priča. Jao gde mi je sada ignor ili blok jebote što život nije malo više kao fejzbuk ili još bolje pinterest da sve bude samo lepe slike Balija, branča i bedekera, pa se lepo okružiš samo ljudima koji ti odgovaraju i dobro fala bogu s par jadnica koje su izgledom i intelektom i kešom ispod tvog nivoa, normalno

– Alo, ribo!

Gotovo, skidam slušalice, ovaj majmun je sad stao ispred mene i spreman je za bananu.

– Šta si rekao?
– Alo… ribo?
– Ribo? Izvini, Dragane Nikoliću, nisam te prepoznala, nešto si se podmladio, ko Bendžamin Baton.
– A? Au čekaj, uspela si da ubaciš dve filmske reference u prvoj rečenici koju si izgovorila, mada je diskutabilno koliko je Bendžamin Baton filmska referenca, koje je to pretenciozno sranje od filma.
– Dobro, zbog ovoga neću baš odmah da se okrenem i otpalim, kupio si još otprilike 10 sekundi razgovora.
– Samo što i dalje ne kapiram o čemu razgovaramo, kakav Dragan Nikolić, on valjda ima bradu i šoljicu kafe u ruci uvek, a vidi mene, toliko sam ćosav da bi mogao da promenim prezime u Ćosić, ali jebe me samo što me zovu Krešimir xexe
– Pa obratio si mi se sa “ribo”, što me em vređa jer implicira da sam neka lovina koju ćeš ti da pecaš ili da sam hladna, ljigava i svarljiva samo ako sam prelivena limunom i maslinovim uljem.
– To ne bih znao, ne hranim se van piramide ishrane krava, svinja, pile, pile.
– Ma samo ti nastavi da furaš te izraze iz sedamdesetih kao da si jedini preživeli iz ekipe praaavih beogradskih šmekera što danju penju crnce studente DIF-a iz Bocvane na platane na Bulevaru da im bacaju banane a noću se opijaju vinjakom i nadmeću u kalamburima u Prešernovoj kleti. Pošto sve moje drugarice normalno puštaju pičiju ceđ na Tirketa i Preleta i Momu Kapora, ali ih jebe to što su ti primerci autentičnog mužjaštva sada materijal za nekromansere.
– Slušaj, ako misliš da te startujem, ne.
– Opa, poen za drsko poricanje stvarnosti, moja omiljena osobina, zato i dalje živim u Srbiji.
– I ti imaš poen ko kuća za referencu na Heroje s nekromanserima, mada nije zagarantovano da si na to mislila, možda si samo ljubitelj epske fantastike, a u tom slučaju mogu samo da ti kažem – “ti nećeš proći” dok mi ne odgovoriš na jedno pitanje xexexe
– Kakva koincidencija, isti citat sam i ja htela tebi da uputim, a mogu i da elaboriram: nemaš šanse jer tvoje šanse u startu negira kontekst u kome me startuješ, na ulici, s pričom levela pčelar Miki iz Kupinova.
– Mmm, opet te komplikovane reči, znači pored Tolkina čitamo i Vujakliju. A i vidim da si old skul fan Velikog brata, rispekt, tu smo od prve sezone.
– E taman sam mislila da odem, ali ipak mi ovo postaje zanimljivo. Ali samo da znaš odmah da nema šanse da ti dam telefon ili tako nešto, kapiš?
– Kapiš? Hahah, šta si ti ženski Silvio Dante? Džast ven aj tot aj voz aut… dej pul me bek in!

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]hahaha Silvio car[/typography]

– Kum 3, lepo, lepo, najpodcenjeniji od svih Kopolinih filmova.
– Mislio sam na Sopranose, ali bravo jebote, 12 points, duez poa, citat je izvorno iz Kuma 3.
– Ne znam te Sopranose, ne gledam televiziju.
– Praviću se da ovo nisam čuo i fokusirati se na događaj verovatnoće prirodno nastalog higzovog bozona da sam na ulici sreo ribu koja može da isprati citat Sopranosa i ispali referencu na moj drugi omiljeni grad u mojo jprvoj omiljenoj video igri a da pri tom ne izgleda kao nesreća na gradilištu. Da li je to sudbina il ko zna šta li je?
– Tri poena za pop kulturne reference, minus trideset za citiranje Bajage u bilo kom neironijskom kontekstu. Neutralno za kompliment konto izgleda, još uvek nije raščišćeno da li žene koriste svoju privlačnost i seksualnost kao prostor slobode i oružje za emancipaciju ili je to podrška obrascima patrijarhata i objektivizacije.
– … i naravno da je feministkinja. Krhke nade koje sam imao da studiraš eventualno filološki ili ako ajde baš mora neki Singidunum su se raspirile jer je očigledno da si definitivno filozofKINJA, ali dobro fala bogu bar ne deluje kao da si sa istorije, nemaš paučinaste brkove i ne deluješ mi kao da drndaš kliću na Živojina Mišića i Lazu Pačua.
– Činjenica da umeš da iskoristiš reči “feministkinja” i “filoSofkinja” u rečenici koja se ne završava sa “samo treba kurac” ti daje još neke male šanse da ovaj razgovor biti nastavljen još koji sekund, iako mu sve manje vidim poentu.
– E, a ti umeš da iskoristiš reč “kurac” u rečenici koja se ne završava sa “diskurs patrijarhalne represije”. Pazi, još ako umeš da smotaš sarmu, moš se udaš. Ne za mene, da se razumemo, al za Ištvana Kajića, na primer.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Pa vidi ga svaka bi ga majka za zeta poželela[/typography]

– Okej, sa svakom daljom rečenicom zalaziš u veći minus od prosečnog stanovnika Ćuprije 20. u mesecu.
– Dobro, ne moraš da umeš da smotaš sarmu, ali džoint kapiram da umeš, a?
– Umem, a umem i da zapalim.
– Koja fora iz taksija na štajgi, kao da znaš kako me loži kada buržujština želi da se identifikuje s prekarijatom, nemaš pojma.
– Manje bi mogao da se ložiš, a više bi trebalo da se zagrevaš.
– Za šta, imaš u planu neku fizikaliju za nas xexe?
– Ne za nas, ali da za tebe. Naime, uskoro ćeš učestvovati u disciplini za koju sam sigurna da si puno vežbao: odjebavanje u troskocima.
– Hahah rekla si “naime”, kao da slušam Radoša Ljušića kako naglas čita Mila Lompara, dođi sebi, da li si realna?
– Realna sam i ozbiljna kao dokumentarac, druže.
– Aha, kao dokumentarac Vajsa.
– E dobro, ajde sad, kreni sa troskocima.
– Vidim, napredovali smo – od toga da ti hoćeš da odeš do toga da ja treba da odem. Je l’ to ta rodna ravnopravnost?
– Iskreno, da, to je neka suština. Ona da jebe, on da odjebe.
– Slušaj, sestro, kad smo već iskreni, moram da kažem… Jebiga, sviđaš mi se, padam na žene s oštrim jezikom, koje se razumeju u igre i filmove i sposobne da opsuju i prizovu metaforu atletskog događaja, mislim, uvek sam kapirao da bih pao na taku neku, samo sam mislio da ne postoje. Ali, ipak, nisam prišao da bih te startovao.
– A kako onda zoveš sve ovo ako nije start? E, znam: kraj!
– Ma kad ti kažem, nisam ja prišao s idejom da te startujem, ozbiljno sam samo hteo da te pitam nešto!
– Haha čekaj, ja ne verujem da si u fazonu da je to i dalje nešto što kao radimo ovde. Dobro, ajde, pitaj, Ivane Zeljkoviću, pa da se razilazimo.
– Je li ti ispalo nešto?
– Molim? Šta bre je li mi ispalo?
– Pa mora da su ti krila neđe ispala ljepotice jer anđela bez krila još niko viđeo nije!
– tilt…. tilt
– A, ŠTA JE BILO, BLOKIRALA, A? CRNOGORSKO-BEOGRADSKI, BATO, UVEK PALI, MOŽEŠ DA BUDEŠ HANA ARENT LIČNO. STAN NA VRAČARU, KUĆA U MILOČERU
– mmm… mmm… šljisstoris (onomatopeja ceđa niz butinu)
– Aj sad mi lepo reci broj telefona, a ja ću da te upišem u imenik pod K. K KAO K-L-A-S-I-K-A, bijaaač!