Dobrodošli u prošlost Aleksa Vulfa
Kao i svakog jutra, i tog se probudio pre svih. Čak i pre samog jutra. Bio je budan i pre buđenja takoreći. Prethodni dan mu je trajao 67 sati i 26 minuta zemaljskog vremena, zahvaljujući naprednoj mašini koju ima u radnoj sobi. Naime, Arapi su mu dali kredit za kupovinu moderne skalamerije koja stvara negativnu gravitacionu silu stvarajući tako stanje da za njega vreme teče sporije nego za plebs. Premijer to uvek koristi da bi od a do š uspeo da prelista internet da vidi gde se i u kakvom kontekstu pominje, šta treba cenzurisati, šta zabašuriti, koga otpustiti i tako dalje.
Dok je razgovarao sa Vulinom i Stefanovićem, dvojicom prostodušnih ali zato jako vrednih momaka, zaduženih da obrću pedale na sokoćalu i stvaraju kontradilataciju vremena, par puta se eksplicitno obratio supruzi da mu skuva kafu. Odgovora nije bilo. Tad se setio da se razveo i od ove supruge, dodirnuo kažiprstom naočare na spoju između stakala i preko donesi.com naručio i kafu i novu ženu.
Nije stigao ni do trećeg srka već je podneo papire za razvod , uzeo akten tašnu pod mišku, zalupio vrata za sobom i krenuo na posao. „U redu je, pešaka ću!“ – kratko je rekao vozaču i krenuo sigurnim koracima ka zgradi u Nemanjinoj 11. Topot hugo bossovih cipela odzvanjao je asfaltom dok je policija hapsila sve ljude koji su se pojavljivali u radijusu od 100 metara od Premijerove maršrute. Hodao je sredinom ulice, manekenski gazeći 10 centimetara široku belu lajnu i gledajući iznad horizonta. Odjednom…
Pijana nesposobna đubrad iz sektora za vanredne situacije Beograd puta su ostavili otvoren šaht i Premijer je ponirao u crnu jamu. Negde između želje da okrivi opoziciju i nagona za samopreživljavanjem, skontao je da pada već poprilično dugo i da šahtovi ne bi trebalo da duboki baš kao poslanička želja za besplatnim gorivom već 4-5 metara. Odjedared, doživeo je prosvetljenje. Šaht je bio ulaz u teserakt – četvorodimenzionalnu hiperkocku koja od bilo kog trenutka u prošlosti stvara sadašnjost kojoj se može pristupiti.
Prva scena – poplave u Obrenovcu (maj 2014.)
Vidi ti samo tu odlučnost u mom glasu, stavu i nastupu. Kad dreknem na sednici Vlade, Ciceron ustane iz groba i aplaudira. Posle izlazim na bis, klanjam se a u sebi mislim „ipak se vi meni klanjate, svi do jednog“. Kako se samo moćno vozim helikopterom. Čemu li zapravo služi ova elisa? Koga bole kurac, vidi samo ti tu vodu dole, trebalo je sve to isušiti onim Veljinim mašinama. Gle neko se davi. Hahaha, pa debilu hvataj se za to deblo. Ajde, ajde… e jebiga. Prirodna selekcija, nema šta, najjači moraju opstati, šta će nam ljudi koji mogu da se udave u poplavama, nema svrhe u spasavanju, sutra će ga ubiti struja od dalekovoda ili će u šumi da se uhvati u zamku za medvede koju je sam postavio pa će da iskrvari ili umre od sepse. Plivam dalje.
Druga scena – telefonski razgovor sa Oljom Bećković (april 2014.)
– Alo, nemoj da si mi spustila slušalicu, ovde JA.
– Izvolite.
– Zašto si zvala u utisak onog hohštaplera da mi rasturi Nešicu? Sad mota pedale unazad i sjebava mi prostor-vreme, dan mi traje kraće, ne stižem da budem psihotični drkadžija onoliko dugo koliko želim i to se afektuje na povećan bilirubin. A i piškim crvenkasto ko da sam progutao Josifa Tatića.
– Možda je od vinjaka?
– Nemoj nikad više da si me zvala.
– Ali vi ste zv…
– Prekino sam ti vezu OPAAAAA!
Hahaha kako sam ovde izdominirao. Ček da probam sam sebi petaka da bacim. Alo Aco, okreni se. Medeni… jedini… ekstraordinarni… čarobni… neophodni! Ništa, ovaj teserakt je očigledno izbaždaren samo na „view only“ mod. Nastavljam.
Treća scena – kijamet u Feketiću (februar 2014.)
Stvarno sam ispao kreten što sam izašao napolje bez kape, pa duvalo je kao na Akonkagvi. Al brate, ako je Čeda mogao da bude go do pasa, mogao sam i ja bez kape. A i narod je bio oduševljen time da im Premijer nije neka pičkica koja nosi zimske kape i termoforom greje istrošene kosti već stameni heroj na braniku zavejanog autoputa. A realno smo odličnu scenu napravili, scenario – ja, režija – ja, izvršni producent – ja, jedino nisam mogao i kamerman da budem. Onaj mali debeli, sunce mu jebem, kako se to natovilo, a ovamo kao sve se loše živi… puče mi kičma zbog njega, ni kosmodisk ni akupunktura ne pomažu. Zbogom divna, bajna 2014. godino.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Kilu zbog tebe da dobijem.[/typography]
Četvrta scena – stvaranje SNS-a (septembar 2008.)
AAAAAAAAAA… memories. Kakav period jebote, pogledaj kako sedim u svojoj sobi 10 dana, poisključivao telefone, počupao kablove, odvrnuo osigurače, samo šetam i mislim. Sokrat bi prezupčio da je ovoliko vagao. A tegovi teški. Kum vs perspektiva. Hahaha pa ne da sam izložio masu da kao nešto dumam nego sam i samog sebe istripovao, insepšn jebote.
Peta scena – lepljenje plakata Bulevar Ratka Mladića (maj 2007.)
Ok, jebote, ne moram baš sve da vidim.
Šesta scena – Predavanje Dinkićevog zatvorskog odela poslanicima G17+ (jun 2006.)
Ni ovo. Mada, zipa me ovde sa 20 kila manje, bez ijedne sede i bez ovih tegli na očima. Koja šmekerica. Mada mi je masna hrana nagruvala prirodni kolagen u usne pa su sad čulnije i punije ko klitoris Lise En… Ok, kopam dalje po prošlosti.
Sedma scena – kabinet Ministarstva za informisanje (maj 1998.)
Kakav sam batica bio. 28 godina a šibam kaznama ko Tor čekićem. Šta je Bliče, želiš slobodu govora, pičko? Plati 300 somića, rođeni, najveća životna zabluda je da je sloboda garantovana i besplatna. Mada, sad kad vidim kakvo si smeće postao, žao mi je što te nisam više kažnjavao metodama vrsnog psihoterapeuta Zokija Milivojevića Batine. Haha vidi Dnevni telegraf mi na stolu, koja ironija.
Osma scena – punoletstvo kod Raleta (oktobar 1988.)
– Daj mi.
– Beži, ružan si. Građen si ko motka. Ne sviđaš mi se uopšte.
– Ali ja sam predsednik odeljenske zajednice, bog i batina u odeljenju. Naređujem ti da mi daš ovde sad i odma.
– Aleksandre, neš jebati.
– O jebaću. Itekako ću jebati. I tebe, i sve druge…
Nisi mi verovala, kurvo. Sad radi kod nekog privatnika za 28 iljada dok ja lordujem Srbijom.
Deveta scena – čas fizičkog (septembar 1979.)
– Ja želim da igram centarfora.
– Beži, debilu, idi igraj ponedeljak-utorak sa devojčicama, nijedna ne može struk da uradi, ti si krakat, možeš.
– Lopta je moja i ja ću da igram centarfora.
– E saćeš da dobiješ loptu. Džoni, Bobi aj dođite da Aci napucavamo loptu u facu i da ga šutiramo u jaja.
Traume iz detinjstva možda ostaju al i vas trojica ste gola govna sad, umrite na birou za nezaposlene.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Everything we’ve ever done or will do, we’re gonna do over and over and over again unless…[/typography]
Deseta scena – radnički bungalovi u Čanju (jun 1969.)
Šta je ovo, pa ja sa ovde još nisam bio rođen? I ovo je tačno… 9 meseci pre mog rođenja. Vidi, keva leži i ćale preko nje…
– Ćale!
– A?
– Neeeeeeee da vadiš pre vremena AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAARGGHHHHHHHH (onomatopeja raspadnja na nivo kvarkova).
