20/08/2014

Kučodlak – drugi srpski horor sajens fikšn

Posted on 28. May, 2012 by in Tekstovi Čitalaca

Ujed

Pođem si jedan dan do automehaničara: motorče mi nešto zaribalo, nije telo da pali, pa reko ću si odem do Žuću, da pogleda šta je kvar. Zašto sâm da ga akam i rčkam, da si mažem ruke s ulje, kad znam da ga neću popravim i da ću prejebem nešto. Bolje ću platim, al’ da budem siguran da mi je motorče ispravno i d’oće d’izađe uz Mokranjčevu.

Žena mi, Ljilja, a od milošte Ljiljče, umotala gibanicu što je jutros zgužvala, pa je ja jedem usput, onako vruću, sve duvam dok guram Tomosa. Lepo vreme bato, ptičice se raspevale, prođoše one dosadne kišurine, pa smo svi srećni. Jedem ja i guram niz ulicu, kad pogledam – uz jednu ogradu se nešto miče, ja se primako’, kad ono – kučence. Neko šareno slatko minče, malecno, runjavo.

Kuci-kuci-kuci, viknem, a ono me stidno gleda, okice mu ki dugmići, a mrtka pomalce s rep. Ja naslonim Tomosa na lipu, pa mu priđem, a ono se mazi, oblizuje mi prsti. Brže-bolje si izvučem malo gibanicu, pa mu dado da gricne, a ono lapće, sa slast gu jede. Moja Ljilja ti je specijalist za pite, rekoh ja njemu. Čekaj da viš kad napravi zeljanicu, ima ti donesem da probaš, šape će poližeš…

Mada, greota je dati keru...

Tako se ja zamajah i raspričah s njega, svašta sam mu o Ljiljinoj kujni ispričao, i o krofne, i o šnenokle, i o baklave, i taman reko da ustanem polako, didem da se opravljam kod mehaničara, kad nešto s leđa zalaja na mene, pa me precepi. Džukela izgleda velika, a laje ki megafon da mu gurnuli u njušku. Ja ti se, bate, okrenem, a kad ono rotvajler – iskezio čeljusti ki kljuse, dahće mi u lice. Pu, jebem ti dete! – rekoh – Čibu, mame ti ga nabutam – razdrah mu se, a on me onda dovati za ruku. Lele! Ne pušta, icepao mi kožu, pokidao mišići, stego i zario zubi do kosku, sve se mislim i nju će samelje. Čibe, mamu ti – poče ja da vrištim, u pomoć da prizivam, al’ nigde nikog. Uprpao sam se. Guram mu prste u oči, u nos – reko da ga oslepim, da ga ugušim, al ne pomaga. Curi moja krv, iscure za celu pljosku, a ja ionako anemičan, mislim se – gotovo! Tu ti je kraj Miki, nije mogo devedezdevete Klinton, al’ saće te džukela ubije. Taman sam se spremio za svetog Petra, al na svu moju sreću naišla neka mačka pa mnjauknula, te me ovaj pusti da gu juri. Ja osta’ polumrtav da ležim na put…

Muzika iz "Zone zamfirove"

Inkubacija

Prođe petnes dana otkad me icepio rotvajler. Bio sam i u bolnicu, izbušili me s razni tetanusi i čuda, potvrde sam uzo, oću da tužim opštinu. Čuo sam ja, bato, četeres iljade daju kad te opštinsko kuče izujeda. Taman će mi to opravi krvnu sliku, malo da se povadimo ja i Ljiljče, opravim tomosa, okrečim kuću, kupim Ljiljčetu nešto, usisivač. Ljiljče moje, zlatno, sad mi duplo više kolači pravi, duplo više gibanice, sažalila se na mene. Shvatila koliko me voli, kad me umalo ne izgubi. U poverenje da ti kažem, dala mi pre neko veče i seks. I to posle dve godine! Pa taj mi rotvajler be više sreću doneo nego išta. Ja sam be bio zaboravio da moja žena ima mindžu. Ležimo ti tako ja i Ljilja, a ja je teram da proba da ga lizne. Sad je moderno, govorim, sva varoška omladina to radi, nema veze što smo mi došli sa sela, umeli bismo i mi to, nismo glupi, nije to nuklearna fizika, kao foliram je, ubeđujem je da je gospođa, da ga lakše stavi u usta. I taman je ubedih, krene ona da me liže odozgo naniže, od beloga grla pa do učkura, kad odjednom reče:

- Ju! Crni Miki, pa šta ti je ovo?

- Ajde, ajde – govorim – još se malo spusti, prava si gospođa.

- Ne bre, Miki, otkud ti ovolike dlake?

Ja pogledam, a imaš šta da vidiš brajko. Ceo mi stomak, kukovi i prepone, butke, sve, ama baš, runjavo ko u majmunčeta.

- Jebem li ga – rekoh, i okrenuh se da spavam. Ništa večeras od pušenje.

Brijanje

Sutra ustanem, reko ću se brijem, jebati runje, ujebaše mi erotiku, pa stado prvo s makaze, onda sa žilet. Al kako ja ofikarim dlake, tako one duplo porastu. Isečem frtalj, dobijem dva. Malo po malo, celog me dlake prekriše. Ni traga od onu moju ljucku lepotu, postao sam prava džukela. Vodasmo se ja i Ljilja po doktori, babe vračare, odže, travari. Ništa ne pomaga. Reko mi odža da sam postao Kučodlak i da me ne može izleči. Dao mi AD kapi, kaže da mi se ne iskrive noge. Ja mu ga iznabutah majke muslimanske i odoh. Tog me dana i Alah kaznio, pa sam dobio i buve. Praškirala me Ljilja par dana, otarasismo ih se, jedva.

Ma terajte se, ne trebate ni vi meni!

Najgore mi, bato, moram da ti priznam, što se opet vratilo ono staro – opet mi Ljilja nije htela daje mindžu. A taman sam se naviko. Neće se jebe s džukelu, tako mi kaže. Isterala me bate i iz krevet, kaže, budim je što je noću lupkam s rep. Ja nisam ni vido da mi je poraso.

Malo, po malo, ja zaglavih u dvorište, pa na ulicu… Uličar sam posto. Ponekad se vratim staroj kući, kod Ljilje na gibanicu, ona oće da me nahrani, a onda odem da lajem na bicikliste. Bate, udružio sam se s još neke džukele, pa se upišamo od smejanje kad biciklista od straha digne noge.

Tekst poslao čitalac Pujavica Gavro. Ako  misliš da možeš bolje, pokaži nam slanjem svoga pisanija na citaoci@tarzanija.com ili u inboks naše fejzbuk grupe.



Tags: ,