22/08/2014

Noćne more svakodnevice: Nedostatak stambenog prostora

Posted on 17. Oct, 2011 by in Objašnjavanje

Prema lažima kojima nas hrane, prosečna plata u Srbiji je nekih 400 evra (373 za one koji vole da čitaju precizne podatke). Novogradnja podignuta zahvaljujući novcu sumnjivog investitora, na nekoj prigradskoj lokaciji (ako je krug dvojke za ocenu deset, onda su ovakve lokacije dvojka), nudi se po ceni od 1020 evra po kvadratu. Iz toga sledi da četvoročlana porodica podstanara za dvoiposoban stan od nekih 70 kvadrata treba da dirinči dvadeset godina, a da pritom prži jaja C klase, oblači se isključivo na buvdži i da tu istu odeću pere rumunskom kopijom Meriksa.

Zanemarujući prazne gasterbajterske palate i gledajući malo ka običnim životima običnih ljudi koji nisu boravili van teritorije Srbije više od godinu dana, nailazimo na očigledan problem, generalno – nema se gde. Nema se gde, jer ako si bio te sreće da neko iz tvoje porodice dobije stan od države, onda je to najverovatnije bio tvoj deda, eventualno otac. Stambeni fond je postojao i kasnije, ali su te pare nestale, a moj matori i pored godina odvajanja značajnog dela plate živi sa svojim matorim, ali i sa svojom decom. Nevolja je u tome, što on ne predstavlja usamljen slučaj. Živeti u jebenoj košnici znači saznati da ljudi ne funkcionišu kao roj pčela.

Zatvor

Tvoja mala skučena soba je ćelija, prilikom buđenja redovno udaraš glavom o prastaru komodu, kućište od kompa ti je na pola metra od glave kada si u ležećem položaju te si prinuđen da slušaš jecaje dotrajalog hard diska. Spavanje na fotelji na rasklapanje – sasvim normalna stvar,  jer da bi našao prostora za standardan krevet, neko mora da umre ili se preseli u Sremske Karlovce. Kada ne možeš da se okreneš, a da pritom ne zabodeš glavom u neki komad nameštaja ili oboriš nešto dupetom, ponašaš se upravo kao jebeni zatvorenik. Odnosi ljudi koji dele prostor koji nije predviđen za deljenje zategnuti su poput odnosa severnoevropskih, šiptarskih i arapskih gangova u mardelju na Jitlandu. Tako je mnogo veća verovatnoća da se sa nekim popičkaraš oko stvari kao što su povlačenje Vidare i Stankele iz nacionalnog tima, nego što bi to bio slučaj da imaš sobu koja gleda na sunčanu stranu ulice i dovoljno mesta da možeš da uradiš sklek bez pomeranja stola i odnošenja stolice na terasu.

Klonjara – „ Pa je l’ treba da se userem, krv ti jebem?“

Ukoliko u jednom stanu živi pet osoba, ne može se pobeći od činjenice da sve te osobe imaju potrebu da kenjaju i pišaju. Neke od tih osoba imaju potrebu i da češljaju kosu, drkaju kurac, čitaju novine, peru zube svakih pola sata, razgovaraju telefonom ili se cepaju pajdom u venu, naravno u jednom istom kupatilu. Tu dolazi do komplikacija, pogotovo ako si gledao utakmicu mladih reprezentacija Srbije i Norveške, prikenjalo ti se već negde prilikom izvođenja kornera u 37. minutu, putovao si pola sata od Marakane do gajbe, orao samo što nije sleteo, a deda se baš tada brije slušajući vesti radija Beograd 1 na tranzistoru. Tu je naravno i neizostavno, redovno druženje sa hladnom vodom, ali ne zato što si Rus koji je posle litra vodke uskočio u Volgu, već zato su ostali ispraznili bojler. Sve u svemu, red ispred kupatila poput onih za šećer u C marketu 1997, koji te teraju da razmišljaš kako maltene trebaš da vadiš bonove samo da bi se ispišao, nikako ne doprinose razvijanju pozitivnog mišljenja o sopstvenom životu. Dakle, jebeni kanal.

(Ne)društveni život

Na svakih pet do šest puta kada se uvališ nekome na gajbu, treba da pomisliš kako bi bio red da i sam bar jednom pozoveš ljude u svoj stan. To nije moguće, jer se onaj period kada se ekipa već polako opušta i zvuk preko jutuba polako prelazi u sferu domaćeg panka, poklapa sa trećim dnevnikom. O kevi koja uleće u sobu sa čipsom i grisinama dok se vrti džoks i priča o tehnikama fingeringa ne treba posebno trošiti reči. Jednostavno dolaziš do tačke pri kojoj si napokon završio za frizera u Barajevu, zaposlio se, primio prvu platu, napokon doveo kući Vericu iz treće klupe koja se tri godine femkala, samo kako bi u svojoj (ali i njihovoj) sobi zatekao burazera i ostatak šestog dva kako prave Plejstejšn turnir u Tekenu, i sestru koja pokušava da ih utiša jer je ometaju u praćenju kompleksne radnje serije Tračara. „Pozvati na gajbu, to je pola posla“ se ne može primeniti jer gajbu nemaš. Od opcija ti ostaju padavičarke koje daju čke na Kališu (tokom hladnih meseci drkaj, šta da ti kažem), ribe koje te vode kod njih (verovatno žele da iskoriste prednost domaćeg terena, možda igraju loše na strani, jebem li ga) ili drugari. Naravno, ne mislim da ih jebeš u dupe već da ih zamoliš da svoju devojku sleš random drndulju dovedeš na njihovu gajbu, sa obećanjem da ćeš odneti posteljinu na pranje. Ukoliko nisi u mogućnosti da se snađeš, a spavaš u jednom od onih „NATO agresija na SRJ“ kreveta na sprat ispod burazera koji još uvek piša u gaće i sa vremena na vreme ti prezentuje sastav svog urina, toliko si ubijen u pojam da ćeš ženski dodir, pa makar i na svom licu, najverovatnije osetiti kada FK Rad podigne kapacitet svog stadiona „Kralj Petar I“ na 32.000 sedećih mesta.

Nadajmo se da Građevinari planiraju proširenje.

Tehnikalije

Uzevši da u Srbiji jebati, kenjati kao čovek i živeti u relativnom miru sa svojim ukućanima predstavlja luksuz, treba obratiti pažnju na neke još uobičajnije stvari. Pod jedan, ne možeš da se odmoriš. Kako da se odmoriš kada ti cimeri dovlače ujdomane koji ti zabadaju piksle, čaše i fleš memorije, a pritom urlaju i cerekaju se kao na afterpartiju mladih demokrata? Ne možeš da slušaš muziku. Probaj da pustiš Bloodbath u stanu u kojem žive dve žene starije od 45 godina, pa ti ostaje da se zapitaš zašto si koji kurac dao blizu sto jevreja na zvučnike. Ne možeš da purnjaš za kompom, jer deliš sobu sa nepušačem. Ne možeš ni da ga izdrkaš, ne možeš da živiš kao čovek.

Rešavanje problema

Podizanje kredita je jedno od rešenja – ukoliko ti ga odobre, naravno. Na taj način ćeš moći da rintaš kao konj, živiš pod još većim stresom i smeškaš se buđavom privatniku, jebenom robovlasniku jer ne smeš da ostaneš bez posla. Nakon toga možeš da rikneš u pedesetoj i ostaviš svom klincu tu čast da otplati dug. Možeš da se u potpunosti distanciraš od materijalizma, odeš na Staru planinu, piješ kišnicu, pokrivaš se granama četinara i postaneš gospodar vukova. Možeš da oženiš skrnavu buržujku, jer ako ti ponestaje keša, to ne znači da ti ponestaje i šarma, zar ne? Ili možeš da ostaneš sa obe noge na zemlji i setiš se svih oni baba, tetki, babatetki, strina ili babastrina. One što su ti tri puta mašile ime, častile te turskom „šokoladom“, govorile ti da si porastao, balavile ti pola face i zdibale na Formula pljuge. Neka od njih možda skoro rikne, oslobodi gajbu u blokovima i seti se tebe ili tvojih matorih. Do tada sanjaj prozor kroz koji se provlače zraci sunca, policu sa knjigama, pravi krevet i stočić sa lampom. Sanjaj slobodno kretanje u zatvorenom prostoru, ćošak za vežbanje, radni sto odvojen od računarskog. Sanjaj vikende sa ekipom. Sanjaj devojku koja se vraća sa tuširanja, dok se tragovi njenih mokrih stopala lepe na laminat. Bar sanjaj jebi ga, šta da ti kažem.



Tags: ,