30/08/2014

Bivša devojka: Razgovor i pomirenje

Posted on 03. Jun, 2012 by in Ženke

Ala-ala-ala to ne valja-sve si meni- ti dalja i dalja…

-Ala, ala ću te sad otresti od zid… kako uvek neko zove dok pišam, k’o da iz bojlera špijunira. I što ne promenim ovo zvono?

Ala-ala-ala to ne ide-kad zbog tebe-pijanog me vide…

-Eto ti sad, ode sve po dasci i vodokotliću. Dobro je Sejo, odmori malo, idi na pojilo, valjaj se po blatu, stižem. Halo! Koga to moje uši klempave čuju? Pa kakvi su se crni oblaci nadvili nad tobom kad mene zoveš? Da nisi bolesna, skotna, umireš nedobog, udaješ se daobog? Ispucali ti krajevi pa te hvata panika i ne znaš šta da radiš?

-Daj ne seri odmah, zovem jer hoću da se vidimo i porazgovaramo o nama. Nedostaješ mi. Kako si inače?

-Sirotinjski.

-Takav si po celom telu, navikao si. Onda? Vidimo se?

-Sumnjiva si mi. Jel si počela da trguješ organima? Čujem da su cene bubrega i džigerice opet podivljale na tržištu.

-Ozbiljna sam. Kad ti odgovara i gde?

-Za pola sata na onoj klupi u parku gde si ti izgubila nevinost, a ja novčanik. Ni meni ni tebi imovina nije nikad vrećena. Sećaš se?

-Kako tako brzo možeš da se spremiš?

-Ne spremam se. Na sebi imam promotivnu majcu poljoprivredne apoteke: “Naš kuruz” sa flekom u obliku uloška sa krilcima od preljevke za palentu na pupku. Tako ćeš me prepoznati.

-Užasnuta sam.

-I ja sam. Otkad si me ostavila ni ne kupam se, ližem se samo. K’o mačka. Omirišim, pa gde vonja tu mlacnem jezikom…

-Dobro jebote, ne moraš odmah da skrnaviš i da me mućiš. Za pola sata budi tamo.

Moje pesme na telefonu, nisu zvono nego dijagnoza.

Nakon pola sata:

-Vidi, tačna si. Dok smo bili zajedno kasnila si k’o da te pravio šinobus, 45 minuta i to u polasku. Najmanje.

-Promenila sam se. Ovo je Jovana.

-Joooj, kako je slatka i debela, vidi ljupa balu iz nosa k’o leblebiju. Puj to! Pre 5 meseci smo se raspičkali, a ti već imaš dete od 25 kila. Uvek si bila fenomen.

-Nije moje kretenu. Drugarica mi ostavila da je pričuvam.

-A ovaj jazavičar, jel on tvoj?

-Nije jazavičar, nego maltezer. I da, moj je. Anastazija se zove.

-I ja sam imao jazavičara kad sam bio mali, kod dede na selu. Veljko se zvao, po hajduku onom. Vato je 4 pacova dnevno kad je u lošijoj formi. I ti imaš problema sa pacovima pa nabavila kera, a? Pametno.

-Slušaj ovako monstrume… e stvarno, mogli smo da sednemo u neku baštu kad već evidentno da nisi hteo da dođem kod tebe. Šta da radim sad sa ovo dvoje?

-Jedno zaveži za kantu, drugo pusti da se igra u travi.

-Ne mogu, laje kad je zavežem.

-Pa onda zaveži kera, a dete nek se igra u travi.

-Odvratan si. Jovana srećo, ajde idi traži šišarke.

-Nema šišarki.

-Molim?

-Lipa jebogati, ne rastu šišarke na lipi.

-Samo ti idi traži dušo, pa ćemo na slaodoled. A ti zlotvore, ne opstruiši me. Ceo život me opstrui…

-Pa što si onda zvala da pričamo?

-Da se pomirimo. Kakav si takav si, ali mi najviše odgovaraš, ne znam ni sama zašto. Majka plače od neverice, otac se ne trezni od šljivovice. Ponekad pomislim da uopšt…

 Ala-ala-ala to ne valja-sve si meni- ti dalja i dalja…

-Ček sekund…

-Ma ko je sad?

-Đubre!

-Tebe samo đubrad i zove…

-Jeste, ti si me zvala pre pola sata, a ovo je Stevo! Neću se javiti sad, ‘oće garant da pijemo, oprasila mu se krmača pa tradicionalno drži babine. Nastavi.

-Tako da bih htela da popričamo kao ljudi ako je to ikako moguće, da vidimo da li možemo da se pomirimo.

-Dobro, ne vredi ovako. Dođi večeras kod mene, biću normalan obećavam. Nazuću friške čarape, skinuti ukrase sa jelke ipak je maj mesec, oprati kitu omekšivačem da se ne uzbudim slučajno. Papagaja ću, pošto nemam kavez, zatvotiri u frižider-torbu da ne leti po stanu. Napraviću nam i večeru neku.

-Eto vidiš kako možeš da budš divan kad hoćeš. Idem sad, vidimo se večeras. Ćao.

-Ej, zaboravila si dete. Eno trpa govna od rotvajlera u džepove, misli da su šišarke.

-Joooj, hvala ti. Zaboravih tuđe dete od uzbuđenja.

-Oko devet, onda. Budobra.

Kupi me devojci za rođendan, ceo grad da nam se smeje.

Oko devet:

Zvrrr… Zvrrrrr… zvrr…

-Uđi, nemoj se izuvati.

-Neka, u štikli sam, zbog parketa.

-Ja kad kažem “nemoj se izuvati”, to nije molba nego komanda. Prosuo mi se neki lepak i glina po podu kad sam vajao, ako ti se oznoje tabani zalepićeš se, pa ću te morati čupati dizalicom za stojadina.

-Stvarno ti fali ženska ruka ovde.

-Obe ruke, priznajem. U stanu sam u gumenim čizmama za pecanje, a kad izlazim napolje prezujem se u kućne papuče, a ponekad i bos odem do kafane. Čistiji trotoar.

-Evo sad ću ja malo to da posredim.

-Nemoj ništa da posređuješ, ima vremena. Razmišljao sam i mislim da treba da se vratiš ovde.

-Joooj, kako sam srećna. Joooj, dođi ljubim…

-Čekaj, pakuj jezičinu nazad usta. Krmenadle, večera prvo…

-Jebo krmenadle, skidaj gaće!

-Evo, evo…

Zvrrr… zvrr… zvrrrrrrr…

-Eto ti ga na… ko je sad? Sekta garant, ne oblači se. Kako uvek neko zvoni kad jebem, ko da iz cipelarnika špijunira. Stevo, otkud ti?

-Zovem te na mobilni, ne javljaš se, a dobro znaš da je Slavki ovih dana bio termin za porođaj. Mašala, 11 prasadi! Ne zna se koje lepše. Nije lepo otebe, a nema smisla ni sa moje strane da te ne počastim. Što’s ugaćama?

-Zauzet sam sad Stevo, ovo je moja bivša devojka… znaš ona…

-Znam, znam. To je ona što te ostavila jer je mislila da si me jebo. Rekoh ti da će se vratiti. Vidi, i ona ugaćama. Ne stidite se gospođice i moja baba tako, čim zavrući skine se ugaće i oda tako pokući. Naviko sam. Đubre inače, drago mi je.

-Stevo…

-Idem, idem… razume Đubre sve. Al sutra da si se nacrtao u SUR “Amnezija” čim oči otvoriš. Kremelje da si poneo na kapcima kao materijalni dokaz. Ajde… zabavite se deco. Vidimo se.

Dvadesetosam sekundi kasnije:

-Izvini jebiga, Stevo je podosta neumeren čovek, al nije loš. Da skidam gaće sad?

-Ma nemoj, ubio mi volju kao puškom, o’ladio me totalno. Kad sam mogla čekati 5 meseci, mogu još par sati dok me ne prođe šok. Daj one krmenadle, da se bar one ne o’lade!



Tags: , ,





   





  • Boris

    A kad će 50-ti špricer, da saznamo zašto Stevu zovu đubre?