Razgovor sa gospodinom dole

09:00

– Uf uf uf, kolko mi se piša, brzo brzo brzo do WC-a.
– Mrmrmnjnjmrrnj… Šta je ovo sad?!
– Aaaahhhh kako prija ovo jutarnje pišanje.
– Alo idiote?! Kolko sam ti puta rekao da ne krećeš da pišaš dok se istežem ujutru?
– Pa moram, šta ću.
– Ne moraš. Zamisli da ja krenem da se istežem dok se voziš autobusom pa da te penzioneri prebiju prazilukom? Ili recimo da se istegnem dok sediš sa mamom i tatom za ručkom? Kad kreneš da pomogneš majci da donese supu, pa da moraš da se vrpoljiš, sakrivaš i stavljaš salvete kod nogu? Poštuj nekad nešto što ti kažem jebiga. Nemoj da se opet moramo svađati.
– Dobro ok izvini.
– To izvini sam čuo i onda kad si pišao sa zgrade a lepo sam ti rekao da ne mogu tako da visim sa tolike visine BOJIM SE ČOVEČE!
– DOBRO AJDE ŠTA, OĆEŠ SAD CELO JUTRO DA ME MALTRETIRAŠ?
– Ok, ok, samo kažem. Imam i ja neka prava pobogu.
– Imaš. Nego slušaj, sinoć sam dogovorio sastanak sa ovom jednom malom.
– Opaaaa, ko se to setio mene da uposli hehe.
– Aj ne zajebavaj opet, jebote, šta ti je danas?
– Ne znam. Nezaposlenost, kriza. Nije samo tebi tu gore teško, i dole je tuga.
– Biće bolje. Veruj mi.
– E sad zvučiš ko onaj tvoj sa televizije što ima ona udobna usta za mene.
– Mani sad to, pazi, sinoć smo se dopisivali dosta i dog…
– Znam, 5 sati si kucao. Stavio si laptop na mene, nisam mogao da se opustim od zvuka tastature, tvog kikotanja i refrena Saše Kovačevića. I zrači bre taj laptop, nemoj ga stavljati više na mene, cimam se u snu baš.
– Ok ok, staviću na sto sledeći put. Elem, večeras oko 9 se nalazimo.
– Dobro, i? koja je moja uloga?
– Pa da budeš spreman ko Putin.
– Jel da? E pa to zavisi.
– Od čega?
– Od toga gde ću da idem. Budem li se opet smrzavao dok ti u parku pokušavaš stihovima Matije Bećkovića da smuvaš onu mršavu, nema ništa od dogovora.
– A što tako sad? Pa počastio si se i ti kasnije.
– Ma daj bre ne zajebavaj me, tesno bilo ko u čokanjče da si me gurnuo. Sav sam se ušinuo, još ni obrijana nije pa me golica, popizdeo sam.
– A šta da ti kažem…
– Reci mi kakva je ova?
– Čini mi se da će biti nešto, dopisujemo se dugo i dala mi je do znanja da oće. Nismo se još upoznali uživo ali na slikama mi se čini da je dobra, ima jake noge i onako, široka je u kukovima.
– Ej, nemoj da je neka debela, i tu si me iskušavao. Uđem unutra a ono ko u hangaru, idem levo-desno-gore-dole ko da pravim kombinaciju za fataliti u Mortal Kombatu. Mani me toga.
– A neće valjda, ne brini.
– E, odo malo da prilegnem, probudio si me naglo a taman sam lepo sanjao, nešto fazon ulazim ja a unutra sve ružičasto, lepo glatko, igram se sa onom kuglicom, ma super bilo.
– Ajde pa te budim opet kasnije predveče da se sredimo obojica.
– Ae ae.

17:00

– Mrmljmljnjnj. ŠTA RADIŠ TO OPET SUNCE TI JEBEM NEDOKAZNO?
– Ajde ćuti, nisam te dugo uposlio, moram da te pripremim.
– Pa šta ti misliš da sam ja?! Prekidač?! Ti sedneš kad oćeš, upališ te porniće i onda me cimaš gore dole ko budalu neku! Mislim prija to i meni nekad da se ne lažemo, ali ne ovako na prepad. Stvarno si majmun.
– Pa ne mogu nespreman otići sad, ako mi se posreći ne mogu da dozvolim da traje ko ono “o indikacijama i merama opreza…” ma ajde samo ćuti i budi fleksibilan!

AAAAARGHGHGH! Uf…

– A brate mili, sav sam balav sada, stvarno si magarac.
– Pa okrenuo sam te ka lavabou, što ne gledaš.
– Dobro uzbuđen sam malo i ja, ajde sad me operi lepo.
– E ne mogu, obrisaću te samo, ćale se dere iz sobe nešto je hitno.
– ALO, OPERI ME KAD GOVORIM! SAV SE BREULEPIM! BAR DA GAĆE ČESTITE IMAŠ DA ME POKRIJEŠ SELJAČINO!
– Ne mogu, ćale me zove neku policu da rastavimo aj ne smaraj sad.
– A PA OVO TI NEĆU ZABORAVITI! Ovo je kap koja je prelila čašu! Šta?! Skloni mi ovaj toalet papir sa glave, alo idiote ugušiću se!

20:00

*zvuk tuša*

– PA DA LI SI TI NORMALAN ČOVEČE BOŽIJI? JEL NAMERNO OVO RADIŠ DA ME DOVEDEŠ DO LUDILA? JEL TI TO CILJ?!
– Šta je sad bre?
– PA HLADNIM TUŠEM ME BUDIŠ! NE, TI STVARNO KO DA OĆEŠ NA ZDRAVLJE DA UDARIŠ!
– Ajde iskuliraj malo, to je samo dok ne krene topla voda, sad će.
– A šta radiš sad?
– Pa tuširam se, moraću i da se obrijem, a i tebe ću.
– Jel da? Pa mogo si. Mada ne znam, navikao sam ovako da je bujno dole, lepše zaspim nekako, ko neka memorijska pena haha.
– Slažem se, videćemo za posle ali večeras moraš biti ćelav.
– Ok ok. Aj samo polako.
– Oću, iskuliraj.

*ssssssk! sssk! ssssssk!*

– Lakše malo, nemoj sav krvav i u ožiljcima da budem ko huligan neki, Bože me sačuvaj. A! A! POOOLAKO BRE!
– Evo još minut i gotovo. Prelazim na ovu dvojicu dole.
– Ma njih baš briga, bleje tu dole reč nisu rekli 27 godina samo nešto mućkaju i malo se pomeraju. Nemoj se zajebavati posle pa opet staviti onaj afteršejv, izbobaću se opet a nemam ruku da se počešem.
– Haha neću ne brini.

21:00

– Eeeej ćao!
– Ćao ćao! Gde ćemo?
– Ima ovaj jedan restorančić tu pa ćemo sesti malo.
– Hmmm, može može, hajmo.

Znao sam da će me zajebati, debela je. Mislim za moj ukus. Što ne može nikad jado jadni da nađe neku da i meni bude lepo… Ali ne, on nahvata neku pihtijastu, stenje, urliče, ja se ispljujem po guzici punoj strija ili u onu kapuljaču gumenu što mi nabije na glavu i kao treba da glumim da sam srećan. E NE MOŽE OVE VEČERI!

23:00

– Hoćemo kod mene, imam neke muzike dobre.
– Hehe, nevaljalče jedan, pa haaaajde.

Evo idiota. Pa da. Klasika. A šta se više i nadam da ću se provesti ikad kad uvek samo tumaram po kojekakvim katakombama. Sve prljavo i masno, ko u šiptarskoj peći, užas. Neka neka… Samo kreni idiote napaljeni.

– Hoćemo sa kondomom ili bez?
– Pa ja bi bez.

Pa da fuljo, ti bi bez. A ŠTA BI JA? JEL MENE NEKO TO PITA IKAD? Mada dobro, bolje i da se ospem kasnije 2 nedelje nego da se gušim 2 minuta pod onim sranjem.

– Hajde…
– Ne boj se, radio sam ovo dosta puta.

HAHAHAHA JESI JESI! LAŽI DEBELU SAMO. ČUJ ME, BUCMASTA, ZADNJI PUT JE BILO PRE GODINU IPO. BIO SAM U NEKIM USTIMA BEZ ZUBA, SMRDEO SAM NA CRVENI VAJSROJ 2 DANA!

– Šta ti je, jesi se to ti sad malo uplašio?
– Ma nisam, ne znam šta je, nije mi se ovo dešavalo.

Nije nije, to je tačno. Ali da je malo više pažnje obraćao na mene bilo bi sad vatrometa, vrištala bi ti debela ko janje kad ga kolju. Ovako, malo sutra prijatelju moj odgore. Nisam ni ja magarac više.

01:00

– Oćeš da ja tebe zovem ili ćeš ti mene? Lepa si zaista.
– Ja ću tebe, ne brini.
– Sigurno.
– Ma da.

Oće oće, zvaće te sigurno. SVE SE VRAĆA SVE SE PLAĆA!

02:00

– ŠTO ME BRE ZAJEBAVAŠ SAD, TAMAN JE DALA I BILA SPREMNA, NAJEO SAM JE MEŠANOG MESA I NAPIO VINČUGE, TI SI NAŠAO DA SE SPRDAŠ I OPUŠTAŠ.
– Lepo sam ti reko da me opereš i ne gušiš onim troslojnim govnetom od papira. Eto, jedino što si “rastavio” je bila ona polica sa ćaletom. Idi sad ga probudi i reci mu kako si se proveo.