Restoran društveno odgovorne ishrane

Leto je bilo vrelo kao što mu i priliči, ali tih dana je vrućina počela da davi kao popularni komentator svojim statističkim bravurama koje nikoga ne zanimaju. I to baš kad se ređaju uzbudljive akcije i šansa za šansom. Seo sam u jedan od dva preostala restorana u kraju. Oni su još odolevali pošasti i pomodarstvu i nisu iz čestitih kafana pretvoreni u neke rogobatne kvazidizajnirane prostore u kojima je neprijatno i sedeti, a kamoli još i razgovarati sa ljudima i – taman posla – piti nešto. Umesto takvih izloga taštine, oni su ostali ono što su oduvek i bili i kako su i zamišljeni, pre mnogo, mnogo godina: mesta za okupljanje i druženje.

Konobar je prišao posle dva minuta.

– Dobar dan. Izvolite. Hoćete li nešto da popijete, ili odmah da poručite?

– Samo čašu vode, molim vas, nije preporučljivo piti alkohol po ovakvim vrućinama.

– A nešto za jelo?

– Pa šta znam, dvoumim se između čorbice od bundeve i potaža od đumbira. Šta biste preporučili? Šta je laganije od ta dva?

– Možda ipak ovaj potaž od đumbira, znate, on je…

– Ma zajebavam te bre. Daj 10 ćevapa na kajmaku i ljutu papričicu, ali ljutu da umrem! Ne žali me! I pivo. A kao aperitiv ću duplu kajsiju. Sevaj!

– Ovaj, gospodine, bojim se da ne smem… znate, politika kuće…

– Kakva bre politika kuće? Ja sam ovde gost i ako kažem da hoću ćevape na kajmaku, ima da dobijem ćevape na kajmaku! Sad ću i pola kile pomfrita da dodam!

– Ja sam mislio da vi znate, kad ste poručili samo čašu vode i čorbu…

– Šta si mislio? Da znam da se zezam! Naravno da znam. Pa, da sam hteo takvu hranu, otišao bih u bolnicu, a ne u kafanu!

– Moraću da pozovem šeficu.

– Nego šta nego ćeš morati! Dovedi i nju i sve zaposlene, da vas postrojim ovde u bašti!

Ubrzo je stigla i šefica, dežmekasta brineta, uščuvana gospođa neodređenih godina i prijatnih, mekih crta lica, meni odnekle poznata. Kada je progovorila, i glas mi se učinio strašno poznatim, kao da sam ga slušao svakodnevno:

– Dobar dan. U čemu je problem, gospodine?

– Problem je u tome što imate smotanog konobara. Ja mu tražim ćevape, a on počne nešto da mi zamuckuje, te neka politika kuće, te čorba, te bojim se da ne smem… kakve su to gluposti? Je l’ ovo kafana ili ekspres restoran? Supu iz kesice mogu i sam da skuvam.

– Vi sigurno niste dolazili ovamo neko vreme. Došlo je do nekih promena. Ovo je već mesec dana restoran društveno odgovorne ishrane. Prošla su vremena prežderavanja, holesterola i umiranja u masnoći. Ovde se sada jede umereno, u skladu sa vremenskim prilikama i odgovorno! Od-go-vor-no.

Bilo mi je teško da poverujem u to što sam čuo, iako je žena delovala krajnje ozbiljno. Ma odakle znam tu facu, odakle? I taj glas?

– Ama šta pričate to, ženo božija, pa gde ste vi videli da u kafani konobar određuje gostu šta će da jede?

– Videla sam ovde. Štaviše, sama sam smislila taj koncept i restoran odlično radi već celih mesec dana. A kad vas vidim, tako neadekvatno obučenog za ovu vrućinu, bez šeširića i flašice vode pri ruci, jasno mi je da smo upravo izbegli katastrofu time što vam nismo dali ćevape. Sigurno ste i dovde došli sunčanom stranom, umesto da pređete u hlad, zar ne?

– Da, pa ko će da se cima dva puta da prelazi ulicu zbog petsto metara hlada?

– Tačno znam taj tip. Zbog takvih sam i napustila prethodni posao.

– A šta ste radili ranije, ako nije tajna? Kao upravnica ženskog zatvora, hehehe?

– Jako duhovito. Ranije sam radila u hitnoj pomoći. Dnevno nam je stizalo bar po pet-šest slučajeva sličnih vama. „Ne razumem, doktorka, pa popio sam samo 6 rakija jutros i ove 4 popodne… ukupno 5. Mislim, 5 uveče.“ Ili: „Ko? Ja jeo masno? To nije istina! Pojeo sam samo svinjsku glavu pre podne. I do ručka ništa osim pet ćevapa, al’ to bez ’leba, pa ni ne računam da sam jeo. Možda sam posle malo preterao, prebranac i ljute papričice na samo dve pljeskavice, šta znam, ali nikad mi do sad nije pozlilo od toga.“ Sodoma i Gomora, moj gospodine.

– Jao, pa sad znam ko ste vi! Vi ste ona žena što je izveštavala iz hitne pomoći, broj poziva i intervencija tokom noći! „Obucite se u skladu sa vremenskim prilikama i uzimajte što više tečnosti!“ Nada!

– Macura, drago mi je.

– Jaoooo, pa moramo da se slikamo zajedno! Inače mi niko neće verovati!

Nada se kiselo nasmešila. Verovatno sam bio već stoti koji je došao na sličnu ideju, nakon rasprave sa konobarom. Za kaznu sam insistirao da nas slika baš moj konobar, isti onaj koji je odbio da me usluži. Namerno sam ga tri puta vratio da nas slika iz sunčanog dela bašte, dok smo mi stajali u hladu, kako Nada zapoveda. Na kraju sam se zahvalio gospođi Macuri i polako krenuo dalje.

– Ako se predomislite, naša vrata su vam uvek otvorena. Imamo odličan rižoto od brokolija!

– Hvala, gospođo Nado, ali ja stvarno ne jedem te splačine. Moram konkretno, inače mi stomak zavija kao vukovi sa Manjače. Znate ono: „sa Maahaanjaaaahaaačeeeee kreeeenuli su vuuuci i hooodooohooošeee prema Banjaaaa Luuuuciiiii… Banjaaaa Luuukaaaaa nikog se ne bojiiii dok uuu paaaarku…“

– Dobro, dobro, ali makar uzimajte dosta tečnosti! Obećajte mi!

– Uzimam svakog dana po najmanje litar. Valjda je to dovoljno?

– Samo litar? Čoveče, pa dehidriraćete! Leti treba piti i po četiri do pet litara vode! Evo vam ova flašica, da imate uz sebe.

– A, vi mislite na vodu? Ja računam samo žestinu. Ako se računa i pivo, onda pijem i više od 5 litara dnevno. Ništa ne brinite!

Dok sam sunčanom stranom polako odlazio ka poslednjoj preostaloj čestitoj kafani u kraju, čuo sam Nadin glas kako mi izdaleka dovikuje, prelamajući se o vreli asfalt i vlagu u vazduhu: „I samo po hladuuuu! Nikako sunčanom stranooom!“