29/07/2014

Srpska kultura pevanja

Posted on 18. Apr, 2012 by in Nekultura

Kubanska muzika. Čuli smo, videli smo, dopalo nam se. Doveli smo na EXIT i zavrteli u klubovima. Brazilska muzika, španska muzika, japanska muzika. Sve nam to daje neku asocijaciju, i bez problema začujemo Kondorov let u sećanju kada neko pomene Boliviju ili Peru. Ako pak auditivna memorija izgugla Kinu, zapojaće nam na uho duvački sheng ili gudački zhuihu. A fakti, oni možda ukazuju na drugačiju istinu o World muzici. El cóndor pasa nema veze sa Bolivijancima, niti su ga bolivijski trubaduri igrom slučaja doneli u Srbiju, pa im se tek naknadno učinilo unosno da prodaju i koji CD/MC kad već sviraju po trgovima od milošte. Pesma datira iz 18. veka, anonimnog je porekla kao i sva narodna muzika uostalom, i zaista je peruanska. U zapadni svet kom, ako ništa drugo, a ono medijski tako žudno pokušavamo da se približimo, pesmu su sa onomad popularnih hipi putovanja doneli Simon & Garfunkel, i 1970. je objavili na albumu Bridge over troubled water. O Južnoj Americi smo tada znali malo, ako se ujedinjeno na trenutak pridržimo varke da danas znamo više, i pesma je poslužila kao odlična referenca da se obuhvati i shvati čitav kontinent.

Takva je sudbina muzike bez zaštićenih autorskih prava, i da nije tako, malo govoreći termin world music uistinu ne bi ni postojao. I da, kako već naslućujete, to znači da ni srpska muzika, o kojoj smo i sami tek nešto kao načuli, u svetu ne nailazi na precizniju percepciju. Srpska narodna muzika, kažeš? Već Holanđaninu biste, kako znate i sami, morali da pokažete Srbiju na karti. Jugoslovenski rok? Za Jugoslaviju čuli, ali hajd’ realno, rok je smorio kako IZ Amerike, tako i U Americi, koga još zanima kako su se Srbi, Hrvati i Bosanci skupljali u zagrebačkoj poslastičarnici i tako rušili socijalistički sistem iznutra. Ali…

Balkan Beat

E sad pričamo. Širom Evrope rasprostranio se kao kuga, slušaju ga kojekakvi Stari Sloveni po diskotekama, a ni Francuzima, Nemcima i Špancima nije stran. Počelo je, javol, gostovanjima u inostranstvu bendova koji su u domovini bili slabije prihvaćeni. Na silno iznenađenje Švabe tamo posle rata (našeg), takva je muzika bila slušljiva. Ali ovakav biznis plan bio je kratkoročne unosnosti… Stigao je internet, i ljudi kojima ne da bend nije bio prihvaćen u domovini, nego nisu bili prihvaćeni ni U BEND u domovini – počeli su da prave muziku kod kuće, i kače je na internet badava. Neko šesnaesti ko je sve to tiho gledao sa strane – počeo je da producira takvu muziku na jednom višem nivou, i uspeo ponovo da je proda: reklamirajući se na internetu i gostujući kao DJ po klubovima Evrope. E onda su strani DJ-evi digli produkciju na JOŠ viši nivo, i Srbin opet izduvao za rođeni mu brend. Ali šta je sa samom takvom muzikom: koliko nam je zaista rod? Pored kulturnog boom-a koji je progresija Opijanje kod kuće > Izlazak u disko > Strano > Narodnjaci > Pljeskavica na putu do kuće za ostatak Evrope predstavljala, a vreme mu realno tek dolazi, Srbija kulturološki nije mnogo uticala na okružujuću Evropu. Zapravo, neki naučnici tvrde da je gorepomenuta progresija više stvar golog poriva za orgijanjem nego kulturno nasleđe Srba, ali to još nije dokazano, a DO TADA JE NAŠE. Kao ajvar, izem ti Slovence… Dakle, o samoj muzici nema da se kaže mnogo – neki gipsy brass + tuc, tuc; eventualno neke Bregine stvari koje nisu prošle na Evroviziju. Plus tuc-tuc.

Neparni ritmovi i neparne podele akcenata unutar parnih ritmova omladinskom hipsteraju Evrope razneli su mozgove. Onda su saznali da se u Srbiji ca. 8 miliona ljudi loži na to isto, ili veoma slično, pa su se smorili. Danas balkan beat slušaju samo Poljakinje na ekskurziji i Srbi u dijaspori. Ali i to je itekako dovoljno da se napuni diskara.

Brega Beat

Odakle trubači na Balkanu? Pa izmislio ih Brega. Posle je patentirao i Alena, ali mu nisu priznali u zavodu za patente. Kažu kastrirano, nije po JUS-u. Nego ozbiljno, nismo sve izmislili i prvi uradili – a limeni duvači su jedna od takvih stvari. Kao kamen temeljac Balkan Bita, ni takozvani bleh-orkestar, kao ni Balkan Bit sam, nije autentično srpski. Trubu smo spazili u turskim i austrijskim militarnim jedinicama, a prvi put smo je uvrstili i u sopstvene vojne instrumente početkom XIX veka – tačnije, Miloš Obrenović je 1831. oformio prvi zvanični vojni orkestar, i u njega je bila uključena i truba. Penzionisani članovi vojnih orkestara bi prema svedočenju ostajali na selima po Srbiji i pridruživali se izvođačima narodne muzike.

Trend izvođenja balkanske narodne muzike se u nekom trenutku rapidno razvio i među Ciganima, dok je prvi Dragačevski Sabor u Guči održan tek 1961. godine. Do tada su ipak narodnu muziku dominantno izvodili narodni orkestri, među kojima su bili i čuveni Cicvarići iz Šapca. Prema neproverenim navodima, u periodu između 1909. i 1912. su snimili čak 44 ploče, a orkestar se originalno sastojao iz šarkijaša (šarkija/šargija, vrsta tambure, tr. sarki – istok) i tamburaša, dok su u orkestar naknadno uključene i violine, viole i kontrabas. Članovi orkestra su uglavnom ubijeni u Drugom Svetskom Ratu, odnosno poslati u Jasenovac. Sa posleratnom komercijalizacijom narodne muzike, bleh orkestri su nastavili da napreduju u izrazu, i zahvaljujući sve rasprostranjenijoj mogućnosti audio dokumentovanja, muzičko nasleđe je evoluiralo u muzički komentar – aranžman, obrada, cover. Muzičari iz bleh orkestara su iz generacije u generaciju bivali sve virtuozniji, a Brega je opazio neregistrovan brend: preuzeo je dirigentsku palicu, okupio ekipu i zapalio da svira po Kanadama i Kustinim filmovima. Dok je bilo muzike – skrnavilo se. Kad bi ponestalo – komponovalo se. Pokoja zarazna reč da se provuče kroz tekst, i ko da Kanađani znaju. A Srbe u Kanadi odavno zabole paja za Srbiju i srpski.

- E pizda stari, kak ste ga vi Srbi nekoč duvali Turcima, a? - Po dva odjednom, ne više.

Turbofolk

Strano -> Igi Pop -> naše. Strano se iz godine u godinu menja, Igi Pop kročio u večnost, a naše je sve samo naše nije. Svaka specifičnost srpske narodne muzike biva ugušena u mozaiku svega ostalog: uticaj turske na našu tradicionalnu muziku je evidentan, nezaobilazan. Ali turbofolk, ili kako ga Hrvati zovu cajke, ni sa turskom narodnom muzikom više nema veze. Ima veze sa nekim primitivnim nagonom da se izvrši ritual. I to bez problema funkcioniše, i mi u redakciji zavrtimo guzom kad Hugočavez zavrti “Hiljadu ljuuudii”, ali se ne izuvamo i ne penjemo kafe-kuvarici na sto. Možda prvenstveno zato što ga nema. Dobro, nemamo ga ni mi autori. Ima Ox kod kuće. Ono što je možda bilo i najmanje predvidljivo u čitavom nastanku i razvoju turbo-folka jeste što recimo turkmenistanski turbo zvuči: brat bratu, identično. Osim toga što je termin kao termin zaživeo isključivo kod “nas”, zahvaljujući ingenioznosti Mr. Antonija Pušića. Isto je i sa turskim turbom, bugarski je i od turskoj turskiji, a ima ga i širom bivšeg SSSR-a. Kao što rekoh – uticaj bliskoistočne kulture na muzičku (ne?)kulturu svih navedenih zemalja je izvestan, ali da do te mere sve jedno drugom liči… Ostavljam bez komentara, a uz latentnu najavu da je reč o nekakvoj zaveri, i povrh svega pod podvučenim zaključkom – ništa tu naše nije.

Šta je onda srpsko?

Pesma! Pored navedenih narodnih instrumenata, postoji i niz drugih. Što “autentično srpskih”, što varijacija na komšijsko/okupatorske teme. Ali nikakav revolucionarni izum na globalnom nivou – svaka zemlja starija od Holandije ima neku svoju varijantu frule, pa tako i mi. A imaju i Holanđani, istini za volju. Do tehničke naprednosti nismo od instrumenata doveli nijedan, i ni u kom trenutku, ali ono što nam u muzici jeste potpuno svojstveno, i ono što se smatra srpskim brendom, više nego li Srbija sama, to je kultura pevanja. Muzika jeste bila prisutna i na dvoru Nemanjića, ali pre u svojstvu razonode, a sa malo tradiranih referenci na koje bi se oslanjala. Takođe, zaista nemamo predstavu kako je mogla zvučati. Dok iz hramskih pevnica, oslanjajući se na vizantijsku tradiciju tehnike krojenja, orio se osmoglasnik, složeni sistem modalnih napeva koji se iznova rotirao kroz crkvenu godinu, tako da neke pesme i kroz vekove nisu baš identično zazvučale. Crkvena muzika se razvijala oslanjajući se na istovremeno nastajuću muziku iz naroda, kao i sa snažnim uticajem na istu,  Prema tome, isto tako i narodna pesma, jer zadatak pevnice u pravoslavnom hramu i jeste bio (i danas je) da predvodi u pojanju verujući narod. Iz tradicije crkvenog pojanja u narodnoj pesmi zanimljiv je bordun – ležeći ton iznad koga melodija vođena kroz modus rezultira smenom uzbudljivih intervala. U crkvenoj muzici se metar, usled fleksibilnosti i podložnosti melodije tekstu, nikada nije ustalio, te je fraziranje svaki put nova avantura. Dok u narodnoj vokalnoj muzici – jeste. Balkanu uopšte su svojstveni takozvani neparni ritmovi, koji su zapravo metri neparnih modusa iteriranja (7 osmina, 11 osmina…). I za zapadni svet, kao takvi su i dan danas potpuno magični. Mnogi odrasli Evropljani se u pokušajima da izvode vokalno-instrumentalnu muziku našeg podneblja uporno susreću isključivo sa neuspehom, dok je kod nas steklo nekakav vid podrazumevanja da to svako dete ume i razume.

Interpretatori folklornog plesa u narodnoj nošnji - ne pevaju ali idu besplatno na ekskurzije

Pored prelepih narodnih pesama, od kojih pogotovo ženske zahvaljujući specifičnoj tehnici grlenog pevanja zavrednjuju pažnju i divljenje, u tradiciju srpskog pevanja, možda najviše zbog kulturološkog značaja, neizostavno spadaju i guslari – sakupljači i izvođači epskih pesama i mitova uz pratnju jednožičanog gudačkog instrumenta, gusala. Upravo zahvaljujući njima, Srbi se smatraju očevima pevanja u Evropi, uprkos činjenici da se u Notr Damu već u X veku uveliko razvijala čak i notacija muzike – jer tu se radilo o umetničkoj muzici, rođenoj dakako u crkvi, i njome su se bavili monasi, privilegovani da raspolažu tako retkim znanjem, kakvo je nauka o muzici. Ali guslari su stariji i od Minezengera, putujućih muzikanata-zabavljača iz Nemačke, i pored toga što je njihov glasnički efekat od nezamenjivog značaja u istoriji, njihove pesme imale su i formu – najpopularnije deseterac, odnosno dvanaesterac (broj slogova u stihu).

Povr’ brijega nadvila se sjena
sjena tamna, sjena zlobonosna
nadvila se, narod poplašila

Štono stoji na brijegu gore
očeg sjena ‘vako crno pada,
što je crnje, a da crno nije?

Nit’ je tama iz ‘adskija dvori
Niti noć je, jer sunca još ima
Nego Pujo popeja se povr’,
Povr’ brijega da nadzori cave,
da nadzori, patak da mu brekne,
narod da poplaši

Zbori Pujo odzgore sa brijega:

olo, olo, ala bi ja vol’o
da si moja, pa da ti ga tutnem
da ti tutnem otpozadi lolo

A djeve se zastrašile sjene,
znaju sudba obići ih neće,
eno gore, Pujo Šotka prijeti

Vitla paju, sjelo pajom mrači

Pujo Šotka

Guslari su kao aktivni glasnici i prenosioci narodne misli navodno izumrli pre (tek) petnaestak godina, iako se gusle i dalje sviraju u domovima na severu Crne Gore, a i kao umetnički instrument i kroz vrednovanje sopstvenog nasleđa na umetničkim manifestacijama.

Usled muzičke inferiornosti u poređenju sa katoličkom crkvom u svom punom zamahu u instrumentalnoj muzici, Rusi su drugom polovinom XVII veka u crkvenu službu uveli hor kao formu. Raspisivani su četvoroglasni aranžmani, i pevnica je dobila godišnji odmor. Kada se Kornelije Stanković u Srbiju vratio sa školovanja u Beču, a naš je muzički romantizam tim događajem i otpočeo, sličnom se rabotom bavio, upravo oslanjajući se na rusku tradiciju transkribiranja crkvenih napeva, a koristeći se zapadnim saznanjima o nauci harmonije. To je uslovilo višedecenijski razvoj, ponovo autentične, srpske kulture horskog pevanja, koja je ponovo prvenstveno negovana u crkvi. Mokranjčeve Rukoveti, sužnjevi narodnih muzičkih misli i pesama u horskom slogu, smatraju se vrhuncem srpske horske muzike u romantičarskoj epohi.

Usled metričke srodnosti i nevelike razlike u ambitusu i modusu pesama iz, primera radi, Bugarske i Makedonije, često dolazi do zabune oko toga šta je od poznatijih narodnih pesama srpsko. Ali u potrazi za autentičnim, pitajte svoju babu ume li da peva – mogli bi se iznenaditi do naježenja kože na potiljku.

Tarzanija toplo preporučuje sajt www.izvornepesme.org sa bogatom audio datotekom i još bogatijim registrom srpskih narodnih pesama.



Tags: , , ,





   





  • Eto tako je

    Sto kaze Vukajlija na Srpski imidz:

    Srpski imidžOpus onoga što je klasifikovano kao ‘izvorno srpski brend’. Ono po čemu stranac zna šta su i kakvi su Srbi. U našem slučaju ono što sa Srbima ima što manje veze moguće; podrazumeva ciganske trubače, grčko/arapsko/tursku turbofolk muziku te orijentalnu kuhinju.Nećemo valjda pored tolike egzotike da puštamo ‘Rasti, rasti moj zeleni bore’ ili ojkaču, pa da nas svet svrstava među seljake.