28/11/2014

TARZANIME- (Z)ANIMACIJA ZA MUŠKARCE II deo

Posted on 09. Jun, 2012 by in Tekstovi Čitalaca

Sada vam je već verovatno jasno da anime umnogome nadilazi ciljnu grupu kojoj većina bagre misli da su prvenstveno namenjene. U prvom delu Tarzanimea palo je neko osnovno upoznavanje sa anime kulturom i neki naslovi koji spadaju u lektiru. Budući da je broj animea koje vredi pogledati daleko veći od pet koje sam naveo, i pored njihove reprezentativnosti, lista se učinila previše kratkom. Od dobrog dela čitalaca sam dobio dosta predloga, sasvim dovoljno da napravim proširen spisak, bez preteranog filozofiranja. Što ću, kako stoje stvari, sad i da uradim. A možda ću i nastaviti u još jednomdelu, ako me ovi iz redakcije budu još malo tolerisali.

Za vas koji i dalje mislite da je animacija samo za decu, najgledaniji film svih vremena je crtać od 200 miliona dolara. Uz to, i danas se prepričava anegdota o dedi sa Dorćola koji je svojim unucima kupio za rođendan jedan jako lep crtani po imenu Mezzo Forte i potom u Kuriru lansirao frazu (sic) „najštrašnija hardkor pornografija u najgorem obliku“ kojom je opisao ono što su zabezeknuta deca videla neposredno posle najavne špice.

Bio sam tad još sasvim mali i nisam znao da su pipci takođe seksualni organ.

Bez daljeg zadržavanja, počinjem listu kao i prošli put, od ostvarenja koje ste imali priliku da gledate do nekih malo manje poznatih. Uživajte.

Jungle Taitei/King of Jungle, Onward, Leo!

(TV serija, Osamu Tezuka, 1966.)

Ovo je jedna od najbitnijih serija u istoriji animea iz nekoliko razloga, između ostalog jer je prvi anime u boji. Dobar deo nas je imao sreću, mada to shvatite uslovno, da na RTS-u pogleda ovaj biser koji je stvorio lično Bog animea, Osamu Tezuka. Kažem uslovno jer tad smo videli da nešto nije kako bi trebalo, često se dešavalo da sporedni likovi umiru na načine koji teraju suze na oči, da srećnog kraja najčešće nema, a ponekad ni kraja uopšte. Tezuka je smatrao da osim zabave anime ima cilj da pouči i tera na razmišljanje, zato se nije libio krajnje neugodnih scena. Studio Dizni se, za razliku od Tarantina i Vačovskih, poneo kao najgora kurva tako što je otkupio prava na Jungle Taitei samo da bi godinama odlagao uvoz i tako sprečio da američka publika vidi da je neko napravio njihov najveći hit trideset godina godina ranije. Kao zaključak seriji izdat je i dugometražni film na čijem se kraju Leo/Kimba žrtvuje za ekspediciju na vrh Kilimadžara tako što skače sa brega na mamutovu kljovu, da bi iscrpljeni planinari imali šta da jedu. Hakuna jebena Matata.

Lepota:  5/10

Smisao: 7/10

Nasilje: 8/10

Hokuto no Ken Movie /Fist of the North Star

(Film, Buronson i Tetsuo Hara, 1986.)

Prve žrtve nestručnog tretmana animea, čak i pre čuvenog bioskopskog života Princeze Mononoke, bila su deca aranđelovačke opštine, kojima je ovaj anime pušten (sinhronizovan na srpski!) jedne subote prepodne na lokalnoj televiziji. Ceo naraštaj je ostao traumiran prizorima duhovnog prethodnika Čak Norisa kako ljudima raznosi glave u punim detaljima dok u pozadini piči japanski turbo metal. Premisa serije je krajnje nedečija: postapokalipsa je, planeta je pusta, hrane i vode jedva da ima, a ljudi su spremni da ubiju za ijedno od ta dva. Dve škole, Hokuto i Nanto, dominiraju tim svetom u kome je snaga glavno merilo vrednosti. Nažalost, samo jedan borac u generaciji može da bude naslednik. I onda kreće karneval. Priča čisti kliše, ali ako ćete priču, ne znam, čitajte nešto od Mir-Jam. Najupečatljivija scena je ona u kojoj japanski ekvivalent Marka Kraljevića visok četiri i po metra gazi kroz šumu ljudi kidajući ih na komade i prosipajući im oči i creva. I sa današnjeg stanovišta ovo je jedan od najnasilnijih animea, verovatno i filmova, svih vremena. Slično Makrosu/Roboteku, iznedrio je brojne nastavke, a glavni lik, Kenširo, postao je simbol za pravog, muškog heroja u granicama koje daleko nadilaze Imperiju, doživevši čak i igrani rimejk sa Gary Danniels-om u glavnoj ulozi. Za kraj, pesma bez koje bilo šta s Kenširom ne može da se zamisli.

Lepota:  6/10

Smisao: 3/10

Nasilje: 10/10

Neon Genesis Evangelion

(TV serija, Hideaki Anno, 1995.)

Jedan od najstarijih žanrova u animeu je Mecha, što je imenitelj za džinovske robote kojima pilotiraju deca tek ušla u pubertet. Pomenuti roboti kao gorivo koriste isključivo entuzijazam svojih pilota i u zavisnosti od inspiracije, kadri su da se gađaju planetama, cepaju stvarnost na pola ili siluju vremensko-prostorni kontinuum kao Rusi Švabice u kontaofanzivi. Ovaj žanr je izrodio brojne varijacije, kao što su Real Robot (Gundam sa svojih bezbroj nastavaka je dobar predstavnik) i obavezni transformišući roboti (jelte, Transformersi). I posle trideset godina pojavio se Mecha anime koji je režirao jedan klinički lečeni depresivac u to vreme u sred razvoda. Ideja je sledeća: kako bi se ponašao pravi tinejdžer napušten od roditelja (majka umrla tokom očevih eksperimenata, otac se zaludeo poslom) koji mora da pilotira džinovskim robotom, spasava svet i ispunjava očekivanja svog oca kome je iznenada ponovo postao potreban? Odgovor: kao kolosalna ’zdurina. Kao što bi i svako od nas. Evangelion je turobna i mučna serija, bremenita teškim scenama s likovima od kojih svaki predstavlja po jedno poglavlje udžbenika iz psihopatologije. Ujedno, Evangelion je prvi predstavio hrišćansku simboliku u kontekstu smaka sveta, koje su se kasniji animei uhvatili kao pijan plota. Savršena dekonstrukcija žanra razvijanog decenijama, NGE je okončan filmom The End of Evangelion koji je takvom silinom oskrnavio kolektivnu svest Japanaca (naviklih na daleko veće ekstreme od ostatka sveta) da je Anno dobio pretnje smrću, spaljene i kuću i automobil plus pansion u tapaciranoj sobi na neodređeno vreme. Rimejk u vidu četiri celovečernja filma (dva su izašla, treći će u jesen 2012.) umnogome je ublažio depresivnu i turobnu atmosferu serije, što se mnogima nije dopalo, budući da su valjda očekivali da u HD vide scenu u kojoj glavni junak oplodi šaku na prizor golih duda svoje drugarice u komi. Ovo čak nisam ni morao da izmislim.

Lepota:  8/10

Smisao: 9/10

Nasilje: 9/10

Jin-Roh

(Film, Mamoru Oshii i Hiroyuki Okiura, 1999.)

Režiser već pominjanog Ghost in the Shell-a je takođe tvorac jedne interesantne multimedijalne serije po imenu Kerberos Saga. U osnovi reč je o alternativnoj istoriji, jer su po toj priči Nemci osvojili Staljingrad, Štaufenberg je ubio Hitlera a Japan su okupirali Nemci umesto Amerikanaca. Posle okupacije, ekonomija se oporavlja, ali se narod buni i organizuje u gerilu koja ozbiljno ugrožava poredak. Vlada osniva specijalnu jedinicu Kerberos s ciljem da zatre antidržavno delovanje, ali postoji velika tenzija između Ministarstva policije i specijalnih snaga. Jin-Roh (jap. čovek-vuk) je smešten usred narativnog toka Kerberos Sage, tako da može da posluži samo kao uvid u taj zanimljivo osmišljeni svet. Ujedno je jedini animirani film u seriji, mada je snimljen po svim pravilima igranog filma (nema stilizacije, likovi su realistični kao i rad s kamerom). Glavni lik je jedan od pripadnika specijalnih snaga Kazuki Fuse, kome ministarstvo pokušava da smesti aferu sa bivšom teroriskinjom ne bi li sklonili Kerberos sa scene. Radnja se odvija na tri koncentrična nivoa. Prvi i najširi nivo obuhvata političku borbu Specijalne jedinice i Ministarstva policije, u kojoj se Fuse nađe kao ključni igrač. Drugi nivo je odnos Fusea i Kei Amemije i njihovo postepeno zbližavanje kako radnja odmiče. Treći, najuži i najinteresantniji nivo jeste psihološki triler koji kao glavni subjekt postavlja glavnog junaka i njegovu borbu da očuva sopstvenu ljudskost. Iako odlično izgleda i zvuči, Jin-Roh je jedno od najdepresivnijih dela u animeu, s krajem koji ubija i najmanji tračak optimizma koji je eventualno preostao u gledaocu. Ipak, dovoljno je zanimljiv i toliko kompleksan da bi o njemu komotno mogao da se napiše magistarski rad kako na temu teorije filma, tako i na temu psiho(pato)logije.

Lepota:  9/10

Smisao: 10/10

Nasilje:  9/10

 Shigurui

(TV Serija, Hiroshi Hamasaki, 2007.)

Samuraji su nekako oduvek važili za oličenje časti i hrabrosti, spremni da umru ako zakažu bilo u jednoj bilo u drugoj osobini. Budući da na osnovu koju čini priča o samurajima može da se nakalemi bukvalno bilo šta od romanse i komedije do naučne fantastike, animei koji se bave samurajskim dobom su brojni i raznovrsni. E sad, zamislite seriju o samurajima u kojoj nema nijednog dopadljivog lika, gde su svi najprostije rečeno govna raznih oblika i veličina i gde ispod fasade civilizovanog društva vladaju prezir, zavist i bolesna ambicija. Shigurui je japanska reč za zanos smrti, osećaj koji prožima čoveka kada ubije nekoga u dvoboju. Priča počinje u 17. veku, kada jedan moćnik, šogunov brat, organizuje turnir u mačevanju u kome su se umesto uobičajeniih drvenih koristile prave katane. Prva dva borca na turniru su stari poznanici i rivali, od kojih je sticajem okolnosti jedan ostao slep a drugi bez leve ruke. Pre dvoboja rez u priči vodi nas do njihovog prvog susreta, dok su još celi i dok se bore za titulu najboljeg učenika i naslednika Kogan-rju škole mačevanja. Tad kreće razvoj događaja koji kulminira smrću najvećeg dela boraca iz škole i dobrog dela sporednih likova. Brutalnost je bila osnovna ideja vodilja kada se ova serija pravila. Nasilje, perverzije, podmukle igre oko prevlasti, intrige, zavist, ludilo, sve je to našlo mesto u Shigurui. Grafički, serija je perfektna, sa poznavanjem anatomije u rangu doktora medicine, pa iako su borbe jako kratke (sve se završi uglavnom jednim udarcem) posledice su krajnje autentično oslikane. Po kvarenju i propadanju pojedninaca u nemoralnom društvu ova serija ima takmaca samo u Berserku, a po grozotama ga čak i nadilazi. Tako da, ako mislite da beskompromisno iskustvo vredi par prevrtanja očiju i creva, pogledajte i uživajte u prvoklasnom anti-samurajskom animeu.     

Lepota:  8/10

Smisao: 8/10

Nasilje: 10/10

5 centimeters per second

(Film, Makoto Shinkai, 2005.)

Ovo je jedini anime na listi u kome nema ni naznake nasilja i adulterije, iako naslov zvuči kao neki video na temu seksualne edukacije. Takođe, 5 cm/sec na prvi pogled deluje kao nešto rađeno za devojčice s ciljem da im usadi u svest ideju o idealnoj ljubavi, s obzirom da je crtež hiper-realističan i spada u Scenery Porn. Ipak, kao što je Shigurui koristio elemente chambara žanra u stvaranju aniti-samurajskog animea, tako i 5 cm/sec koristi sva oruđa za idealnu ljubavnu priču da napravi anti-ljubavni anime. Priča je podosta jednostavna ali lepo ispričana, sastoji se od tri manje celine hronološki raspoređene kroz 10 godina. U prvoj priči upoznajemo dvoje glavnih junaka dok su još u osnovnoj školi, njihov susret, vreme provedeno zajedno i rastanak. Druga priča za junaka ima drugaricu glavnog muškog lika u srednjoj školi. Ona je zaljubljena u njega, ali shvata da on nikad neće da je zavoli, jer još uvek traži svoju izgubljenu dragu iz prve priče. Ako ste mislili da je to tužno, treća priča će vas ubiti u pojam, jer je u njoj sad već odrasli glavni lik krajnje očajan i nesrećan iako ima sve uslove za sreću. Ne mogavši da izdrži, daje otkaz i počinje da traži svoju prvu ljubav. I tad kreće pet najlepših minuta koje su ove oči ikad videle. Ljubav je ovde uzrok nesreće svih likova i zbog nje oni završavaju tužni, neispunjeni i očajni. Najveća tragika ovog animea leži u činjenici da svi jure ideal ljubavi koju su imali kao jako mladi, ne znajući da će ga dostići tek kada nađu način da se opet vrate u pubertet.

Lepota:  10/10

Smisao: 8/10

Nasilje:  0/10

Ukoliko želite da se još informišete o dobrim filmovima i serijama u ovoj oblasti, preporučio bih vam anime sekcije na EmuglxBGA i Anime Dimenziji. Dobar deo opisa ima istog autora kao ovaj tekst, al’ šta da se radi, i bog je sebi prvo bradu napravio.

Tekst poslao čitalac Nenad Scarfinger Grujić. Vidiš da možeš i ti – adresa je citaoci@tarzanija.com ili inboks naše FB grupe.



Tags: , ,





   





  • Mark Peterson

    Pre bih rekao da je obavezno da se procita part 4.