Transfer blama – kad mozak vapi upomoć!

Znaš onaj osetjaj (credits to www.facebook.com), sediš na fakultetu sa kolegama na pauzi, svi puštaju ziku sa telefona. Odvajaju se grupice, po muzičkom senzibilitetu. Ipak, horski se pevaju „Pogledi u tami“ i „Unbreak my heart“, kao svojevrsni klasici. Ti kao puštaš sebi nešto na uvo, i kuliraš. Primaš poglede tipa mrki, al’ ne lezi vraže! Nađe se Stefan, kome je tata u glavnom odboru KBTK-a (Kradi Boli Te Kurac), koji namesti kajlu – tozla narukvicu, i kao glas ostalih koji misle isto, ali se ne usuđuju da izgovore, oprezno, ali odvažno, staje na stanu kreće dijalog:

– Bratiću, šta to slušaš?
– Evo tebra, Pink Flojd.
– Pa dobro, smanji malo, mi slušamo drugo… Ne moraju svi da znaju tog pevača Pinka Flojda!

Gnar, transfer blama, označava osećaj neprijatnosti umesto nekog drugog ko nije svestan svoje blamaže. Ili, narodski, gnar je kad neka budala potpuno ubeđena da je nenadjebiva, jer je u nemogućnosti da shvati koliki je fejl, krene da lupa takve gluposti, da poželiš da se otvori rupa u zemlji kroz koju bi propao, pojedeš tuđe govno ili kresneš Jorgovanku Tabaković, samo da bi se nekako izborio sa reakcijom kore tvog velikog mozga, čiji centri u vapaju govore: „Ne, ne, samo učini da ovo prestane!“

Odakle je reč potekla, može samo da se nagađa, mada, kada se gnar pročita unazad, dobije se „rang“, a svi znamo za Rang trenerice. Plus bele čarape i makserice, dobija se ultimate gear, sa girskorom (vidi World of Warcraft) od sigurno preko 5k. Mada, glupo sam to zaključio.

Naravno, ne kažem da gnara nije bilo pre Ranga – ko može da ne doživi gnar od slušanja masnog komunističkog vica, i komentara posle istog: „Ha, ala ga je zafrknuo!“ Didaktički, gnar (i ono što isti obuhvata) se može podeliti u nekoliko stadijuma:

Level 1: Osećam se podlo i mrzim ovaj svet

Iako ste srednju školu odavno završili, ortaci te i dalje cimaju da gluvarite po kraju, palite mačiće i gurate im petadre u dupe. Prepričavaju kako zajebavaju profesore na fakultetu, zovu te na gledanjeHowHigh-a kod nekog na gajbi. Opet. Riba koju si smuvao, kaže da ima 22 godine. Nije sigurna da želi. Rano je. Setiš se da si se koju godinu pre učlanio u LDP. Imaš bebeće grčeve kad čuješ Leu Kiš na televiziji i podriguješ na kiselo kad je vidiš. Čuješ podsmešljivi kikot svaki put kad u nekom društvu izgovoriš reči kao što su: Kuran, vazelin, reciprocitet.

Level 2: Daj mi tu lopatu

Na sitne gnar nestašluke evridej mediokriteta reaguješ sve više. Počinješ da primećuješ floskule tipa „u principu“, „znaš kako“, „kod tebe, drugo novo?“. Ježiš se kad neko kaže da mu „hvale neke pare“, i pita „jer imaš na zajam“. Odlučuješ da mu ne daš. U inat. Osećaš diskretno golicanje po telu kad nekoj cupi zazvoni Žeks Samardžić (jebote, nije više smešno!); počinješ da čuješ, tebi krajnje neprijatne, razgovore kolega sa fakulteta, drugarica u punom busu, likova za stolom do tebe u kafiću („bilo ludilo sinoć, bio Miroslav Ilić u Sparku“). Odlaziš kući sa željom da nekog hitno nazoveš i kažeš: „Jebote, nećeš da veruješ kakav gnar sam doživeo!“. Shvataš da je taj koga bi pozvao bio u prvim redovima na istom. Koncertu?

Level 3: I don’t want to live on this planet anymore

Prvo, ako si autozomno-dominantan heterozigot (boli te kurac šta znači, bitno je da zvuči zajebano) i razviješ takvu moždanu građu, da ti se vijuge nabudže više od ostalih, pritom ti mama i tata nikad nisu padali na Sašu Popovića, nedajbože dovodili sebe u priliku da im ovaj kaže da malo utišaju televizor, postoji neka šansa da si se kao mali odlepio od sise Svetlane Veličković i ,,DM sat’’ Dragane Mirković (otud skraćenica DM, prim aut).

To ti znači da si najeb’o, i da će tvoj mozak, preosetljiv na kretenizme, konstantno biti silovan hormonima neprijatnosti.

Ako preživiš ortake iz kraja koji te nazivaju „batice“, „tebra“, „burke“, „tebrijane“, „bratiću“, „utezabranje“, rešiš se pičetine koja na najgnarističnije načine ispoljava moždanu piletinu i ziljavluk, pa progutaš kopije odranih životinja u vidu garderobe, fejsbuk citate, google search recommendation-e: „lepe slike“, „kako da mu se digne“, „noktići šarenići“, „nove zvezde granda“, „da li sperma utiče na ten“ (pa uspeš nešto da povališ), ostaju ti još samo Nole, „Kosovo je srce Srbije“, utakmice, onda utakmice, pa sport i kladionica, mrčendajzer menadžeri, ju kinematografija, Srećko Šojić, viskić, Ćirko i Singapurćani, Cvija, muškarci znaju zašto, desktopi sa setnim citatima…

Dolaziš do situacija tipa:

– Odakle si?
– Iz Niša…
– Aaa, iz Niš? Hehe…

Počećeš da fejspalmuješ, i braniš se. Kako? Recimo trolovima:

„Nije valjda da vi iz BEograda još tako smešno pričate? Kako? BeOgrad? Hahaha!“, „Čekaj, STVARNO si bila na Lepoj Breni?“, „Glup si, Svetislave. Ali si dobar čovek“, „Čekaj, ko je Jelena Karleuša? Majke mi, nemam pojma… Majke mi!“

Spreman si za nove pobede i upijanje gnarovine! Menjanje žene, tripl ženidba, ona emisija što kao neke šestice i sedmice donose dreške u emisiju i dobijaju kintu koju spiskavaju na kurvinsko-kičaste ‘aljine i cipele (gnar mi da kažem ,,Šopingholičarke’’), dok ne dođeš do level kepa.

Level 4

Žikina Šarenica.

Tekst poslao čitalac Jovan Veljković. Piši i ti, pošalji na citaoci@tarzanija.com pa se kurči kako ti je Tarzanija objavila tekst. Jebaćeš.