5 zabrinjavajuće bizarnih crtanih naše mladosti

Popriličan broj tekstova na našem renomiranom vebsajtu bavi se odnosima između generacija, a naše briljantne analize dovele su nas do zaključaka koji su svi redom ili glupi ili nikakvi. Ipak, jedna konstanta se uvek jasno ocrtavala, a to je da je svaka prethodna, tj. starija generacija veći smarač od one koja dolazi. Na primer, kao što su nama matorci kenjali što idemo u igraonicu da rokamo Fifu 95 umesto da izađemo napolje i lomimo jedni drugima potkolenice letvama, isto tako i mi sada kenjamo deci što koriste Skajp umesto MSN ko sav normalan svet. Ili na primer prigovaramo im kako gledaju ove retardirane crtane u kojima glavni likovi smešteni u neki preočigledni postapokaliptični kontekst igraju nekakve čudne kartaroške igre, umesto da odrastaju uz takva umetnička dostignuća kakvo je Vitez Koja, hahah ima telefon u oklopu pazi ti hahah koji ludak gde se toga seti.

A zaista, kakve smo crtane gledali? Pa većinom bizarne. Dobro jebiga, svi crtani su bar malo bizarni jer su deca bizarna, takvo je tržište, šta da se radi. Ali bilo je nekoliko BAŠ bizarnih, onako otkinutih od realnosti i bilo kakvog konteksta, očigledno zalutalih iz nekog potpuno drugog vremena, koji se nikako nisu uklapali u našu sliku sveta i koji mene i dan danas jednako zbunjuju kao i pre 20 godina. Većina njih su bili poprilično strašni i u glavnim ulogama imali stvorenja koja su svoj izgled, ponašanje i karakter mogli objasniti jedino ako dolaze direktno iz noćne more Bebi Dol.

I takvih je crtanih bilo baš dosta. Ali ni oni nisu bili svi jednako bizarni i zastrašujući. Jer iako je bilo na primer bolesnih crtanih serija poput Srleta i Pajčeta ili Cipelića ili bolesnih epizoda Popaja ili Patka Dače (na primer, glave koje su osmislile Patka Daču komandosa i one epizode Popaja sa Sinbadom ili Aladinom ne zaslužuju ništa osim naše najdublje zahvalnosti),  to smo nekako lakše gutali. Jebiga ono, to su bile serije, pa se malo upoznaš s likovima, počneš da kapiraš neke pravilnosti u njihovom ponašanju i čak i kada nekad iskoče iz šablona sa nekim bizarnim pričama ili akcijama i dalje su to u suštini isti likovi i njih nekako uspevaš da racionalizuješ i smestiš negde u svoj nenormalni dečiji koordinatni sistem. Preživiš to jebiga. Ali bilo je onih crtanih koji su se samo tako pojavljivali, niotkuda, sa potpuno nepoznatim likovima, nadrealnim pričama, potpuno stranom, skoro vanzemaljskom atmosferom, i muzikom koja zvuči kao da dopire pravo iz predvorja Luciferove kancelarije za odnose sa javnošću. Izbor nije bilo lako napraviti jer je ovih uradaka bilo više nego što sam mislio da je bilo, što je dobro – drago mi je da je moj dečiji mozak uspeo da potisne bar privremeno sećanja na neke od njih i time mi sačuvao makar trunku mentalnog zdravlja za koju još uvek verujem da je posedujem.

Baloni i čiode – Balloon Land, 1935.

Za početak, veliki hit. Kao i začuđujuće velik broj crtanih sa liste, i ovaj počinje divljim plesom velikog broja aktera, u ovom slučaju, balona. Nisam siguran ima li ovaj umetnički postupak neko dublje značenje, ali u svakom slučaju vidimo da je zabava u balonskoj komuni na zavidnom nivou. Ovaj crtani ima možda i najnadrealniju priču od svih sa liste: u centru pažnje je srećna zajednica balona-ljudi, balona-svinja, balona-pasa i balona-pataka čiji mir remeti jedna jedina potencijalna opasnost – čiode. Čiode ne dolaze same i niotkuda, već ih donosi izvesni Čovečuljak Jastučak, što je, ako mene pitate, poprilično veselo ime za glavnog negativca i okorelog zlikovca koji je namerio  da izmasakrira ceo grad balona.

Jedna od većih divota ovog crtanog filma je da u celoj priči postoji balon koji duva ostale balone nakon što ih preuzme sa pokretne trake, time ih bacajući iz nepostojanja u postojanje (da, ovo pokreće čitav niz ozbiljnih metafizičkih pitanja, ali autorima nije stalo da se bave ozbiljnom metafizikom, već prirodom vekovnog sukoba između balona i jastuka za čiode), i on upozorava protagoniste, dvoje novonastalih mladih balona rečima “Čuvajte se dobro jer ste naduvani!”, što osim što je izjava koja veoma uveseljava, takođe ima i poprilično istine u sebi. Naravno, nakurčeni mali mentol i njegova devojka ne slušaju savete, odlaze u šumu, tamo nabasaju na jastuče za čiode, koje počinje da ih vija i goni ih do samog ulaza u grad. Oni uspevaju da pobegnu u grad, ali avaj! Brat jastuče je pametniji od toga.

U jednom fantastičnom trojanskom obrtu on ubeđuje sumnjičavog čuvara grada balona da ga pusti unutra rečima “ja sam ti prijatelj, hoću nešto da ti dam”, što ulazi u sam vrh liste najgorih pokušaja prevare u istoriji animiranog filma, ali mu to ipak uspeva jer čuvar baš ne deluje kao da je sav svoj, te ga takvo obećanje navodi da prenebregne činjenicu da bratu jastučetu štrči fazon 20 čioda iz tela. Jastuče uspeva da napravi haos u gradu ali ipak završava svoju avanturu duboko u ambisu gde ga na kraju nemilosrdno bacaju ogorčeni baloni. Sve se, naravno, završava divljim plesom i slavljem kao da se baš ništa nije ni desilo. Samo još jedan običan dan u gradu jebenih balona.

Negde u zemlji snova (“umočiću”) – Somewhere in Dreamland, 1936.

I ovaj crtani je napravljen sredinom tridesetih, u tom divnom razdoblju ljudske istorije. Nije potpuno jasno zašto su nam koji kurac puštali boleštine od crtaća iz jebenih tridesetih šezdeset godina kasnije, ali sa ovim crtanim su zapravo potpuno pogodili – svakako postoje sličnosti između nezavidne situacije u kojoj smo se nalazili početkom devedesetih i sitne neprilike u koju je globalna ekonomija zapala tridesetih godina. I odbijam da poverujem da je sličnost ovog crtanog i naše istorijske situacije puka slučajnost a ne poganština najgore vrste urednika dečjeg programa RTS-a. U fazonu jbg deco, jeste da nema čokolade al ono kleta je sudbina ljudska, vidi nema ni ovo dete ništa pa opet kači odeću na vešalicu i sluša majku i svakako mu ne pada na pamet da lomi sve stolice iz kuhinje da napravi sanke za kera.

Ovo kapiram kao dosta ozbiljniji crtani, jer očigledno ima dosta jaku i problematičnu priču ispod površine, što kroz paralele sa američkim snom (primeti kako oba deteta sanjaju ISTI san, zato što je baš to san koji kolektivno sanja čitava nacija i inače, a naročito u to vreme), što kroz tu sumnjivu priču o “humanitarnom radu” oličenu u onoj ekipi koja na kraju donosi gomilu sranja siromašnoj familiji i kao eto to je to, moj dug zajednici je otplaćen. Naravno, mi kao deca nismo videli ništa od toga već samo dvoje odrpane bedne dece koja skupljaju balvane po ulici, a muzika, atmosfera i urnebesno loše umiksana sinhronizacija su činili da ovaj crtani deluje nekako istinski neprijatno. I danas kad ga upalim deluje mi kao da postoji nešto pogrešno i užasno strano u vezi sa njim, ali ne umem da uprem prstom ni u šta – jednostavno ostavlja neki osećaj mučnine i nelagodnosti koji ne mogu da objasnim. Jebem li ga zašto.

Đole Proleće – To spring, 1936.

Đole počinje da pobeđuje od samog početka, već od samog prevoda koji je fantastično pogrešan. Naime, prevodilac mučenik je očigledno mislio da se crtani zove “Jo spring” iako mu je ime zapravo “To spring”, što mu se da oprostiti jer je on ovo prevodio u vreme kad je igranje ponga na kompjuteru veličine četrdeset novoizgrađenih stanova na Grbavici bilo najveće tehnološko dostignuće, te svakako nije mogao da se posluži šupačkom tehnikom guglanja kao autor teksta. Verovatno je prevodilac bio u fazonu “aha, znači ovaj glavni patuljak se zove Đole”, mada nije potpuno jasno odakle mu takva ideja kada ga niko nikad ne oslovljava sa Đole. Možda patuljak izgleda kao da je Đole? Možda nije reč o Đoletu Proleću već o nekom Đoletu koji proleće? Nikad nećemo saznati.

Ponovo su u pitanju tridesete. Industrijalizacija u Americi očigledno divlja, jer se čak i ovi animatori neviđeno lože da prikazuju glavne junake tipa PATULJKE i BALONE, kako savršeno organizovani šljakaju ko mamlazi na nekim ogromnim mašinama, polugama, presama, pokretnim trakama, guraju neka ogromna sranja uzupčena sa drugim ogromnim sranjima i to sve sa očiglednim unutarnjim osećajem da zaista rade nešto važno. Dobro, osim onog jednog koji ne uspeva da obuče pantalone ceo dan. I tako šibaju patuljci, rade nije im dobro, a sve kako bi pokrenuli proleće i ušpricali boje u šume i livade, što je koncept izuzetno zbunjujuć za mozak od 4 godine koji još uvek misli da vetar duva jer se drveće njiše, tako da se niz uzročno-posledičnih veza koje prethode svakodnevnim prirodnim pojavama posle gledanja Đoleta Proleća dodatno komplikuje i raspršava u ništavilo. Takođe, elementi sabornosti, snažne industrije kao osnove funkcionalne zajednice i imaginarnog spoljnog neprijatelja pale crvenu ideološku lampicu, naročito kad se ima na umu da je crtani rađen ’36 godine, ali dobro, ne insinuiram ništa.

Kao i ostali sa liste, i ovaj crtani zbunjuje i plaši nekom čudnom, veštački veselom i hipnotišućom atmosferom,  čemu svakako ne odmaže ni činjenica da patuljci imaju neprirodno velika stopala. Plus ove boje brate znači ja ne znam, meskalin jebe ne vadi.

Studenko – Jack Frost, 1934.

Studenko je takođe poznat i kao “onaj crtani gde ono strašilo peva onako jezivo” što je svakako centralni momenat crtanog i bez sumnje jedan od najtraumatičnijih događaja mog detinjstva. Ako jednom zaglavim na psihoterapiji, siguran sam da će gospodin terapeut negde duboko u mojoj podsvesti naići na strašilo koje pleše ko retard i peva oj digilagibigimigihugi bitlbatlbudlskrudl deeej i sistematski mi uništava emotivni život od ’93.

Osim nezaobilaznog pevanja i plesanja koje se u svim ovim crtanima takmiči gde će biti bizarnije i užasnije, i ovde imamo element neslušanja majke od strane malog medveda kurčinele koga zabole što dolazi zima i minus milijardu jer ima krzno i medved je i ne propušta da nam to spomene par hiljada puta tokom osam minuta. A malo kad razmisliš ima i poentu jebote, pa nije medved pička, kad si video medveda da je u fazonu “momci aj naručite još jednu turu, ja ću da skoknem gajbi samo po jaknu smrzo sam se ko govno”. Ali pošto je ovo klasična sedenje na ladnom betonu priča, mali medved naravno najebe i onda mora da se izvadi na jako loše fore, i onda mu neki lik što boji jesen oboji ledene rešetke zbog čega one momentalno postaju lizalice i još ga odtaksira kući na paleti za slikanje koja ostavlja dugu za sobom. Eto deco, to dobijete kad bežite od kuće. Tru stori.

Inki i ptica mina – Inki and the Minah Bird, 1943.

Neprikosnoveni šampion. Potpuna premetačina zdravog razuma. Proviđenje pristiglo iz druge dimenzije. Reči Isusa kodirane i prevedene u jezik animacije.

Crtani počinje već dovoljno bizarno – scenom u kojoj crv šmekerski ignoriše činjenicu da ga je nasumično crno dete zamalo proburazilo kopljem. Crv se (izgleda) zatim pretvara u leptira, no crno dete ne odustaje od namere da ga liši života, a uzrok ove čudne nesuglasice ostaje potpuno nepoznat. Leptir zatim počinje da reži kao lav i tu se stvari potpuno otržu kontroli. Crtani se zatim polako pretvara u prikaz nečega što na površini deluje kao sasvim obična priča o jurnjavi crnca i lava, ali je zahvaljujući ptici koja se pojavljuje niotkuda i postoji tu ni zbog čega, toliko prožeta nekim pomerenim ludilom da ovaj sukob ostaje u drugom planu, čak i za same aktere. Lav i crnac dete sporadično prestaju da vode svoju borbu na život i smrt da bi pomnije ispratili šta ta ptica koji kurac radi. A šta ne radi!

Između ostalih postignuća, ptica mina tera kralja životinja da se ponižava i plače kao pička, jede sirovo meso velja-ilić zalogajima, prkosi zakonu održanja materije time što se niotkuda pojavljuje i iščezava u formi (valjda) plasta sena, krade lavu protezu (da, lav nosi protezu), poskakuje živo ali neveselo uz umirujuće zvuke Mendelsona, i sve vreme negde ide – u stvari ne ide nigde, ali čini se kao da ona savršeno zna gde je to nigde i ne dvoumi se kojim putem tamo da stigne. Ona nema baš nikakve suštinske veze sa glavnom radnjom crtanog, čak nije ni deus ex machina, jer deus ex machina nešto razrešava, a pticina jedina uloga je da samo dodatno zbunjuje gledaoce i aktere. Znam da sam svaki put kao klinac kad sam naletao na ovaj crtani bio u fazonu ŠTA OVO JEBOTE, čak nisam ni smeo da pitam nekog starijeg šta se dešava jer mi je sve izgledalo kao nešto što nikada ne mogu razumeti, kao velika tajna za čije dokučivanje moram da budem rođen u nekom drugom svetu.

Najjače od svega je što je čak i Čak Džons, čovek koji je stvorio ovo čudo, priznao da ništa ne kapira. Mada, postoji i interpretacija po kojoj je crnac dete “simbol sveg ljudskog roda, koga frustrira i spasava ono prelepo neobjašnjivo.” Da, osim što ga ne spasava, i osim što prelepo neobjašnjivo obično ne krade zubne proteze krvoločnim predatorima.

Počasna mesta:

Ćurka zezatorka, Hrabri olovni vojnik, Priča o dva mačeta, Veliki zli vuk