Pet šabanskih uzrečica koje treba iskoreniti

Jezik je zajednička alatka kojom se svi služimo i bez koje bi se raspalo i ovo malo civilizacije što smo nabrzaka namalali na kulise da nekako isfoliramo buduće vanzemaljske osvajače. I zato se prema njemu odnosimo isto kao i prema svakom javnom dobru: pišamo svuda naokolo i bacamo prazne kutije iz Mekdonaldsa i napola upotrebljene kurtone. Ubedljivo najgrđi primer verbalnog otpada  su razne retardirane uzrečice, koja doprinose smislenom razgovoru koliko i  jutjub komentari. Svaki put kada upotrebiš neku od njih, Beli Orao zauvek izgubi jedno pero, jezik nam postane gluplji, a posledično i svi mi – jer one ne služe ničemu osim kao tajm aut tokom sastavljanja onoga što danas prolazi za rečenicu, da daju fore da se nekako okinu dva neurona zaribala od Jelen Super Lige i stihova Marine Tucaković.

Kao takav

– Krasić je kao takav naslednik Nedveda u Juventusu.

– Kao kakav? Kao plavušan? Kao naduvan? 

Ove dve po sebi sasvim bezopasne i inače prilično korisne reči su kao vodonik i kiseonik: kada se spoje u vazduhu, mogu da eksplozivno razjebu i najprostiju rečenicu.  I to se uvek događa kada ih se dohvate nekvalifikovani za baratanje (bilo čime što nije obloženo sunđerom). Kao takve, pre svega predstavljaju pokušaj da se pred sagovornikom deluje pametno, u rangu nošenja cvikera bez dioptrije. Pravilno, to jest jebeno smisleno mogu da se upotrebe samo kao u prethodnoj rečenici – kada prvo opišeš neki pojam, pa se posle pozoveš na taj opis. U svim ostalim slučajevima su samo sneg  i šuštanje od kojeg odmah menjam kanal.

Na bilo šta.

Faktički

– To ti je faktički čim skreneš posle mosta levo.

– U je, imaš činjeničnu potvrdu da je levo? Ono izviđanje terena, video zapisi, izjave svedoka fazon? Kul, kul. Baš si se potrudio.

Stvarno? Morao si da ubaciš „faktički“? Baš? Uh, ajmo od početka: „faktički“ znači samo jednu stvar: „činjenično“ i kao takvo treba da ga upotrebljavaju samo advokati i sociolozi –  od drotova se svi slažemo da smo odustali – i to samo kada se opisuje neka situacija. To jest, opet – samo kada se poziva na prethodno iznesene činjenice. Recimo, pošto smo utvrdili godišnje troškove jednog poslanika Skupštine Srbije, možemo reći: „Faktički, ne postoji potreba za vampirskim pijavicama na sisi državnog budžeta jer poslednji put kada smo proverili, Srbija nija bila ona dronfulja iz Tvajlajta. “

Da je svaka vrana pozoba.

Missim

– Missim, kake su ti to lone jebote, jesi ih kupio na Poljoprivrednom sajmu? Missim, žasu.

– Mnogo misliš. Probaj nešto drugo, ovo ti ne ide baš.

Za razliku od ostalih sa ovog spiska kome se treba najebati svega po, reč „mislim“ je počela svoj uzrečički život kao ograda, znači više cavasta nego šabanska, za sve koji osećaju potrebu da podvuku da je njihovo mišljenje samo mišljenje. Pošto su ljudi generalno postali prilično nesigurni u sopstvenu dominantnost od kada ne moraju da ulove večeru i oderu je svojim rukama, ova pičkastost je postala sveprisutna, pa je od toga da služi samo kao nepotrebno naglašavanje, „mislim“ postalo i veznik i rečca i predlog i prilog i štatitreba. I počelo je da ne služi ničemu osim da ispadneš nadobudni ljaljan za koga su sagovornici idioti koji kao ne mogu da shvate da je pred njih izneto mišljenje.

Kapiraš

– Kapiraš, ušli smo i odmah zaboli, ono kapiraš, čim smo ušli jebote!

– Ne, čekaj, kako „ušli?“ Misliš seksualno? Penetrativno? Ili kao u dil neki? Jebote ne razumem, ne mogu, AAAA ZAŠTO ME OPTEREĆUJEŠ VIŠEZNAČNOŠĆU???

Kapiramo. Svi kapiramo. Ako ne kapiramo, neće pomoći to što nas pitaš da li kapiramo. Pomoći će da probaš da pričaš normalno.  Ili još bolje, da ćutiš.

Tako.

Realno

– Realno, tekst  ti je sranje.

– Uviđam neporecivu realnost tvoje procene i povinovaću se svakom tvojem stavu od sada pa do kraja mojih dana.

Ovaj pridev koji ima vrlo svrhovitu upotrebu u okvirima raznovrsnih disciplina kao što su fizika i teorija književnosti je na neku foru uspeo da mutira i postane Siniša Pavić među uzrečicama: uvek je tu negde i ubeđuje te da je takva realnost. „Realno“, kako ga koriste šabani i šaulići, je u stvari još jedan primer oslanjanja na  nekakve neizgovorene fakte. Jer kapiraš, to što sam ti rekao je kao takvo realno, missim, nema veze što je to faktički samo moje mišljenje. Izgleda da je to sa pozivanjem na nepostojeće činjenice i tobožnju realnost tema koja nam se provlači, pa greota da nam ne posluži i za neki zaključak: recimo da nije čudo da, kada tako pričamo, u ovim krajevima dobro uspevaju uglavnom samo PR i DB.