Danas se satiričari satiru

… nažalost, ne od onoga što vam prvo padne na pamet, što je u besmrtnoj replici ovekovečio najveći sin Bore i Todorovića i što autori vašeg omiljenog domaćeg satiričnog portala koji nije njuz.net dobijaju kao naknadu za tekstove. Surova je činjenica da satiričari ne jebu jer su ili već odustali od ljudskog društva pa se povlače u sranje uma i pišu aforizme ili, daleko ređe, uspeju da zarade od satire pa ni ne moraju da jebu koliko je to dobar osećaj zaraditi od satire.

Naravno, satiričari su, makar intuitivno, sasvim svesni svog položaja na rang listi društvenih ikona i emanatora seksepila, tu negde ispod pištolja koji je Elvis Prisli poklonio Niksonu, tik iznad dve karte za koncert Zvezdi granda u Hali sportova u Ćupriji. Tim pre je višestruko ubistvo u redakciji Šarli Ebdoa događaj koji resetuje mozak. Što jebote satraste gomilu nrdova i umjetnika čiji najveći greh je što se hihoću dok sebi uzimaju poziciju intelektualno superiornih i prozivaju sve za koje misle da su goveda?

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Dobro, i tripovali su se da su mnogo bitni, A SAD STE NAPRAVILI DA I JESU[/typography]

Da bismo shvatili svu snagu i posledice ovoga što se desilo, moramo da uporno pitamo ono staro i jedino vredno istraživačko-novinarsko pitanje: zašto? Zašto Šarli Ebdo? Zašto muslimani? Zašto baš kalašima a ne bombom ili dronom sa zastavom islamske države? Zašto, zašto, hiljadu zašto? Jebiga, mora tako ako želimo da budemo iznad pavijanske Pavlovljeve reakcije na provokaciju koja se svodi na ubi, zakolji plus zabrani i totalitarizuj. Treba preispitivati, a ne delati, stati i misliti pre nego što kreneš u bilo kakvu reakciju, makar to bio samo komentar na jućub klipu Dženana.

E sad, ovo je internet i već te čeka sledeći klip dabra koji skija na vodi pred bebom što se zacenjuje od smeha fičring Pitbul, ali hajde ljubi vas brat da malo razmislimo o ovome što se desilo, sa različitih strana. Možda možemo da damo neke odgovore na to šta nam je koji kurac činiti kao pojedincima u trenutku kada je naizgled pređena jedna linija u onome što nam se prodaje kao sukob dvaju (pravilan genitiv dvojine, opaa) “civilizacija”.

Hajmo prvo da razmislimo o samom događaju. Upad u redakciju Šarli Ebdoa je bio jednostavno rečeno vrh od terorističkog čina, Ronaldov dribling, onako da ga mrziš i psuješ mu sve po rodoslovu ali da moraš da kažeš pu mamu ti jebem, dobar si. Nepristrasno gledano, van moralnih i etičkih okvira, ovom činu se mora odati priznanje u svojoj kategoriji, pošto postiže cilj na izuzetno efektan način: ima daleko veći simbolički rušilački potencijal nego što je naneo materijalne i duševne štete i zahtevao resursa. Ajde odmah sad da zakucam ovde – ne umanjujem tragediju i boli me kurac da se dalje pravdam na tu temu, nego hoću da probamo svi da skapiramo šta i kako dalje, a to mora da se radi hladne glave. Naročito nema reči o tome da su pobijeni nekako krivi za to što se desilo jer krivljenje žrtve je pizdinski mejnstrim fazon „što je nosila minić“ a kome nije jasno šta s tim stavom ne valja mislim da ni šaka u čontaru ne bi pomogla, mada sam spreman da ponudim.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Uvek mogu da kažem da me provocirao svojom mastodontskom glupošću i da sam prosto morao tako da reagujem, jebiga.[/typography]

Terorizam je oružje očajnih tj. slabih protiv moćnih. Strahom se uteruje sopstvena vizija ispravnog, kad već ne može silom. A vizija slepaca koji su počinili ovaj masakr je, po svemu sudeći, islamski fundamentalizam, za ceo svet, džabe, biju ko neće. Govna su bila svesna da postoji tanka granica, krug povučen krvavim Arhimedovim prstom u pesku na obali evropske (dobro, amero-evropske) civilizacije, linija koja je odvaja od ostatka sveta. Ta linija je sačinjena od mastila, elektrona i zvučnih talasa i zove se sloboda izražavanja, a jako svedeno znači da ne sme niko da te kažnjava zbog onoga što si rekao, osim u slučajevima koji su zakonima definisani tako da zaštite slabije (šta ste mislili, da možete da pričate baš šta hoćete u javnosti? Možete kurčinu i dobro je što je tako jer ionako ima previše troglodita koji pričaju u javnosti). 

Govna su udarila direktno na slobodu izražavanja, i to pametno, proračunato i podmuklo – jer su prepoznali da je ona najvažnija društvena sloboda koju baštini evropska civilizacija. I videli su da je već ozbiljno načeta, mesto gde na trbuhu Zveri sa Zapada ispod adamantijumskih pločica viri bejbi kožica. Oklop su načele njihove kolege po govnarluku još onomad kada su objavljene Muhamedove karikature 2006. Tad su „nas“ sve uradili prostom pretnjom jer sloboda govora je izgubila bitku čim se pojavio crni pravougaonik preko Muhameda u Saut Parku. I evo sad su nas uradili ponovo, na isti fazon, samo s kalašnjikovima. Možda nisu u pitanju isti ljudi, ali ideologija koja ih vodi, taj hardkor islamizam, fundamentalizam, botulizam, isti je toksin za mozak. I sada je uspeo da zagadi neurone i likvorčinu stotina hiljada miševa po redakcijama širom „zapadnog“ sveta i kreće da im jede džigericu i lagano melje kutnjake u snu. Ukratko, sasrali su se pred islamskim verskim fanaticima odavno i auto-cenzura će tek sada da bukne, priča je zapečaćena i spremna za slanje pravo u pičku materinu. Teroristi su pobedili, isto kao što su pobedili 11. septembra kada su uz zvuke Baje Malog Knindže jednim potezom naterali Ameriku da u treću brzinu ubaci sopstvenu ekonomsku propast. Samo da se razumemo gde stojimo.

Ajmo dalje. Kako to da su baš muslimanski ekstremisti ti koji statistički gledano najčešće prave ovakva sranja? Pa zato što su, statistički gledano, muslimani najjebenija stranka među religijama danas, samo pitaj Alija iz Maroka, Pakistana ili iz Indonezije koji je morao da jede kožu sa svojih cipela prošle zime da ne bi umro od žeđi pošto u protestima nije spavao 8 dana. Mislim, on je fazon milijardu ljudi koji praktično žive na drugoj planeti u odnosu na tebe što čitaš ovaj tekst, a i čak to što na njega utiču globalni procesi ne znači da je on jebeno svestan toga. Nego brate krivi Amere, isto ko i neki ovde. Krivi ceo Zapad, isto kao i neki ovde. Krivi i Istok, što da ne, isto kao i neki ovde. Ma svi mu generalno idu na kurac, isto kao i mnogima ovde, jer je čemerna sirotinja, isto kao i mnogi ovde. Zato ajmo malo empatije za njega, smrdi brate ali je čovek (inače Tarzanijin predlog slogana za Dekadu Roma, odbijen). A ni onima što žive “među nama” nije mnogo lakše, većinom su getoizirani, izgledom drugačiji i osuđeni na čemer “drugosti”, nije ni čudo da se lože na neki epsko fantastični trip otadžbine u kojoj će teći med i pičja ceđ ako samo malo prvo bude ognjem i mačem. Treba im identitet na koji će biti ponosni.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]a “paker mesa” to ne ispunjava.[/typography]

Konačno, muslimanski ekstremisti su povod – a gomila imigranata razlog – što su muslimani u Evropi i Americi poistovećeni sa nasiljem i zakucani u folder „drugo“. I baš zato mojne da se ložite da su likovi koji su ovo uradili neki primitivni narajcani čobani. Znali su tačno gde udaraju, promišljeno, tako da jašu na najvećem mogućem efektu, kako među svojima, tako i među “protivnicima”. Evropljani će sad da ulupaju milijarde u bezbednost, stegnuće nadzor informacija, države će postati totalitarnije jer će sloboda govora početi sve više da se razmatra ne kao vrednost po sebi, nego u kontekstu “vredi li to toliko da ljudi ginu”. Što samo pokazuje kolike su pičke Evropljani postali. Jebote, nije islamski fundamentalizam ni prva ni poslednja ideologija koja ne preza od nasilja da bi se otelotvorila. Svakoj ideologiji treba da malo izađe, malo kardio i teretana, malo utoka da bi bila glavna u kraju, ne ide drugačije.

Ali još veći problem je u tome što je pogrešna reakcija Zapada potencijalno dvojaka – em će sad da bude više autocenzure nego u krevetu Ljiljane Smajlović, em se dodatnu učvršćuje generalizacija da su muslimani po difoltu nasilni varvari. Takvim stavovima je dozvoljeno da se artikulišu ne samo u kafani i na tekmi, nego i s vrha, od političara, medija i nosilaca javnog mnjenja – za razliku od rasizma prema crncima, anti-semitizma, rodne neravnopravnosti i bivanja Borisom Malagurskim, što su sve stvari koje automatski nailaze na osudu a ponekad čak i zakonske sankcije. Posle Šarli Ebdoa najzadovoljnije trljaju svoje reptiloidne ručice svi Le Peni, Faradži i ostali super best frends koji bi najradije imali staaare europske etnički čiste države. 

Na Šarli Ebdo se udarilo ne iz emotivne odmazde i želje da se isfura neka svoja verzija Kurana, nego da bi srušila osnova suparničkog pogleda na svet. Poruka koja je poslata nije samo “Alah je veliki, SERI U PETUNIJU AMERIKANČE” nego i “DA LI VAM JE IDEJA VAŽNIJA OD ŽIVOTA, PIČKE, A?”. Zato nije udareno na Mari Le Pen ili na Foks Njuz, nego na slabe, na one koji samo pričaju. Baš zato što su oni benigni i praktično bezopasni. Nije želja terorista bila da se osvete svetogrdnicima, to je bio samo bonus. Pravi cilj je bio da udare na slabo mesto u kome počiva suština sistema, mesto za koje nismo mislili da može toliko da boli – jer nikog nije baš boleo kurac da razmišlja o značaju satire.

Da bismo mislili o značaju satire, moramo prvo da znamo o čemu pričamo. Satira je ironija, sarkazam i hiperbola, burleskno naduvavanje i ponekad čak, spajanje nespojivog u paradoksu kako bi se potcrtala besmislenost ili glupost neke pojave. To je forma. Sadržina satire ujedno oslikava i njenu svrhu – ona ismeva mane da bi ukazala na njih i ukazuje da bi promenila. Tako je bilo od kada se prvi put neko setio da majmuna koji ima najveću toljagu u plemenu nacrta s najmanjim bobanom. Satira je zamišljena kao oružje slabih protiv moćnih. Baš kao i terorizam. Naravno, to ne znači da su ta dva fenomena isto, ali u ovoj odlici se, eto, poklapaju.

Nažalost, pošto popularnu satiru danas prave intelektualci, koji su po difoltu brabonjci jer nemaju “kožu u igri” što bi rekao Nasim Taleb, nego su situirani novcem koji dobijaju od medija, satira je danas sve manje oružje protiv moćnih i sve više zapravo samo komentariše probleme u društvu i nesposobna je da zaista promeni društvo. Postala je deo medija, posredovana i tako odmaknuta od realnosti, kako u oku konzumenta medija, tako i u očima satiričara koji je proizvodi, jer normalno da ne pripadaš društvu u kome vidiš toliko toga lošeg, treba ti neki otklon iz koga crpiš identitet za subjekat.

Tako je skoro sva satira poslednjih par decenija postala sviranje kurcu, impotentna i bezbedna zamena za društveni aktivizam. A uglavnom čak nije ni smešna, jer se biraju šablonski oblici i lake mete. Kim Kardašijan je glupa dronfulja. Velja Ilić je pijano govedo. Muslimani su fanatični nasilnici. Tako je satira otupela svoju najbritkiju oštricu – smeh, podsmeh, jer to je ono što razvejava auru moći. I tako je postala samo simulacija otpora, laž. Al vidi kurca: Šarli Ebdo napad je otkrio da je, u današnjem svetu spektakla i simulakruma, to ipak laž koja govori istinu jer satira se pokazala kao jedan od simboličkih stubova poretka tek u trenutku kada je nasilno napadnuta.

Pogledao sam šta objavljuju još onomad kad je bila frka s Muhamedom koji nosi bombu mesto turbana (koja nesmešnost uzgred budi rečeno). I gledao sam im te neke karikature i šta da kažem, meni su 90% sranje. Uglavnom nisu smešne nego su samo prozivka, prst u oko, lenja satira. Posebno tu odmaže što su insistirali na karikaturi, u pravoj francuskoj tradiciji.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Hehe kapirate SVI SU ISTI[/typography]

Veština karikature je u tome da se svedenim grafičkim prikazom prenese poruka na zabavan način. Svedeni prikaz bilo koje nacije ili vere po difoltu mora da bude stereotip – veliki nosevi i loknice Jevrejima, kukasti nosevi i brade Arapima, batat nosevi i lederhozne Filipincima i naravno kite umesto noseva i vilin-prašina Bugarima. Kada trpaš simbole cele vere ili nacije kroz antropomorfnu karikaturu (s ljudskim likom, jebote) onda praviš rasistički crtež jedan na jedan. E, to je već ono što smo se dogovorili da ne smemo da radimo i potpisali zakone u tu svrhu. A da, osim što u praksi to baš ne važi kad je reč o muslimanima – u Evropi, u Srbiji je tu paradoksalno čak “bolja” situacija, zbog svežih rana i stezanja vrata medijima da ne zucnu nešto što bi šefovi Pičkoustog mogli da mu zamere.

Ali, zato je satirično pišanje po muslimanima, kada to radiš u Francuskoj uz pretpostavljenu krišku brija i čašu burgundca dok guraš madlenice u čmar, zapravo udaranje na slabije, biranje lake mete – što je jajarski, čak i za satiričare. Okej je kada se ismevaju konkretni likovi, Bagdadi, Al Zalavi, Balavi i ostali nazguli, radio je Šarli i to. Ali cepalo se po Muhamedu i Islamu – neko će reći ali isto koliko i po Isusu i papi, s tim što nije isto, jer Isus i papa su “naši”, a “mi” smo većina. Tako da se Šarli Ebdo u slučaju muslimanskih karikatura upuštao u čisto kinjenje manjine, jer su znali da ima mnogo ljudi koji će se uvrediti. Trolovanje je prejaka reč, ovo je više neko galebarenje. Šarli Ebdo je uporno hteo da pokaže da je okej galebariti po muslimanima baš jer se oni toliko vređaju – a da se ne lažemo, svakom ko se identifikuje kao Musliman bar malo smeta kada se piša po Muhamedu, jer to udara direkt na identitet. I zato ne treba da se čudimo što muslimani baš ne osuđuju ovo što se dogodilo.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Svi pobeđuju![/typography]

Naravno da apsolutno stojim na strani Šarli Ebdoa i njihovog neotuđivog prava da budu jajare i galebari i da objavljuju šta hoće i da vređaju koga hoće, jer ne jebote, nečija „uvređenost“ ne može da se uvaži kao bilo kakvo ograničenje za to šta se sme reći, pošto se toliko ljudi vređa na najgluplje stvari da stvarno nema smisla to postavljati kao bilo kakav kriterijum. Jasno je da su granice slobode govora postavljene kod mržnje i poziva na nasilje. Samo mislim da treba da bude jasno da je govor Šarlija Ebdoa upućen Islamu bio jajarski i nesmešan hejt koji su muslimani s razlogom mogli doživeti kao rasistički – ne da to na bilo koji način opravdava ubice, nego nam to pomaže da sagledamo zašto su odabrani kao meta i kakva je tačno bila uloga Šarli Ebdoa u sukobu koji se već deceniju i po namešta Evropi i u kome postoji ozbiljna opasnost da se olupaju baš te vrednosti koje omogućavaju da postoje Šarli Ebdoi.

Rešenje za opasnost od gušenja slobode govora što se nadvila nad nas iz ovog neočekivanog pravca niko neće doći da traži u tekstu na Tarzaniji, a naročito ne na kraju ovako predugog teksta, ali jebiga plaćaju nas po reči pa je red da ga ponudimo, makar tamo gde umemo, u našoj ograničenoj sferi interneta i društvenih medija, jedinoj javnoj sferi gde je građanstvo još uvek aktivno (i ne govorim samo o Srbiji). Rešenje je u stvari ostalo isto kao i uvek – možeš i ti da budeš Šarli, ali moraš da budeš bolji od Šarlija. Zajebavaj sva govna, bez milosti, šlajmarom u čelo i kurcem u usta, ali radi to smešno ili batali. I ljubi te brat Ariel udri po konkretnim imenima i ne generalizuj, nikada ni po kome kriterijumu, jer generalizovanje je lakši put, to je mračna strana koja vodi u rasizam, fašizam i možda najgore, kakosmodojajaizam, a posle toga u vrelo olovo za sve umešane.