23/04/2014

Kompresovano bubanje – eliminacija ispita

Posted on 12. Sep, 2012 by in Objašnjavanje

Leto je prošlo, izlivi mladalačkog besa i ludorije sa jeftinih nesebarskih letovanja uredno su pohranjene na Fejsubuku, vreme je da se skinu špilhozne i navuku kravate, ili bar košulje. Jer, došao je septembar i sa sobom dovukao vreme rutine. Osnovci će ponovo pisati na temu Jesen u mom gradu, srednjoškolci će žuljati deklinacije nekog stranog odsudno bitnog i nadasve primenjivog jezika (latinski recimo), a studenti… studenti će kao buljiti u skripte i fotokopije, ali svako malo časteći sebe kafom i cigaret-pauzama jer znaju da septembar nije poslednja šansa da daju ona tri ispita za uslov. Imaju još i oktobar i, ako Bog i uprava fakulteta dadu, oktobar 2 (za 1300 dinara po ispitu, razume se) da dokažu ćaletu kako je ispravno odlučio da uloži u budućeg pravnika, ekonomistu ili meteorologa umesto da pare lepo ostavi u želežničkom bifeu ili na singlu Lekić dvostruki strelac u Škotskoj.

Jednom sam bio u toj studentskoj koži, bilo ne ponovilo se (kad me neko pita da li upisujem master, kažem LOL). Ipak, sistem „učenja“ (a u sledećem pasusu će se razjasniti zašto je učenje ovde pod znacima navoda) koji sam imao u mnogome mi je pomogao da fakultet posećujem srazmerno malo, da nikad ne pročitam kompletno gradivo više (a ni manje) od jednom i da nikad ne padnem ispit. Na kraju je bio i neki fini prosek, ali to je nebitno, sa potpuno istim znanjem mogao je da ispadne i viši i niži – to zavisi od toga da li je čiča iz skriptarnice slučajno zauzeo profesoru parking-mesto na dan ispita. Jednom prilikom sam sa uvaženom koleginicom, pred društvom koje nije sa faksa, vodio žustru raspravu – ona je neki ispit spremala 15 dana, a ja tri – ona je tvrdila da lažem. A ja da je kurva. Ali nisam lagao, ne, i podeliću sa tobom, čitaoče, moje tajne, samo izdrži još jedan smarački pasus neizbežnog uvoda.

Ok, ali samo još jedan pasus...

Sigurno postoje knjige samopomoći koje te uče da učiš. Ja ih nisam čitao jer trikova za učenje nema. Uzmeš jebiga i učiš, čitaš, diskutuješ o pročitanom, pišeš, vežbaš, praktično pokušavaš, zanimaš se. Studiraš tematiku. Jedini način da nešto naučiš kako treba je da te to nešto zaista i interesuje – to je otprilike pet promila stvari koje će ti doleteti pod ruku u životu. U međuvremenu treba nekako doći i do diplome i ukopati se u lažnu nadu da ta diploma znači bolju životnu perspektivu. A za to ti često treba bubanje. Neopravdano označeno kao odlika štrebera, bubanje je zapravo divna stvar – brže je od učenja, radi i kod stvari koje te ne zanimaju preterano i, što nije zanemarljivo, nabubano se mnogo brže zaboravlja od naučenog. Ili ti je stalo da zapamtiš organizacionu strukturu poljskog Sejma i hroniku izbornih uspeha nemačkih Zelenih? Tako sam i mislio. Slede tri osnovna principa bubanja, primerena pre svega društvenim naukama i zapravo predmetima koji su zamišljeni kao trijumvirat: 1 student-1000 strana nečega-50 dana bez života.

Prvo, moraš da znaš sa kim (i sa čim) imaš posla

Većina mojih ispita ličila je na gladijatorsku arenu – hiljadu studenata preplašenih ili lažno opuštenih čeka da ih profan prozove ili skuplja muda da samo izađe u klupu pred vuka; a taj vuk zapravo misli koji su sve to klinci kreteni i šta sam ja Bogu zgrešio, mogao sam lepo da budem savetnik u Ministarstvu spoljnih poslova, opa ona mala ima dekolte ko kanjom Morače, i u tom pravcu profan rezonuje dok ispituje tebe i ostalih 999 poluidiota. Kako ne bi sasvim okasnio ili osvanuo u istoj slušaonici, on uglavnom pita šablonski – izvučeš karticu sa dva, tri pitanja… pričaš prvo, drugo, treće, po pet minuta maksimalno. Potpitanje baš ako mora, uglavnom kad pavijan zaboravi nešto važno.

A ti se, gospodine, lepo pripremi za tako nešto – od ispitnog pitanja koje ima 50 strana, izvuci dve da valjaju. Odvajaj bitno od nebitnog – pretpostavi da je profesor normalan i da će, ako nabrajanje recimo karakteristika demokratije ima 30 stavki, njemu biti dosta da čuje 10 najvažnijih. Pomeni ključne stvari, obavezno neki podatak i mnogo velikih i lepih reči okolo. Nabubaj, ali nemoj da pričaš kao robot – štrebere, kao što rekoh gore, niko ne voli pa ni profesori. Slično je sa pisanim testovima, ako su esejska pitanja. Tu tek možeš da se raskenjaš, da upotrebiš sve sinonime koje znaš, reči koje si pročitao samo u kolumnama Jovana Ćirilova itd.

Ja ne vidim šta fali reči "dezavuisati"

Što se testova sa kratkim pitanjima tiče, oni su uvek konkretni. Sa tim sam se, najviše sa svoje lenjosti, poigrao već na prijemnom na testu iz sociologije kada sam „učenje“ doveo do banalnosti. U knjizi za srednju sam podvukao samo lična imena (Marks, Veber, Kont…), imena njihovih dela (Kapital, Protestantska etika i duh kapitalizma…) i pojmove iz teorija (ekonomska baza, birokratija…) i povezao to troje. A na testu sve sama pitanja: Ko je autor tog i tog dela, ko je prvi uveo pojam taj i taj, po kojoj knjizi je poznat taj… pobeda.

Si ti lud, brate, lik pita po sat i po vremena, cedi te ko limun na Obilićevom vencu…

U lovačkom domu se laže ko je kolikog vepra upucao sačmarom, u srednjoj školi ko je koliko sisa uživo video, a na fakultetu se šire priče o neprolaznosti pojedinih ispita, ludosti profesora (pita iz fusnote) i slične baljezgarije. Nisam se sa tako nečim sreo, ako baš i ima takvih, predlažem da te ispite onda zaista i učiš kako valja. I to spada u narečeni skil – treba da znaš i kada kompresovano bubanje ne može da prođe.

Ne sme da se improvizuje, traži da se priča od slova do slova!

Sa tim sam se sreo samo jednom, na Metodologiji gde profesor doslovce otvori svoju knjigu i prati šta pričaš – naučio sam te jebene podele skoro potpuno, ali sam zato van tih konkretnih podataka improvizovao i išlo je odlično. Na kraju smo završili pljujući aktuelnu vlast, a podudaranje sa profesorovim političim stavovima uvek nailazi na blagonaklonost.

Polako kolega, pitanje je bilo o Veberovim tipovima, a ne o Dinkićevim lopovlucima

Drugo, zipuj (i, kasnije, anzipuj) materiju

Jedan stariji rođak sa sela je živeo kod mojih dede i babe u gradu kad je išao u srednju. Kad god dođe iz škole, uzme svesku i onda prepisuje nešto u drugu, a baba bi meni, još osnovcu, rekla ne diraj ga sad, širi beleške! Princip je prost – na predavanju hvataš šta uspeš da uhvatiš i razumeš kroz viskozno isparenje predavača, pišeš u tezama, taksativno, skraćeno, nažvrljano – a zatim u miru to proširiš, izgradiš priču na osnovu teza, napišeš pravu lekciju sa punim rečenicama. Dakle, imaš osnovnu građu i samo treba da je malo nabilduješ.

Moj princip upravo je obrnut. Kreće se od kompletne građe – čitaš knjige (nikad skripte koje su drugi pisali) i podvlačiš najbitnije, a vodeći računa o prvom principu odvajanja bitnog od nebitnog. U drugom krugu ne čitaš više sve, nego samo podvučeno i pišeš svoju skriptu! Time najpre dodatno smanjuješ gradivo jer ćeš pisati svojim rečima bez proseravanja kojem su skloni svi profesori sveta, istovremeno gradiš onih pet minuta odgovora koji ti trebaju i, na kraju, bolje pamtiš jer napisano se uvek jače urezuje u mozak od pročitanog. Siguran sam da za to postoji neko psihološko objašnjenje, ali ja ga ne znam. Dalje je jasno – više se uopšte ne vraćaš na knjigu, nego čitaš samo tvoje pisanije (tvoju skriptu) i budeš dobar pa je daš i drugima uz obavezno uputstvo da pre skripte (ili paralelno sa njom) čitaju jednom celo gradivo.

I kaže mi on daće mi skriptu, ali da dođem kod njega da gledamo film LOL

Ako zipovano gradivo imaš u malom prstu, onda je anzipovanje na ispitu laganica – oko najvažnijih stvari koje si zapisao jednostavno načičkaš sve ono čega se sećaš iz prvog čitanja iz knjige. Pozitivno je što u sećanju ostaju neki fini primeri, ilustracije naučenih definicija, a to je baš ono što ti treba da obogatiš tvoj zip fajl. Evo primer: u zipovanoj verziji ti piše da je stimuluns-respons jedna od teorija učenja i da u okviru toga postoji učenje klasičnim uslovljavanjem (Pavlov). Ako u zagradi imaš Pavlova nema šanse da se ne setiš njegovog principa i eksperimenta sa Pavlovljevim psima – jer je to zanimljivo gradivo. Dakle to ne moraš da pišeš, dovoljno je da zapamtiš gde Pavlov ide.

Lol pa koliko mi treba da zapišem sve to, lakše mi da čitam iz knjige.

Nije lakše, to je čista matematika. Na prvom predavanju iz Osnova prava profan nam je rekao da je potrebno pet do šest čitanja da se nauči i tu njegovu teoriju držim za ispravnu. Ako materija Opšte sociologije ima recimo 1200 strana za to je potrebno najmanje 4800 minuta, odnosno 80 sati (kad čitaš sa razumevanjem, ne možeš da letiš, nije to Moja tajna), odnosno deset dana po osam sati bez pauze. I onda to pomnoži sa pet čitanja – dobijaš 50 dana učenja. Ako ideš na zipovanje imaš jedno čitanje (4800 minuta), drugo čitanje samo podvučenog (1600), pisanje (2400) – od tih 1200 strana dobio sam oko 150 rukom pisanih strana, a njih možeš da pročitaš za dva sata (i treba da ih pročitaš onih pet puta). Dakle ukupno 150 sati rada – to je 14 dana jer kad se zipuje, buba se intenzivnije što ću objasniti u stavci 3.

Megalol, pa ti u 21. veku pišeš rukom? Koristiš guščje pero?

Ne, običnu hemijsku i flomastere (zašto, biće objašnjeno u stavci 3). Pisanje svojom rukom jače urezuje u memoriju nego kucanje na računaru. Osim toga, kad sam na kompu za dve sekunde od „učenja“ nekako uvek stignem do rezultata Cvajte, klipa Nesam školovala i redtjuba.

AHAHAHA hrčak ima pušku AHAHA, a samo sam otišao na net da vidim kad je rođen Toma Akvinski...

Treće, koristi prednosti (i mane) memorije

Svi su, od usplahirane brižne matere, do fakultetskih profesora sa humorom od kojeg otpada malter sa zidova, svi su nam oni oduvek govorili da se prase ne goji pred Božić, da je kampanjsko učenje pogubno. Lagali su. A ti nemoj lagati sebe – od budalaština nabacanih po udžbenicima ti se za godinu dana nećeš sećati skoro ničega, koliko god razvlačio i postupno učio. Zato je moj predlog žešće kampanjsko bubanje – proceniš koliko ti dana treba i cepaš po ceo dan. Sebe častiš precizno određenim pauzama i ničim više. Jer što je manji razmak od trenutka čitanja do trenutka kada pročitano treba da prizoveš u pomoć, to je veća šansa da ćeš uspeti. Uostalom, većini ljudi i odgovara učenje na ooo-ruk jer je za konstantan rad potrebna samodisciplina koja se obično raspline u pivskim večerima i računarskim noćima.

Dalje, koristi fotografsko pamćenje. Uprkos uvreženom mišljenju, fotografsko pamćenje nije neki nadrealni nivo pamćenja, nego je to način pamćenja. Svako ga može primeniti, manje ili više uspešno. Radi se o tome da osim suštine gradiva, to isto gradivo pamtiš i kao sliku. I ako nisi do sada na to obraćao pažnju, sigurno si primetio da nesvesno pamtiš gde šta piše. Recimo, definicija toga i toga je bila na levoj strani knjige pri dnu – ne znaš na kojoj tačno strani, ali se sećaš slike da je to bilo levo pri dnu strane. Ako znaš da je tu bila definicija, a da je na sledećoj desnoj strani bila neka podela – znaćeš da je bio i neki međutekst između i tokom pisanja koncepta/testa, pokušaćeš da se setiš toga.

Kad podvlačim, nekako mi sve važno...

U knjizi, a posebno ako pišeš svoje skripte, fotografskom pamćenju možeš dati dodatni vetar u leđa – flomasterima. Mozak dobro pamti boje, one mu dođu kao doping za pamćenje. Napravi neki sistem – definicije podvlačiš plavom, podele zelenom, primere žutom, imena crvenom… Kada prizoveš lekciju u pamćenje (a ta lekcija, sažvakana i sabijena, nije preduga i postoje realne šanse da je celu memorišeš kao sliku) setićeš se i da si imao tu i tamo plavu, da je bila neka crvena što znači da se pominje neko ime, da je bilo mnogo jebene zelene što znači da postoji neka gigantska klasifikacija. I da se razumemo, ovo je samo nadgradnja – najbolje je ako znaš kako ide ispitno pitanje jer vladaš materijom. Fotografsko pamćenje je samo tu da pomogne.

Moj stariji brat vedri i oblači filozofskim fakultetom, evo već osmu godinu je među najboljim studentima, kaže da nikad nije učio dan pred ispit!

Takvih principijelnih je koliko hoćeš, obično vrate pitanja i kažu da hoće bolje da spreme za sledeći rok. Student kojem je stalo da položi (a ako nije, onda je debil) čitaće i podsećati se dok ne izađe da odgovara ili dok ne počne kolokvijum. Ne jednom mi se desilo da ono što sam pročitao 15 minuta pred ispit baš i izvučem, a onda ću ga znati pa makar.

Čekaj čoveče, imam pitanje svih pitanja: ti nama predlažeš da zapravo i ne učimo kako valja, da budemo nemači pojma?

Ovo je stvar uverenja. Ako veruješ da ti je neophodno poznavanje sociologije i biomehanike da bi bio uspešan profesor fizičkog ili kondicioni trener Mladog radnika – onda nauči to kako valja. Ja tvrdim da se posao ne uči na fakultetu, bar ne na svakom. Zato menjamo cilj – ne treba naučiti, nego položiti. Ne spremaš životni doktorat nego jedan ispit. Obrati pažnju na konstrukciju – ti ispit spremaš. Ne moraš da naučiš tematiku, moraš da se spremiš da prođeš. Od tematike ćeš kasnije imati satisfakciju da jebeš ćaleta u Ko zna – zna, ali od položenog ispita ćeš imati indeks tanji za jednu rubriku i deblji za koju devizu od teče iz Beče.

Kevo, stigo teča Zoki, gde mi je indeks???

Disklejmer:

Ograde jesu pičkaste, ali ovde mi je ograda neophodna – ovaj tekst nije za svakog. Pre svega, nije primenjiv na sve ispite i fakultete. Nije za entuzijaste, za one koji čitaju dodatnu literaturu, za ljude koji obožavaju fakultet i kafu iz automata, spavaju u slušaonici ili  poništavaju devetke. Da bi nešto od pročitanog primenio, moraš da budeš duboko uveren da je osnovni cilj fakulteta (ovakvog kakav je u nas) sticanje diplome jer znanja i prakse ionako nema.

Ovaj tekst je pogodio cilj ako pomognem samo jednom mučenom studentu da skrati svoju agoniju. Javite kako je prošlo, tamo, posle oktobra.



Tags: , , , , , , , ,





   





  • Lj. M.

    Tako je! Loša je situacija u Srbiji i ne pokušajmo ništa u životu, bilo bi uzalud… ostanimo na istom mestu, orjentisani na loše stvari koje se dešavaju i zbog toga očekujmo da nam se desi neki neuspeh, još veća beda, bolest…. a pored toga možemo samo da sedimo prekrštenih ruku i da se nadamo nekoj sreći!

  • Tarzanka

    Ha joj, pa gdje je autor ovog teksta bio kad sam upisivala fax?! Sad sam osudjena na milost i nemilost oktobarskom roku :/ Ali ako polozim, ima da ove savjete iskoristim u drugoj godini!

  • joca

    I van FPN-a.. prva recenica izlaganja treba da bude direktan odgovor na ispitno pitanje. Prve 2-3 recenice objasne sustinu, da vidi da si ucio, a onda siri pricu i povezuj koliko ti profesor vremenski dozvoli.. A ako krenes od istorijata necega on ce te preseci trazeci sustinu i mislice da vrdas jer ne znas odgovor.. A koliko puta sam posle citanja cele knjige shvatao da su skripte ocajno napisane, pune gresaka, nelogicnosti i da su spajani neki pasusi koji su apsolutno nespojivi, jer je ono sto je izmedju njih izbaceno u stvari neki totalni zaokret u objasnjavanju i oni se ne odnose na istu stvar.. I onda profesori stoka sto obaraju a “sve sam znao”..al’ iz skripte.. nelogicno napravljene.. pa se zapitas kojem bolidu je bilo logicno i imalo smisla to sto pise i citao li je on knjigu uopste?

  • Danijel

    Ko je to rekao :-D ?