Lažna dilema – najbolja srpska (olimpijska) disciplina
Još pre dvadeset godina, Gari Kasparov, jedan od najboljih šahista ikad, poražen je od mašine. Ove godine, još naprednija verzija mašine je potukla najboljeg svetskog igrača prema mnogima najteže misaone igre svih vremena – Go. Ipak, računari, ma koliko bili moćni i dalje su u pogledu inteligencije na nivou ne baš naprednih životinjskih vrsta. Ono istina, u pogledu brzine, ljudski mozak im ne može parirati, ali u domenu apstrakcije, dvoipogodišnje dete i dalje kida i najjači superkompjuter u zadacima tipa „zamisli mačku kako jede miša“.
Proći će verovatno još decenije do tehnološkog singulariteta (tačke kad inteligencija mašine bude na nivou inteligencije ljudi) a dotad ćemo se dičiti kako na složene životne zadatke ne gledamo samo kao ogroman skup nula i jedinica koji treba posložiti u odgovarajući raspored. Ili možda nije tako?
Lažna dilema, nje ekskluzivno pravo Srba na glupost, ona je svakako česta pojava i demografski pokriva celu kuglu. Međutim, ona ovde caruje na najvišim instancama društveno-političko-kulturnog života – jednostavnije rečeno, userava nam se u život. Za eventualno neupućene, lažna dilema je redukcija čoveka na računar. I to ne u kul smislu brzine obrade podataka već njegove intelektualne ograničenosti. Lažna dilema je kad od spektra svetlosti zapažaš samo njeno prisustvo ili osustvo – tj sve ti je crno belo. Ili u malo širem kontekstu – jedinica ili nula, Zvezda ili Partizan, DS ili SNS, Partizan ili Četnik, Tito ili Draža, Obama ili Putin. Ova dihomotija ni u kom slučaju ne dopušta sve one moguće opcije gde možeš recimo navijati za Spartak iz Subotice, jednako ne voleti ni rusku ni američku politiku a gotiviti pripadnike istih tih zemalja i biti istovremeno protivnik i komunizma i rojalnog nacionalizma.
Ovih dana u nas defiluju dva flagrantna primera ovog čemernog načina razmišljanja. Prvi se može podvesti pod kategoriju – politikanstvom protiv sporta. Ili protiv zdravog razuma, da budem precizniji. Ministar sporta i bivši posetilac olimpijskog podijuma je posavetovao sportiste da u slučaju istovremenog bivstvovanja srpskih i kosovskih sportista na dodeli medalja, naši dodelu napuste i tako celom svetu pokažu kako smo odbranili Gračanicu i kako srpski državni aparatčik ne mora da šalje molbu vlastima Kosova kad hoće recimo da poseti Uroševac. Ex Franjo Udovičić zatim drži lobanju u ruci i hamletovski doživaljava katarzu kroz bifurkaciju misli „Šta ako se naš sportista nađe na postolju, ako napusti postolje, biće zašto je napustio postolje, što je vlada svim sportiskim organizacijama i savezima dala kao preporuku i to je jedinstven stav. Ako ostane da li to znači da on priznaje nezavisnost takozvane države Kosovo. Toliko je kompleksno pitanje“.
Vajka se ne naročito bistri ministar i dodaje kako ni sam ne bi znao šta bi uradio, što je i očekivano jer je već zaboravio kako je nekad imao autonomiju u donošenju odluka dok sad mora da se povinuje strogim propisima koje donosi trust mozgova oličen u jednom čoveku. Na kraju, s ponosom veli uniseks Vanja „Ne možemo da slušamo himnu i gledamo zastavu.“ I brate, u pravu je, zamisli recimo neki naš sportista na podijumu čuje himnu Kosova i odma mu iskoče čirevi na skrotumima, pa se to zagnoji od brazilske vrućinčine i na kraju mu otpadnu ta gigantska muda prepuna srpske semene tečnosti i onda propadne gomila buduće srpčadi koja bi se kitila olimpijskim medaljama u nedogled.
Dok idejne vođe naše ekspedicije rezonuju kako je sasvim normalno poštovanje tuđeg sportskog uspeha de facto priznavanje suvereniteta neke države, Kosovo je već uspelo da postigne istorijski uspeh i osvoji prvu zlatnu medalju, a kako se po početku OI čini, Srbija će morati dobro da odere ona pomenuta muda ne bi li barem izjednačila taj rezultat.
Drugi primer je gle čuda iz sveta politike. Aha, znači opet neki SNS degenerik sa lažnom diplomom osnovne škole parkirao dirižabl na mestu za invalide i kad su ga pitali zašto on rekao „haha može mi se“? Ne. A čak ni DS nije uramio Balšu Božovića u hugo bos odelu i novom bmw-u pored Đinđića. Šta onda? Ništa posebno, recimo da je pokret Dosta je bilo uspeo da popiša bar 80 posto teško stečenog kredibiliteta kod iole pristojnih ljudi za kakve se i same izdaju. I to ponajmanje time jer je puštena buva da Radulović duguje Amerima milion dolara. O tačnosti toga saznaće se u narednom periodu ali DJB su uspeli sebi da naprave nemerljivo veći problem. Tj, uspeli su da budu sve ono protiv čega se deklarativno bore. Celu priču su redukovali na „to sve SNS podmeće jer nas se plaši“, „to je ili falsifikat (ne opet! Ta jebena reč) ili greška“. Zašto bi morao to da bude SNS stoprocentno? Nije li moguće da postoje dokoni entuzijasti koji su iskopali taj papir a pritom ih zabole guzica i za SNS i za DJB, i za bilo koju treću opciju već sve to rade iz čistog ćeifa i hira?
Iz perspektive domaćih političara i die hard fanova istih, ta opcija je nepostojeća. Dalje, zašto su ama baš svi viđeni funkcioneri DJB ubeđeni da je ili falsifikat ili greška. Ja recimo ne bih stoprocentno poverovao ni kevi rođenoj za nešto tako. Nije li korektnije, logičnije, političkije i na kraju sasvim dovoljno reči „ok, zaista sumnjam da je ovo istina ali hajde da se sve lepo utvrdi“. I zašto odjedared DW mora da se podvede pod Informer i Vučićev platni spisak, te se kao „tvrdnja“ tome iznose i sasvim nesuvisli božemesačuvajisakloni dokazi kojim se u miloševićevsko-vučićevskom stilu diskredituje novinar koji je objavo priču. Kakav god da je stil (a svakako nije informer stajl) i kakva god da je istina, javnost a pre svega ljudi koji vide (il su bar dosad videli) u DJB potencijal, zaslužili su mnogo bolje obrazloženje od lažne dileme kojom su uspeli da se spuste na SNS nivo, tj u blato o kom toliko pričaju. Da li će odatle ustati? Pojma ne znam.
