Normalne devojke: ni sise, ni dupe, ni umeće u kuhinji

Biologija je, verovali ili ne, u formi u kakvoj je znamo relativno mlada nauka. Od skica do mikroskopskih fotografija stiglo se za jedva više od sto godina, i saznanja o kompletnom životu na planeti Zemlji upotpunila su se brzinom nestanka putara sa mesta fotografisanja nakon izbora. Pa ipak, saznanja o postojanju novih, neotkrivenih vrsta iznova ostavljaju biologe, pa zatim i nas, ostatak neukog sveta, u čudu i bez daha. Pre nekoliko dana napravljen je fenomenalan snimak Deepstariae Enigmaticae, a pre jedva 20 godina, javnosti su se otkrile i Cavae Ordinariae, iliti narodski rečeno – normalne devojke.

Iz roda homo, vrste sapiens, a pola sapiens minus, istakle su se u popularnoj kulturi svojom posebnošću u neposebnosti poput jednoroga, klasičnih konja sa imaginarnom ekstenzijom. Retka ‘tica trke vredna, idealna žena svakom nepraču sopstvenih gaća, najbolji drug, duhovit sagovornik, banja dignuta na izvoru razumevanja i podrške, a sve u posve priuštivom kompromisu u vidu dupeta, siseta, ili pak faceta.

Gde se takve uzgajaju

Ne uzgajaju se, i još uvek nemaju sopstveni account na lestvici evolutivnih podela. Nastaju isključivo požrtvovanim trudom za trajanja jednog životnog veka. Cava ordinaria je naime poreklom, i ustavnim pravom po rođenju zapravo cava profucniaria koja neki ispit nije uspela da položi. Htela je da se jebe u Audiju, letuje na Kipru, izgleda kao Denise Milani i doručkuje latice od orhideje u skromnoj vikendičici na Sejšelima – svaka je ‘tela. Ali je onda shvatila da ipak ne voli da puši kurac/voli da liši frižider kofe eurokrema ili čvaraka u dva noću/silikoni mogu da izazovu i komplikacije. U ovoj fazi života, fazi gorke realizacije, cava je još uvek profucniaria, i ono što sledi je nimalo laka odluka, a uslovljena pitanjem: “da li će mi davanje golog tela javnosti na uvid pružiti osećaj voljenosti kakvu ćaća nije?”. Tada počinju ili studije žurnalistike, iz kojih rezultira profucniaria scholaria, ili kasting za mađarski nićpor, gde se posle uspešnog testa stiče status profucniaria-profucniaria: sisus okejus, ili se cava prepušta reflektorima javnog života bez da je za to učila škole, ili da je uopšte pokazala sise, a gde će iste svakako vremenom dobiti na ceni, te dobijamo najčešću i najrasprostranjeniju profuknjaru exponenda non sensus.

Naravno, šire i od žena za koje ne znamo iz kog razloga uživaju pažnju javnosti, rasprostranjene su upravo rave koje to da budu ne žele. Duboko isfrustrirane mirenjem sa činjenicom da na njihov zvižduk pegaz ne doleti, i da ne prde dugu nego teškom mukom polu-svarenu boraniju, cave se u utvrđivanju svoje pozicije čestite i najbolje-za-ženiti cure služe saznanjima iz domena filozofije – dijalektikom. Uz malo razumevanja žrtve kakvu vrhunska pička mora da prinese da bi vrhunska i bila, a uz mnogo zlokobne manipulacije faktima, vrhunska čka se po receptu superpozicionira sebi samoj i kao merodavnu i zakonodavnu ispred celog roda ženskog proglašava sebe a vrhunsku pičku prekrštava u kurvu običnu. Citiraću “Kefalice”, jer suvišno je, čak bezukusno, u ovako prostoj računici pozivati se na velike umove:

[quote]Sebe nije neko, sebe je niko, zato jel sebe to si ti.[/quote]

Strategija

Kako nas je čika Hegel poučio, dijalektika je proces izbora kvaliteta koji će se istaći, a koji će učesnike u konfrontaciji na predefinisanim pozicijama utvrditi. Prevedeno u dramski koncept kakav već crtani filmovi zastupaju, te i dete može da ga shvati:

Ana Kokić je kurveštija, i vidi kakvi su joj nokti, Monika Beluči ima premalu glavu, En Hetavej ima “prevelike” sise (?). To žene pričaju o vrh-pičkama pred ortacima. Kad su same ordinariae u ekipi, onda će samo reći “kurva odvratna, mrzim je”, pa o kome god se radilo. A pred mladićem nesvesnim složenosti procesa, kog pokušavaju da zaulare da im trči u apoteku subotom prepodne i da im kupuje pogrešne poklone za godišnjicu, pred njim počinje pravi dijalektički spektakl. Muškarac je u trouglu, dakako, žrtva. U igri su problemi i potrebe svih učesnika trougla. Vrh pička, zlikovac dakako, ona pokušava da zarobi žrtvu, da stavi svoje interese ispred interesa žrtve. A heroj, obična devojka, spasilac svega svetog i pravednog, ona će žrtvu iz puke dobrote sačuvati od dolazećeg zla. Heroj nema drugi interes do dobra same žrtve.

Magija se već dogodila, a da je nismo ni videli – žene imaju formulu za stvaranje problema gde ga nema, a iznenadićete se koliko je prosta:

1.  žena pravi precizan izbor fakata koji imaju samo relativnu, a nipošto apsolutnu vrednost – fakti su fakti samo u (još nepostojećem) dramskom kontekstu
2. žena izlaže fakte, izražava brigu za “žrtvu” i time šalje posrednu poruku o prisustvu dramskog kompleksa
3. žena se stavlja u poziciju dobronamernika i spasioca

Toliko je prosto! Hajde da provežbamo na primeru:

1. “Ana Kokić je kurveštija (pažljivi čitalac će primetiti ironiju ionako bolne spoznaje da Ana Kokić snošajne usluge za novce ne nudi) i sva je od plastike (nije), ko još ima onakve noge (Ana Kokić). Ja bih se ubila da mi je ona majka, brate kako možeš da se kurvaš po studijima i da se slikaš za CKM i onda da obezbediš svojoj deci brižan dom i pravilno odrastanje” (primetićete reč “pravilno”, jer ona ZNA šta je pravilno, ona je cava ordinaria, junak statističkih proseka i predvidivih a povoljnih rezultata)
2. “ja jez da nemam sise/dupe/facu za fotkanje, da počinju sise da mi rastu i na leđima, i da nisam neka kuvarica”, poručiće žena suptilno i valjano zipovano, “ali šta će ti žena koja nije u stanju da se stara o tvojoj deci?”, reći će direktno. Ovde primećujemo da nema pouzdane garancije da Ana Kokić zaista ne može da se brine o deci, kao ni da ordinaria može.
3. “ja ću se starati o tvojoj deci”, ulazi spontano adresiranje tvoje potrebe za reprodukcijom u igru. Ona će tebe spasti, a da nisi ni znao da treba da budeš spasen.

I još jednom pod lupom!

1. Izbor nebuloznih podataka koji nemaju veze sa životom. Kada će tebe uopšte muvati Ana Kokić, i još važnije, zašto bi i na trenutak razmišljao da li da se odlučiš za nju ili za prosečnu kalašturu koja će one jedne večeri kad izađeš sa ortacima da te smara na mobilni?
2. Izlaganje nedokazivih fakata u brizi za nepostojeću ugroženost tvoje sposobnosti da se reprodukuješ.
3. Propozicija, ponuda sebe kao rešenja. I odjednom je ona od značaja, relevantna čak, a sve uz pomoć argumenata koji nemaju apsolutnu vrednost.

Facit

I tako izlistavanjem argumenata iz domena relativnih vrednosti ona sama osvaja apsolutnu. Reč je o obmani grđoj od šibicarenja na autobuskoj stanici, a znamo koliko smo bili ljuti na Cigane kada smo skontali. “…kad se ZNA ko ovde krade…”, reče onomad Danilo Bata Stojković u “Ko to tamo peva”. A zna li se ko ovde laže? Je li budućnost muškog roda zaista u deobi ćelija kako neki tvrde? Ili je zadovoljavanje prosekom ok, pošto si prosek i sam? Pa ćemo ipak nastaviti da ne peglamo sami svoju odeću. Čak i u toj drugoj, benignijoj varijanti, nije ok da su nama naši stomaci i nizina mesečnih prihoda ok, a da žene sve svoje nedostatke zataškavaju i pretaču alhemijom u vrline, jeb’o ih Paulo Koeljo, a i sebe baš.

Ona nije drolja. U konačnom obračunu dobra i zla, ona bi nosila beli dres. A svako ko se ikada iole pozabavio politikom, ili filozofijom, ili da kažem uopšte zdravim razumom zna da dobro i zlo kao apsolutne vrednosti ne postoje. Ona je verna i kuvaće ti od srca, a tebi neće smetati što ne ume, jer to je ono što tebi treba. Tebi ne treba dobro pušenje, tebi treba neko ko će da gleda turske serije i da te cima da obilazite njenu familiju. Ona nije kao Kim Kardashian i Suzana Mančić. U izobilju pretpostavljene nenormalnosti i devijantnosti, ona je potlačeni evropski hrišćanin u najezdi stanovništva bliskog istoka, Šešelj u Hagu, vojvođanski Mađar u Mađarskoj.

Njeni neuspesi su njeni kvaliteti.

Njeni kvaliteti su tvoja potreba.

Ona nije samo obična. Ona je…