Orao pao!

– Dobro veče momci. Šta je to, rizle? Vadite travu, da mi ne tražimo. Šta je ovo? Javi da pošalju patrolu. Ste privođeni nekad?

– Aaamm… Ne!

– Pošto se niste dosad vozili pežoom, evo prilike. Kožna sedišta!

Patrola nas je čekala na skroz suprotnom kraju Vasine ulice koja je bila krcata. Parovi, devojke, klinke, opet devojke, kvazi mafijaši bez devojaka, batice sa fensi šalovima i  cirkonskim minđušama, i još devojaka. Šetnja srama. Antipatični pandur je hodao ispred nas teatralno noseći rizle, dok je drugi, prijateljski nastrojen pandur pokušavao da ubrza kolegu, jer su nas sve ekipe iz predgrađa koje su se to veče sjatile u centar gledale kao ljude koji su vadili i prodavali organe kosovskih nealbanaca. Pandur gotivac je seo sa nama na zadnje sedište, dok je pandur smrad histerisao jer za njega nema mesta u kolima, zentajući se za svoj bonus. Vožnja nije dugo trajala.

Stanica

– Morača, vodi ovu gospodu sa paketom džointa u apartman!

– Ajmo momci, izaberite slobodno gde ćete.

Izbor nije bio težak, jer je razlika između dve ćelije u zgradi MUPa, bila neprimetna. Izabrali smo levu ćeliju. Vrata su se zatvorila. Jedna sijalica na izdisaju obasjavala je prostoriju široku jedva dva metra. Sedeli smo na drvenom krevetu koji se klatio, pokušavajući da se ne približavamo ćebetu koje je sadržalo posledice šoranja, brisanja bulje, i prosipanja semene tečnosti. Smrdelo je kao Šiptar u štenari. Kako sam sa svoje desne strane primetio pozamašno govno, izrazito tamnog pigmenta, primenom prostog rezonovanja zaključio sam da se neko israo na sred ćelije. Zidovi su bili vredni pomena u udžbenicima za istoriju umetnosti. Tragovi zgrušane krvi, negde na metar i po visine, Grobari Železnik, Bogoljub car, novčićem ili nekim sitnim komadom metala iscrtan portret koji je reprezentovao kombinaciju facijalnih karakteristika nekog vilenjaka, kapetana Spoka, Jovana Ćirilova i sotone. Od svih poruka sačinjenih od razmazanih fekalija, istakao bih natpis „Majdanpek“ ispisan u boldovanom Times New Roman govno fontu.

Navikli smo se na smrad buđi i govana, ali je početno oduševljenje zatvorskom galerijom brzo splasnulo. Osim nas nije bilo drugih pacijenata, a osoblje stanice je vičući komentarisalo rezultate poslednjeg kola domaće lige. Cela situacija neodoljivo je podsećala na boravak u ćošku učionice, nakon ubacivanja prljavih reči u tada nacionalnu himnu „Hej Sloveni“. Palila mi se pljuga, ali šansa da osetim duvanski dim dole u buvari, bila je jednaka onoj da u svakoj drugoj situaciji izlečim seksualnu frustriranost. Posle nešto više od sat, vrata ćelije su se otvorila, nastupilo je olakšanje jer se neće provesti noć pod ključem, a pandur dimenzija planine Miroč je rekao:

– Ajmo momci gore kod istražnog.

Ajm gona čejndž maj vej ov liviiin, ajm gona džojn d črč ageeen...

Istražni sudac

– Dobro veče, matematičari. Matematičari? Studenti? Pa šta vam je ovo trebalo, sutra da vas zajebavaju za posao jer vam je ovo pisano. Umesto da dovršavate školu, dovoze vas ovde da se ja sa vama jebavam. Ajd da čujemo, dogovorite se ko će da kaže čije je ovo, bolje jedan nego obojica.

– Moje je!

– Dobrovoljac, ti si Danko Novaković je l’ tako? Ti drugi … Branislav Simić, siđi dole sačekaj drugara. Saće i on,posle slikanja. Da vidimo šta ćemo sa Dankom. Uzmi potpiši ovde…

Potpisao sam gomilu papira. Osećao sam se kao vojvoda Šešelj. Kladim se da je njegova velikosrpska, velikomučenička ruka jednog intelektualca, ista ruka koja je napisala stotine knjiga, napokon utrnula stavljajući ime na hrpu sudskih papirčuga.

– Pišemo ovde da si kupio paket marihuane od nepoznatog mladića sa crnom kapuljačom koji ti je ponudio robu, u ulici Tadeuša Koćuška 14. aprila 2007. godine oko devet sati uveče, a nakon toga se sastao sa drugom Branislavom, kome nisi pomenuo prethodni događaj, jer je izrazit protivnik droga. Je l’ tako bilo?

– Tako je bilo gospodine sudija.

Kako ti ka'eš, šefe.

Morgan Freeman momenti

Nakon „magšat“ seanse bio sam razočaran fotografijom, jer mi je faca ispala krajnje debilska,  čak i za nekoga ko je pao u muriju zbog pola grama vutre u večeri kada se svi muvaju i opijaju. Ispred kabineta istražnog sudije, vraćen mi je telefon, novčanik sa dokumentima i svih četrdeset dinara do jednog na broju, pakla klasika, plavi „Kriket“ upaljač, kao i rizle koje je pandur smrad prethodno koristio kao koreografiju. Toliko od plavaca, ostalo je na sudu. Na prvom spratu čekao je ortak, sa nogom podignutom na klupu, zbog čega ga je jedan od mlađih pandura opomenuo. Krenuli smo ka izlazu, pored koga je stajala krupna, matora pandurska njuška. Mangupski se kezio, mada se nije mogla uočiti loša volja, već samo bezazleno sprdanje klinaca koji u moru šema i duvaljki koje su te večeri organizovane u gradu, jednostavno nisu imali sreće.

– Šta je, džointi, a? Pa, majku mu jebem, pun grad pičaka, a vi džointe jurite. Aj bež’te!

Napomena: Svi događaji i likovi pomenuti u ovom tekstu su u celosti fiktivni. Svaka povezanost sa Čedom Jovanovićem unapred je odbačena, jer je isti studirao dramaturgiju. Unapred se izvinjavamo ukoliko ste pandur smrad, zovete se Danko i studirate matematiku, ili furate pederske šalove kroz Vasinu ulicu.