Palanka ili ljudi jedne knjige

Nema boljeg načina da se počne ovaj tekst nego da se navedu dve večne istine, obe izgovorene od strane potvrđenih znalaca svog posla. Prva je „Timeo hominem unius libri“ odnosno „Plašim se ljudi jedne knjige“ i izrekao ju je Toma Akvinski pre nekih osamsto godina, u pokušaju da utera Aristotela u Katoličku crkvu koja je tih godina razvijala blistavu tradiciju jeretika na žaru.

Da pojednostavimo: svako od nas ima nekog ujaka Rajka koji čita samo „Večernje novosti“ i to kad nađe na klupi, ali koji je tamo nekada („za jednu noć“) pročitao „Proročanstva deda Miloja – Biće tumbanje po celom svetu“, ili „Sivog vuka“, ili „Svetu krv, sveti Gral“, ili „Treći metak“, ili „Engleskog pederskog isprtka Tonija Blera“, ili – daleko bilo – nešto od Dejana Lučića, čoveka koji zna – i onda je tom Rajku svanulo, puklo mu je pred očima, istina mu je predočena, shvatio je sve, ukopčao je tajne veze i odnose u svetu, zavirio je iza zavese i za njega više nema misterije. Od tog i takvog znanja do rečenica „nije to slučajno“, „nemo si naivan bre“, „ti misliš to ti je to a to nije tako nego ti je to ono nego ti treba da misliš da je to to“ nema ni polukorak, jer Rajko je sada čovek koji zna i koji oseća moralnu, ljudsku obavezu da znanje dalje širi i osvešćuje narod. Rajku je istina očigledna, a oko njega su sve same ovce kojima treba milom ili silom otvoriti oči i zato su njegovi ispred prodavnice prestali da mu plaćaju pivo, a zvanju Rajka na slavu uvek prethodi višesatna diskusija da li je argument „nema smisla da ga ne zovemo“ moguće pobiti argumentom „ama podavi ljude sonim harpom i žutim ljudima, zapeni onde pa upljuje kolač, sačuvaj Gospode i krsna slavo“ i sve tako dok jedne godine Rajko ne pukne i izjavi: „vi ste bre stoka jedna, ja vam ovde pričam šta PIŠE U KNJIZI EJ, to su ljudi pametni pisali a vi jedete govna, ne, neću rozen tortu, LJUDI-KRABE NAM RUJU BRATSTVO I JEDINSTVO A VI OĆETE ROZEN TORTU!“ pa ga hospitalizuju na neodređeno, nek je makar neko u familiji na neodređeno.

Druga velika istina je „Sve su to govna, što reko proliv“ a izgovorio ju je pokojni Tomo Dudinjar, moj komšija koji se bavi pražnjenjem septičkih jama. Zvali su ga i Tomo Govnar što mu nije bilo baš milo; jednom prilikom je od čiste želje pojeo kilo i po dudinja, pa je krenula pošalica „hehe TOMO DUDINJAR“, on prepoznao priliku pa tražio još kilo i ušao u istoriju kao jedini čovek kome je narod promenio nadimak u bolji. Prošlo je neko vreme od tada i više se niko ne seća kako su ga ranije zvali, ali bi Tomo u sezoni preventivno pojeo deset kila dudinja, za svaki slučaj. A prvi nadimak mu je dao Mirko Pička još onda kad je Tomo kupio cisternu i počeo da se bavi poslom, pumpa Tomo ona Mirkova govna, a ovaj stoji sa strane, nalaktio se na ogradu sa komšijama i samo podjebava: „Aaaaaa, bogami Tomo postao KVALIFIKOVANI GOVNAR, svaka čast, to cenim,nema, GOVNAR PAR EKSELANS!“, jeste ga Tomo tad usrao od batina i posle argumentovano podsećao da i Mirka zovu Pička, ali Mirko mu nakačio šerpu pa sad Tomo može samo da je vuče, seljaci kao potvrđuju „jeste Tomo, sve si u pravu govance naše lepo“ pa puknu od smeha. Video posle i on da od tog posla nema ništa, izgovorio čuvenu rečenicu i uputio je svima, ni ne sluteći dalji razvoj situacije. Ko zna, možda sad tamo gore jede rajske dudinje, ili u obliku svilene bude igra pišpirića sa Kafkom i Krstom Zrnovim Popovićem u telu zeca.

Da pređemo na stvar. Pre nekoliko dana, na jednom twitter nalogu objavljeno je sledeće:
U VB pobedila palanka: London za EU, provincija za naciju. Konstantinović zauvek u svuda. Fuck palanaka!
kao i još jedan tweet kojeg nećemo preneti. Vlasnik naloga se kasnije branio kako mu je tweet podmetnut što je sasvim moguće, uzimajući u obzir milion razloga, ali je isto tako moguće i da nije, uzimajući u obzir još milion razloga. Kako god okreneš, razlozi za obe varijante su nategnuti i traže neoprostivu količinu dobre volje da bi im se verovalo. Ne upuštamo se u to, niti nam pada na pamet, ne znamo, niti nas zanima jer se u ovom tekstu ne radi o tome, ni o tvitu ni o vlasniku tvita, nego o asocijaciji na koju se cela ta glupost kači, nečemu što je opšte mesto za ceo taj diskurs.
Palanka. Jebena „Filosofija palanke“. Nema kvazimislećeg kurčete u ovoj zemlji koji se nije zakitio pokojnim Konstantinovićem u nekom trenutku svog usranog snobovskog života. Nema tog poluobrazovanog drkele koji se makar jednom nije kiselo nasmejao i izgovorio rečenicu „iskustvo nam je palanačko“ sve misleći da se izdiže iznad ostalih propulzijom sopstvenog prdeža. Nema tog provincijalnog intelektualca koji odsustvo snage da nariče nad palošću sveta nije zamenio rezigniranim podsećanjima okolostojećih na knjigu „u kojoj sve lepo piše i zašto nećemo nikud“, što rekao ujak Rajko. Citirati Konstantinovića je stvar dobrog ukusa, pitanje lepog vaspitanja i – pre svega – znak pravovernosti. Isto tako, znak pravovernosti je stvaranje i održavanje kulta oko ljudi koji sticajem raznih okolnosti pripadaju ili su svrstani u istu grupu oko njega. Konstantinović, ali i npr. Đinđić ili Milan Mladenović – za svojih života ljudi koji su se borili protiv svih vrsta kultova ličnosti – pretvoreni su u sve same ljude veće od života, u najčistije primerke sekularnih svetaca, a sveci su , kako to već biva, sveti i nepogrešivi, nepodložni kritici, nedodirljivi i – budući tako iskrivljeni do neprepoznatljivosti – primer i uzor retardiranoj masi imitatora i epigona, koja tako uzurpira ime i delo jednog čoveka kiteći se njime do iznemoglosti i potpunog zaseravanja lika za koji se zaklanja.

U ovoj zlatnoj eposi poludiktature Sanaderove mačkice (sa tendencijom da postane prava diktatura), svako ko ne pristaje da bude botina i imbecil rizikuje ako već ne posao ili ličnu sigurnost, a ono da – idući linijom manjeg otpora u potrazi za istomišljenicima – prihvati jednu već postojeću matricu, jedan razrađen vid diskursa, kompromitovanog do poslednjeg atoma srži, kompromitovanog onim u šta se pretvorio i šta sada jeste. Prihvatajući taj čvrsto utvrđeni pogled na svet – a zapravo salatu od ideologema potkožene salonske levice/građanske desnice, kao i nekrofilskih sentimentalnosti nad lažnim sećanjima o gradu „koji je bacao svetla daleko“ pre ČETRDESET godina – čovek se nalazi u gustoj šumi lažnih očekivanja nauštrb svoje kritičke svesti, na račun sopstvenog promišljanja o svetu i prilikama oko sebe. Misleći da beži od one Konstantinovićeve palanke u svet individualnosti, on i ne misleći veselo srlja u palanku u palanci. I tu je ključ.

U trenutku kada odbije diktaturu botova, čovek se nalazi na čistoj ledini, sam. Samoća nosi egzistencijalnu odgovornost, a samim tim i egzistencijalni strah; zajednica u koju bi hteo umanjuje i odgovornost i strah, u zamenu za usvajanje nečega što se predstavlja kao ideja. Činjenica da čovek voljno usvaja ideologiju radi isključivo lične koristi (jer ideologije su po definiciji na korist društvu) savršen je primer jajarluka, pokvarenjaštva i funkcionisanja palanačkog duha: „Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt.“ (Konstantinović, Filosofija palanke). Ne može se biti svoj u društvu gde postoje ljudi koje no-no da pipaš, bili oni Aleksandar Vučić, Zoran Đinđić ili ko god.

Ali ako nije zdravo biti na strani pobednika i vladara palanke koji pendrekom i fantomkama uteruju protestantski duh u narod, tek definitivno nije zdravo biti na strani ljudi koji svoje večno gubitništvo smatraju izuzetno otmenom potvrdom sopstvenog elitizma. Aktivizam ljudi baždarenih na konstantnu propast upravo to i nosi: konstantnu propast, kao samoostvarujuće proročanstvo koje Konstantinović opisuje kao „…konzervativan duh palanke, /…/ ovaj duh osuđen na trajanje, i koji ovu osudu želi da proglasi za svoju volju, koji ovu determinaciju istorije pokušava da oglasi za stvar svog sopstvenog izbora, u mračnom pokušaju koji ne znači samo izmirenje sa sudbinom već i njeno obogotvorenje /…/ On je anti-istoričan, na liniji svoga osećanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da, zatvoren u jedan zatvoren svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i, ponovimo to, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tuđe osude.“ Ono što se zove „Druga Srbija“ i što se sopstvenim definisanjem kao alternativa postojećoj Srbiji zapravo izuzelo iz postojanja Srbije i počelo paralelni život, počelo ga je kao pobačaj osuđen na stalni neuspeh, i to sopstvenim opredeljenjem da se izdvoji, a ne da prodire. Spoznavanjem i prihvatanjem sopstvenog gubitništva, ona je prihvatila način postojanja i funkcionisanja palanke kao svoj sopstveni, dakle palančki stil, onaj zbog koga se Konstantinović budio noću u znoju. Dakle: život u večnim devedesetim (kad je kao takav imao smisla!), san o večnim osamdesetim (kada je grad bacao svetla daleko!) i sadašnjost koja je – kad je lepa – osamdesete, ili – kad je ružna – devedesete. Period 1980-2000 je jedini period koji postoji i koji se stalno ponavlja, a sopstveni položaj – svojom voljom nametnut! – oznaka blagoslovenosti svetom izdvojenošću i pravovernošću u izmišljene dogme „palanke u palanci“.

E sad, mogao bi da mi kaže neko kako se čovek prevrće u grobu i da ko sam ja da ga napadam ovim logorejičnim tekstom i koji je kurac ovo i šta je uradio Island sinoć. Ja sam samo hteo da istaknem par stvari:
1. Kad je Konstantinović rekao „palanka“, nije izuzimao samozadovoljne hipstere, naprotiv.
2. Kad neko naziva ljude govnima, vrlo je moguće da je u pitanju proliv.
3. Ne budi ničija budala i budi kritičan i prema onome kome u ovom trenutku poklanjaš poverenje.