Paranoja u Las Palmasu – divlje putovanje u srce Futoškog parka

„I, šta kažeš, 0:0?”, pitao sam, cepkajući karton. Moj advokat, Nidža Prznica je cupkajući nogom pratio rezultate Segunde na telefonu. Mrak se već bio spustio i mi smo doživljavali bubrežnu smrt od sedenja na klupama hladnim kao železnički pragovi na potezu Novosibirsk – Krasnojarsk. Jedino što nas je grejalo bila su 4 soma koja je Nidža čekao, a za koje smo svakim sledećim minutom sve više strepeli.

„0:0, nadoknada… a rekao sam ti, brate, ta Ponferadina je zajebana…”

„Šta si rekao? Rekao si da bi ih pobedio i Spartak iz Debeljače, i to pred praznim tribinama.”

„Nije, nije, to sam rekao za Las Vegas…”

„Las Palmas.”

„Taj kurac.”

„A nema ni veze, u stvari, šta bi ti sa 4 soma? Nismo izašli iz ovog parka godinama. Sećaš se kad smo prvi put ovde duvali? Sa Jusufom, jel se sećaš njega? Brate, njegova deca već trče, igraju se, duvaju lepak, kradu aluminijum, prodaju falš brufene na pijaci. Izgrađene ličnosti. A šta rade tvoja deca?”

„Ljujuškaju se”, reče moj advokat, tapnuvši se blago po mošnicama.

„To ti kažem.  Ti bi ta 4 soma sprcao k’o što si i ceo život sprcao.”

„Ej, ej, lakše malo. Ja sam za sve ove godine uradio puno više od tebe. Ja sam akademski građanin”, rekao je ponosno, vadeći diplomu ispod dupeta i mašući njom. Diplomu je uvek nosio sa sobom da ne seda direktno na ladan beton. Takođe mu je uvek bila pri ruci kao vrhunski argument u pičkaranju s bilo kim. Godinama se već dosta ofucala, doduše, a i bila je značajno okrnjena na krajevima jer smo je povremeno koristili za flopove.

„Da, diplomu si zaradio igrajući tablić sa dekanovom ženom, nakon što je već uložila svu odeću koju je imala. Mislio si da skida sve sa sebe jer nema više keša, a žena je samo želela malo pažnje. Uzeo si joj čak i protezu i veštački kuk. Još dve partije i dala bi ti i pejsmejker i tumor na kolenu.”

„Šta ‘oćeš, s tom protezom je uvek bilo zabavno na tripu. Sećaš se onda kad ju je Boža Somina stavio pa smo istripovali da je Maja Gojković. Kad si naskakao na njega, jedva smo te obuzdali, i još…”

„Da da da da, ajde dobro, rekli smo da nećemo pričati o tome. Ne zamagljuj poentu. Na šta bi ti potrošio pare?”

„Na seks, drogu i alkohol, matori.”

„Kakav seks, kakva droga, šta pričaš? Završio bi šiptara od Sime Haludže, uzeo litru manastirke u radnji i jebao hrast. Čak bi mu i platio. Ne bi izašao iz parka.”

„E sereš. Baš sereš. Sad ćeš da vidiš”, ustao je demonstrativno, „sad ćeš da vidiš kako izgleda kad se Nidža Prznica zainati. Idemo u Las Palmas!”

„Jebote, jel znaš ti gde je Las Palmas?”

„Nemam pojma”, ponovo je seo.

„Na Kanarskim ostrvima. Znaš li gde je to?”

„Kanalska ostrva. Ne.”

„To su ti ostrva kod zapadne obale Afrike.”

„Ne lupetaj, kako onda igraju u Španiji?”

„Aukurac… guglaj ako mi ne veruješ.”

Već sam vlažio džok dok je on kuckao nešto po telefonu. Ubrzo, priznao je poraz.

„Jebemumater stvarno… nema veze”, nastavio je odlučno, „ kad Nidža Prznica nešto kaže, on to i uradi! Idemo!”

„Ako ti tako kažeš.  Aj zavarimo prvo.”

„Aj zavarimo.”

5 minuta kasnije

„I tako jutros kaže ona meni: „Skote jedan, nisi ni ustao, a već piješ pivo”. Zamisli molim te! Kakav nedostatak elegancije!”, vrteo je moj advokat glavom u neverici.

„I šta si joj ti rekao?”

„Pa šta, ti nisi ni pivo popila a već ustaješ.”

„Dobro si joj rekao. Nego, nemamo ništa da pijemo, a?”

„Ništa. Sve pare otišle s Ponferadinom.”

„Mhm. Zanimljivo”, rekao sam, bezuspešno pokušavajući da ignorišem pustinju u ustima.

Zaćutali smo na neko vreme, dok su naši mozgovi lagano obrađivali podatke koje je THC uneo u njih. Jebote, mi smo stvarno na ovoj klupi proveli poslednjih pitaj kurac kolko godina. Bilo je tu još ekipe nekad. Većina se smorila, poneko se i uozbiljio, a Toma Turčin se odselio u Elemir kod babe. Gaji praziluk, kaže, delatnost u usponu. Ne razgovara sa nama od kada smo krišom u baštu njegove babe posadili kanabis, a baba mislila da je neki korov pa dala svinjama. Svinje su počele da slušaju dab i nose dredove, dok je svinja Borko čak ispleo i neku smešnu kapu, što je iz nekog razloga protumačeno kao loša stvar.

Na kraju se sve svelo na mene i mog advokata. Tu smo i dalje, sedimo na klupi, parazitiramo, duvamo, jedemo govna, ne hranimo golubove. Rečima jedne novije andergraund njuške: „Dali su nam drogu da zamute nam vid – dali su nam drogu da u bloku bude mir.” Ja baš i nisam rastao u bloku, al’ da mi se muti, muti mi se, a i da je mir, mir je, jebiga. Ovde u parku je uvek mir. Ne znam kako je u Las Palmasu. Uzeo sam telefon mog advokata i krenuo da prčkam po netu.

„Aj nabavimo neke gudre za put”, oglasio se on. „Kesu gudre, pa kud puklo.”

„Kakve gudre, jesi lud, nemamo ni za ceger paprike, ne za kesu gudre. Ja ne znam da radim ništa, ti znaš samo da igraš tablić, a nismo ni lepi pa da prodajemo tela. Kako ćemo da stignemo uopšte do tamo?”

„Stopom, matori. Stopom, nego šta. Neizvesnost, ludilo, noćenje u šumama Rumunije.”

„Rumunija nam nije usput.”

„Nema veze. Gde god. To ti bolji trip nego busom. Nema debelih žena koje se izuvaju, nema beba koje plaču, deda koje kašlju i Žikine dinastije. Upoznaš nove ljude. Upoznamo neke Slovakinje, oženimo ih, jedemo kulen do kraja života, umremo srećni.”

„Ne idemo ni preko Slov… zaboravi. A šta ćemo tamo kad stignemo, od čega ćemo živeti?”

„Klasika, život ispod radara. Nađemo ilegalni smeštaj, ilegalni biznis. Skupljamo kamenčiće na plaži, pravimo suvenire. Pevamo Fazlijine pesme po klubovima, vidi ja malo i ličim na njega, mogli bismo da ih zajebemo, vidi sad…”, namesti neku cigansku facu pa zapeva, „malo viiskiii malo koka kooolaaaa… original, brate. Radimo kao obezbeđenje po striptiz barovima, znaš da te igračice najviše vole izbacivače, to svi znaju. Pravimo nakit, pletemo džempere, zavodimo babe, sahranjujemo dede, obmanjujemo turiste, štancamo eksere, krademo šahtove, mutimo eurokrem od govana, skrivamo se od policije, bogatimo se na tuđoj nesreći. ŽIVOT NA VISOKOJ NOZI BRATE! IDEMO! KREĆI!”, viknuo je i ustao, već spreman za pokret.

„Matori, Las Palmas 1:0, kraj. Izvesni Havi Gerero.”, ispalio sam još uvek gledajući u telefon, a on se, ozaren, ponovo proderao.

„NE SERI! Pa idemo onda do radnje neku manastirkicu da uzmemo, a?”

„A Kanarska ostrva?”

„Ma jebo to, 4 soma druže.”

„A i to što kažeš. I, šta, idemo do radnje?”

„Idemo.”

Za kratko smo zaćutali.

„A da zavarimo prvo?”

„Da zavarimo.”