Pet godina mature – gde su ljudi, šta rade
Pet godina kasnije, svoj si čovek. Završio si faks, dobio perspektivan posao, imaš prelepu devojku/ženu/švalerku, osrednji automobil male potrošnje, partijsku knjižicu i veliki osmeh. Kurac. I dalje si isti klošar kao na maturskoj večeri. Samo tada si imao devetnaest godina i to što piješ iz dvolitarke u parku je bilo simpatično, a sada te ljudi gađaju jajima kad im prospeš priču da si iz malog bosanskog grada Rudo i da ti trebaju pare za kartu nazad. Jebi ga, vežbaj naglasak.
Što se garniture ostalih ljudi tiče, ni tu se ništa puno nije promenilo.
Najveći štrebdebili
Verovali ili ne, oni su nekako najsrećniji što su tu. Niko ne zna zašto, i niko ne zna kako, al oni se svima javljaju, sve pozdravljaju i sa svima se slikaju po pet puta.Kreću se u grupama od po pet-šest humanolikih stvorenja, piju sok i idalje imaju fiksne proteze. Završili su fakultete i zato radoznalo i zajedljivo idu od stola do stola i jezivog osmeha pitaju:
– E, a šta si ono ti završio? Ja sam na masteru u Bolonji.
– Keva ti se jebe u klonji! OPAAAAA
Naravno, takve ljude moraš postaviti na svoje mesto i pre druge litre vina i podsetiti da im nisi za džabe lepio žvake u kosu.
Najbolje ribe
Jedina stvar koja može da poremeti najbolju ribu, kraljicu mature i osobu na koju ga je većina vas bacala je kada se na proslavi pet godina mature pojavi sa detetom koje se zove Romaldinjo i stomakom do zuba. To onda znači da je život nije mazio. Ostale izgledaju manje više kao da su se kupale u nuteli, pozajmile kosu od Nataše Bekvalac i zanimljive su ti samo prvih petnestak minuta dok te ne omami parfem u koji su se verovatno ceo dan potapale.
– Ćaoooo Šiki, šta imaa?
– Ništa evo, došao malo da vidim kako su ljudi i to. Ti?
– Paa ništaa, sutra treba da putujuem malo do Beččaa sa dečkom. Sutra dolazi po mene moj slatki Drogica.
– Možeš samo da ponoviš, učinilo mi se nešto nadrealno.
– Drogica.
– Dečka ti zovu DRO- GI- CA?
– Pa tako su ga zvali u dok je ležao u Begeu. Posle su ga u Sremskoj Mitrovici prozvali Petar Pan.
Naravno, nisam želeo da ulazim u priču o mladom Petru jer bi na kraju verovatno ustanovili da joj je dečko u stvari Gavrilo Princip i da se i dalje krije pod velom retardiranih nadimaka.
Ljudi koji su došli samo da se napiju
O njima nema puno šta da se kaže. Došli su pijani, ne znaju apsloutno nikog, ali njih svi znaju. Mogao si da ih prepoznaš po tome što su uvek žickali dvaes kinti za pivo, i po tome što je kao i u svakoj školi neko od njih odgovarao Istoriju pijan i uspeo da položi. Najviše podsećaju na neke Norvežane, koji se vikendima razvaljuju od alkohola a sutra razvoze robu za ćaletovu firmu apsolutno normalni. Glavna parola kada te vide i nasmeješ im se, je:
– Eeeee, gde si matoriii..Šta to piješ, a? Nije sok? Dobro je dobro je, aj uzdravlje..
Sektalike
Dobro, sektalike je možda malo prejaka reč, jer smo tako zvali i ljude koji su nosili majice Riblje Čorbe u školi. Oni i dalje furaju svoj fazon, nisu podlegli pritisku i prepoznaćeš ih po nekonvencionalnom načinu odevanja za jednu takvu manifestaciju. E sad, pod sektalikama se javlja jedna posebna subkultura, koja je manje-više tru. Mahom su tu spadale devojke koje su crtale pentagrame po vežbankama iz matematike i mrtve čiča gliše na časovima likovnog. Naizgled deluju kao da je sve u redu, ali kad malo zagrebeš…
– Jaoo, jesam ti pričala šta mi se desilo?
– E, nisi.
– Jel vidiš ovaj crveni konac? Ma ja bila u Negotinu, i posvađala se sa nekom devojkom i onda mi rekli tamo u tom mom selu da je ona bacila magiju na mene. Vlašku znaš, ima tamo dosta njih.
– Ovaaaj….
– I od tada sam se ja jako zainteresovala za sve to sad izrađujem amajlije i lančiće i svašta nešto protiv toga. Čekaj tu idem po torbu sada ću da ti pokažem.
Da. Pobegoh koliko me noge nose.
