01/11/2014

Radodajke: gde su, šta rade

Posted on 24. May, 2012 by in Ženke

Zahvaljujući ubedljivo najpopularnijem zanimanju kao i veoma pristupačnoj ceni, kalendar im je pun. Ne mo’š više k’o tamo neke sedamdestreće da pođeš u bircuz i da je dovoljno što si bećar, pa da se upariš sa od društva odbačenom rasipnicom hrama duše. Ljubav na prvog Šabana Šaulića je prošlost, a zajedno sa njom i odmahivanje glavom moralne sredine – radodajke su na ceni.

Paradoks

Ako za upoznavanje sa prometnim suprotnim polom moram da kumim, molim za broj i krećem se u pravim krugovima, pa posle da keširam pića i taksije, i onda još i da obezbedim stan/sobu u kojoj eksplicitno nema trećeg lica sa kamerom: koje je tu davanje onda rado? Ovakav paradoks sličan je onom kad moraš jebeno da platiš da bi dobio posao. Keširam da bih imao para? “Investicija”, ohrabriće te posrednik u crnom mantilu. Radodajka neće – porasli standardi! U nju ne ulažeš, ona samo guta dok se ne napuni loading bar i skrama ne krene da kaplje. Gde su vremena kad je bilo dovoljno da baciš mig i dobiješ vrhunsko pušenje iza kontejnera, zapevaš Tomu na uvce pa može i u rinfuzi, no frks, ako zakačim moj problem, gde je ustavom nam osigurani besplatni seks? I da ga ima, a ima ga, jer žrtve smo dalekosežne zavere, ne mož’ do njega doći. Kao benzin devedesetih – ima ga prvi komšija, ima na pumpi, imaju Rumuni, a zaslugom kakvih obmanjujućih vradžbina – nema niko!

ajmo još dva mohita i da mi pohvališ cipele i dobri smo

 

Konkurencija

Ugledao si je čim si ušao u atomca noći kada je svirao Džimijev kavr bend. Svi mi znamo Džimija koji ima kavr bend. Spazio si je, ne zato što te je ozračila svojim Blendamed osmehom, ni zato što je emitovala polarne svetlosti na beskraju svilenaste kože, već zato što ima metardevedeset. U startu dobra priča – visoke ribe su u neku ruku “tupavije”, večito se saginju da čuju i šta se “dole” dešava, nesigurnije su, po difoltu “izbačene” iz centra zbivanja na oko 1,68m. Ima sisu k’o termofor – sve su šanse da su joj tolike od petog osnovne, gde pola dečaka u razredu u pubertet još ni u najavi do tromesečja nije ušlo, a ostale devojčice, u još uvek  seksualno nenapetoj svakodnevnici velikog odmora, na njih su gledale kao na potkožni čab u svoje drugarice koleginice: izraslina, smetnja, ned’o bog nikom. Znači i to je doprinelo njenoj nesigurnosti. Ćale je nikad nije štitio jer nije imao od koga, a keva je potencirala da se trenira odbojka – “što da ne, lep sport”. Jer ženski sport, to je isto k’o sport. “Dopašće se dečacima, imaće o čemu da priča sa njima”.

east side, jado

Za razliku od sisate ribe 15 do 25 cm niže, visokoj ribi je do 25. godine života u proseku prišlo, da zaokružimo, i do četiri HILJADE tipova MANJE nego ovoj prosečne visine. Znači ne da te neće vratiti na klupu za rezervne igrače posle prvog tvog smotanog “zdr…”, nego će sama teme da izlistava sve u 16. Mnogi muškarci uživaju u svojoj polnoj ulozi zaštitnika, otud i plesni ritual “pogled’o si mi ravu, saću ti dislociram vilicu ovim praktičnim-za-poneti stadionskim sedištem”, a daleko im je lakše da zaštite 50 kila neiskoštene ženetine nego 80. Stodvaes je već nezaštitivo, šta ima koj’ kurac da trčiš sa praćkom oko normandijskih bunkera, ako me razumeš. Zato je to valjda i manje popularno do nepopularno, šetati veliku ribu. Što je ona veća, bolje su ti šanse da dobiješ ono po šta si došao, i to za budžet koji si pripremio: pakla vajsroja i krme piva pre ulaza.

Al’ ne lezi vraže, nije to Top-Šop pa se marva popali, magacin isprazni, pa hajd’ proizvešćemo časom još ne bilo nam teško, eto, kad je već potražnja. Buvlja pijaca, bratori, ko prvi njegovo. Ili u ovom slučaju, ko jači koeficijent širine ramena u zbiru, njegovo. Lik sa narukvicom od belog zlata. Njega ćeš uvek sresti, lice će se menjati, ali crni kožnjak i belo tozla ostaju isti. Kao i pratnja od dvojice do osmorice šmekera da te potpomognu u iznenadnoj spoznaji toga koji je od vas dvojice u stvari stigao prvi. Verovatno će kroz šake srpskih univerzitetskih gradova proći još dvocifren broj generacija dok male a super poželjne cavulje ne uvide da je ignorisanje-usled-dopadanja strategija od koje ne profitira niko, a za to vreme će originalno njima namenjeni super poželjni misteri teretane okićeni turskim zlatom, tako simboličnim trofejom nad poraženima u Kosovskoj Bici, lek za svoju nesigurnost da traže u radodajkama, i time otežavaju prodor nama kojima je i bez njih dovoljno teško.

kako ga ignorišem, ne zna 'de je

Teškoprimke

Radodavanje se zapravo, da suzimo tezu, uspešno krije iza otežanog primanja. To će ređe biti slučaj sa inteligentnim i emancipovanim ženama, koje veruju u prisustvo sadržaja u svojim životima i bez haptičke senzacije trenja istog unutar sopstvene vulve. Možda jednako teško primaju, usled nekog od hendikepa koje ću u nastavku teksta osloviti, koliko i radodajke bez škole, ali im znanje i ulaganje u budućnost daju utisak da život tek počinje. Jeste, samo je tebe čekao da završiš fakultet. Tako, recimo, studentkinju istorije umetnosti mo’š pravo lako da pojebeš tek kad je diplomirala i shvatila da od slave i reflektora nema ništa.

doj' vamo Ambroze, da ti rekne nešto tvoja Zuzana

Kako su visoke ribe ostale kratke za 4000 niskih startova u kafani (see what I did there?), tako se recimo ni dlakave devojke nisu do povraćanja naslušale “ćao, ja sam…” Usput, koga boli kurac? Jel’ vam već odreagovala neka riba tako na ovaj start? Ali dlakava riba nije samo slučaj, to je čitav jebeni podtip radodajke. Ako znaš da muškarci vole glatko. A nećeš da ljuštiš krzno. A uporno nosiš majice koje ti otkrivaju šumadiju na donjim leđima. Zašto onda kukaš? Priznajem, pitao sam se neko vreme, ali u ove subkulture računica je složenija: one svesno spuštaju standard. Vole da ih otrsi bezubi kosač trave po osnovnim školama, podivljali nazaren ili Slovak na spidu, pa to ti je. Reč je o podsvesnom socijalističkom ustavu, šta je ćale zajebao ne mo’š ti sad popravljati.

Tu su, dabome, i debele ribe koje ne priznaju da su debele. Ove druge ostaju kod kuće. Obradiće te kao frezom mrzlu crnicu, ovo je za sladokusce i kolekcionare.

Stidljive ribe. Imaju, istina, neki standard i inicijalni test, ali generalno hoće, sve dok ti vodiš loptu i one ne moraju ništa da rade.

Glupave ribe. Ja vam se kunem, ja u glupe ljude ne verujem, samo u glupe postupke. Ali eto, što bi ih ti razuveravao, vodi kući i ćuti.

Laprdare. ‘Oće vazda i uvek, i prilazi im se neretko, ako se ostatak kriterijuma zadovoljava, ali mnogi odustanu posle prve etape. Trtlja k’o hibrid Sanje Marinković i keve kad te zove s’ posla, neki jednostavno nisu dovoljno jaki.

- O sebi? Duhovita, nežnog srca, iz nekog razloga pomalo samosvesna

 

I jesu li radodajke sponzoruše?

I tako dalje, sa velikim stopalima, sa nedovoljno kovrdžavom kosom, sa nedovoljno ravnom kosom, sa finansijskim problemima… Praktično svaka devojka koja je iz bilo kog razloga nesigurna spustiće kriterijum za dve đus-vodke sa Džordža Klunija na tebe na jednu noć. Znači li sve ovo da radodajke više ne postoje? Ne znači. Originalna radodajka je zapravo neko ko je odrastao u nedostatku očinske ljubavi, pa će ostatak života provesti u potrazi za socijalnim priznanjem, za potvrdom da je nekome potrebna. Ukratko, jebe se kao da sutra ne postoji. Zašto je više ne srećemo? Kao prvo, konkurencija. Ovakve su na ceni. A drugo, nije ni ona blesava – kad već zna da će da se jebe, što da ne ode u startu na mesto na kom u najgorem slučaju na kraju večeri može da ide kući sa sintisajzeristom u Pasatu, ‘mesto da se jebava po parkovima? To nije potraga za sponzorom – to je matematika za drugi osnovne. A ko su onda radodajke radničke klase?

Sve one koje do sada samo nismo primećivali. Nisu radodajke te kojima je porastao standard – mi smo ti koji vape za niskim.



Tags: ,