24/04/2014

Sitnice koje vezu znače

Posted on 13. Aug, 2012 by in Ženke

-Da li postoji bolji osećaj na svetu od toga da legneš na čistu, svežu posteljinu?
-Da.


Veverovali vi meni ili ne, ovaj mini dijalog može da pokrene gomilu problema u vašoj „vezi“. Sem ako to nije veza sa istim polom, onda već imate gomilu problema. Sudeći po mojoj „partnerki“, ja sam ovde trebao da odgovorim sa “umm, i ja to volim“, izgledajući pritom kao da sam u reklami za nutelu. Pošto nisam tako odgovorio, zaključili smo da ja stalno kontriram, da sam lenj, neodgovoran i da previše pijem.

Nije džabe slavni severnokorejski naučnik Min Ce Jong, između saznanja da su mu odbili zahtev za povećanjem plate i poslali ga u rudnik soli i skoka sa dvadesetspratnice izjavio: „Sitnice život znače“! I znače dobri moji rođaci, itekako.

Eto na primer ukoliko želiš da izazoveš svađu sa devojkom, kako bi uveče na miru mogao da pratiš Ligu Šampiona, treba ti neka sitnica, zar ne? Naravno pretpostavljamo da trenutna izabranica tvoga srca nema muža iz prvog braka koji služi robiju u Sremskoj Mitrovici i preti da će joj, citiram: „glavu skinuti sa ramena“ ukoliko mu ne pošalje dva boksa Fast-a. E, ukoliko to nije slučaj onda vam trebaju gluposti, male stvari poput nezatvorene paste za zube, beskonačna kupovina osnovnih namirnica, kašnjenje i tako dalje. Znam šta mislite. Kako možemo mi da se svađamo oko sitnica, kada je to njihova igra? Kad je to njihov posao? Godine i godine evolucije i zvocanja učinile su ih majstorima pravljenja svađe, spremnim da se u svakom trenutku naprave tako dobru scenu, da opušteno može da konkuriše za oskara. Ja sam pokušao da primenim, takozvanim „Kopiraj je pa vladaj sistem“.

Slučajno si bacila celo pivo iz frizidera? NE RAZGOVARAMO

Ono što sam na teži način naučio je da postoji jedan prostor, jedan vremenski interval, koji je Anja napravila svojim. To je onaj specijalni trenutak između petnaeste i tridesete sekunde posle gašenja svetla. Ovaj mračni čas će ona iskoristiti da bukvalno izbaci iz sebe bilo koju glupost, koristeći prednost domaćeg terena. A nekad ga iskoristi čisto eto tako:

-Laku noć.

-Noć.

Klik.
Tik.
Tik.
Tik.

-Jesi izbacio smeće?

U drugim situacijama ona koristi mrak kao diverziju za napad rečima koje na dnevnom svetlu ne bi imale šanse za opstanak. Isprobavala je ovu taktiku prošle nedelje, i dok je noć umirujuće padala i moje disanje postajalo sve slabije i konstantnije, kao sabljom pomračina je bila presečena:

-Mislim da ću da ukrasim sobu.

Znate onaj spokojni zvuk koji proizvode kitovi, kada je sve onako spokojno i lepo? E sada zamislite da je prekinut odjednom nekom, tipa Karleušinom pesmom, škripanjem grede po tabli i najglasnijom komšijinom bušilicom koju ste ikada čuli. E sad ste zamislili hiljaditi deo onoga kako sam se osećao. Prvo jer sam znao da ovo „mislim da ću“ znači „mislim da ćemo“, a drugo jer je epilog, kao što sam i predpostavio bio kao i uvek: Sedim za velikim stolom nasuprot nje, sa časopisom koji pomaže ukrašavanju soba (!?), i dugo, dugo nemam pristup advokatu. A drugo, slušajte ovo „sobu“. Primetićete da to nije spavaća soba, ili ta i ta soba. To je NEKA soba. Ona još i ne zna koju će sobu da dekoriše, što mi ukazuje na to da nijedna još nije došla u stanje da, ukoliko bi je socijalna služba videla, donela bi ukaz kojim mi se zabranjuje da imam decu. Ne, ona to radi jer želi raspravu. Jer želi od ničega da dođe do „studiraš već 5 godina“.

 

Na ovo je prvo pokazala svojom šapom. I posle nisam u pravu?

Još jedna slična stvar desila mi se skoro. Naime,evo čisto da ispadnem kao i uvek fer i prepošten, OBOJE smo se podjednako razboleli. Dakle, ovaj virus je posebno zao jer je napao i nju, a zna koliko voli da smara kad je bolesna. Sedim ja tako u fotelji, pijem step sok, kašljucam neobavezno i ne želim da upadam u rasprave.

-Hah, ja sam bolesnija od tebe, a sada ću da peglam.

-Nisi bolesnija od mene.

-Da, jesam.

-Ne, nisi. Čak štaviše, dokaz da ŽELIŠ da peglaš je sam po sebi dovoljan da dokaže da si manje bolesna od mene. U nekim azijskim zemljama doktori koriste takozvanu „peglanje dijagnostiku“ da bi utvrdili stepen nečije bolesti. U tvom slučaju dijagnoza je: približno zdrava.

-Ponašaš se kao klinac. Svaki put kada se razboliš postaneš kao klinac, a ja sam bolesnija…

-Ne nisi!

-Ali peglanje mora da se odradi…

-Ne, ne mora da se odradi.

-Mora.

-Zašto? Večna obazrivost? Ukoliko sada ne odradimo peglanje, HARP sistem kod Barajeva će preuzeti kontrolu nad našim vešom?

-Uradiću sada.

Sledeća situacija je klasičan dokaz mog upadanja u zamku, umesto da odbijanja da se raspravljam oko sitnica. Ona uzima peglu, pegla dve stvari, slaže te stvari u ormarar, seda pored mene i izjavljuje:

-Napravi mi čaj.

-A daaaaaaaaj…

-Napravi mi čaj, bolesnija sam od tebe, a upravo sam peglala POBOGU. Kako si samo lenj, ja sve moram. Ne mogu da verujem, neki dan sam išla po…

Od ovog trenutka ne čujem više reči, samo blup-blup-blup, ali kapirate poentu. I šta sam naučio? Da ne upadam u zamke? Ne, rođaci, to se nikada ne može naučiti. Naučio sam da ih sam postavljam.

-Ljubavi, danas sam dobre volje, čekaj me u sobi. Svašta bih ti radila, ti biraj.
-Hmm…Baš svašta?
-Baš, baš.
-Ok, operi desetak čaša, bili su mi sinoć ovi moji i usisaj dnevnu sobu, za petnest minuta počinje tekma, dolazi oko desetak ljudi da zdušno navija za maiku Srbiu.
-AAAA KOJI SI TI KRETEN….

 

Epilog.

 



Tags: , ,