Studentski protesti – sad ili nikad

„Studenti su uvek u pravu“ rekao je Josip Broz Tito 1968-e godine kada je video da premlaćivanje studenata ne daje očekivane rezulate. Studenti su ovu laž popili kao Gagi Fanki Dži besplatan viski na proslavi rođendana KCN televizije, time je protest prekinut i Vuk Drašković je zaigrao kozaračko kolo na zaprepašćenje svih prisutnih. Svaki događaj ima svoje pozitivne i negativne strane, jedna od najpozitivnijih stvari vezanih za ovaj protest je svakako izbacivanje Sonje Liht sa fakulteta, ali sa druge strane smuvali su se Vuk i Dana. Bilo kako bilo, ovaj protest je stvorio generaciju ljudi koja će se kasnije boriti protiv komunističkog režima.

Studentski protest 1996 – 1997 predstavlja najdugotrajniji i najmasovniji studenstki bunt u istoriji Evrope. Hiljade mladih ljudi punih 117 dana se borilo za slobodu i pravdu, 117 dana su šetali po najvećoj zimi, 117 dana ih je šibala murija, 117 dana im je prećeno da će izgubiti godinu, da će biti izbačeni sa fakulteta, ali oni su Slobinom režimu pokazali muda i verujem da ih je zbog toga poštovao. Ono što je takođe pozitivno, a vezano je za ove proteste je mnoštvo fotografija Čede Jovanovića sa visoko podignuta tri prsta, video od Vuka, jebiga, posle kad je čuo šta znače bilo mu glupo. Sve u svemu, verujem da si tada mogao ponosno da kažeš „da, da, ja sam student, nisam neka pičkica mala, koja ćuti dok je svi karaju“.

Svako ko je ikada pokušao da organizuje studentski protest u Srbiji u poslednjih desetak godina sigurno se susreo sa ovakvim odgovorima:

-Brate, ideš na protest?
-Si lud, imam vežbe iz Savremene političke teorije, radimo nekog lika Rolsa, nisam čitao, a i boli me baš kurac, dobiću bod na prisustvo
-Ali to je stoti deo ocene?
-Pusti priču, bod po bod…

–Ideš na protest?
–Nema šanse, večeras Mia Borisavljević i Ćemo na Blejvoču, idemoooo!

-Ideš na protest?
-Ne, ja sam očistila godinu još u junu.
-Pa kakve to veze ima i ja sam?
-Pa šta ja imam tamo da tražim sa prosečnom studentarijom, pomisliće neko da sam debil koji čisti godinu u septembru…

-Ideš na protest?
-Brate, znaš da bih išao, ali ne smem zbog ovih mojih iz stranke, nije zgodno he he…

-Ideš na protest?
-Jedino ako idu pičke s Pravnog?
-Ne idu, ide ETF, Mašinski…
-Aj paljba!

-Ideš na protest?
-Ne idem, ali pružiću vam ogromnu podršku na Tviteru!

-Ideš na protest?
-Mi smo iz AIESEC-a, oćeš da studiraš u Havani? Evo ti popij ovaj ladan čaj sa ukusom benzina.

-Ideš na protest?
-Ne.
-Zašto?
-Ne slažem se sa vašim načinom borbe, a i sa zahtevima koji su istaknuti. Šalim se, pukao sam 20 evra na Hofenhajm, nije mi do života i puca mi baš kurčinela za protest.

-Ideš na protest?
-Moram na predavanje iz Metodologije, danas radimo osnovna polazišta i postupke formiranja postulacione osnove hipotetičko – deduktivne metode a bez toga ne znam kako će mi ćivot izgledati.

-Ideš na protest?
-Devojko, ja sam Šako Polumenta.

Najčešći razlog za ogromnu apatiju studenata kada je u pitanju borba za njihova prava ne predstavlja samo odsustvo volje, već i (ne)aktivnost njihovih legalno ali ne i legitimno izabranih predstavnika – parlamenta. Pokušali smo da razumemo dosta stvari, ali da je neko toliko govno da okrene ledja svojim kolegama, zato što će mu sutra Neša Slina u Areni dati da pije iz staklene čaše umesto iz plastične i sendvič sa pečenicom umesto sendviča sa mirisom štale ne možemo da razumemo. E takav je parlament Pravnog fakulteta u Beogradu. Pored stanja u državi koje podrazumeva raznorazna ukidanja, smanjenje plata i penzija ljudima(koje bi valjda trebalo da povuče i smanjenje školarine), smanjenje rokova, Beograde na vodi, Marka Kona u ulozi glumca, oni su odlučili da su apsolutno zadovoljni sa svim na svetu. Ništa pod nebeskom kapom njih ne zabrinjava, i jedva čekaju polusunčanu jesen da zajedno sa profesorima trčakaraju po Tašmajdanskom parku, bezbrižni, srećni i sa blagim podsmehom na usnama.

– Izvinite, izvinite gospodine?
– Kaži sine?
– Radim za ovaj list…Pobjeda…Pa ako može par kratkih pitanja?
– O čemu?
– O studentima.
– Studenti su govna.

Eto, tako je izgledao naš intervju sa Aristotelom pre oko dve hiljade godina, i sada posle 68-e i 96-e studenti ponovo imaju priliku da pokažu da to nije baš sasvim tačno. Imaju priliku da izadju na ulicu i bez ičije pomoći pokušaju da se izbore za svoja prava. Ako danas slušaš predstavnika svog parlamenta koji ti kaže “e mi nećemo, sedi gajbi gledaj Javor-Metalac”, postoji velika verovatnoća da ćeš sutra aplaudirati rečenicama poput “IMA MUDA” i smejati se kursadžijskim forama.

Takodje u stvari koje zabranjavaju i koje definitivno treba prikazati u emisiji “da se naježiš” spada i dijalog predstavnika ekonomskog fakulteta sa organizatorima protesta koji je istinita priča:

– Jel možemo da računamo na vas?
– Uu, pa ne znam, ne odgovara nam ruta baš.
– Pa krenite vi sa vašeg faksa, to vam je tipa 500 metara.
– Ma jok, ništa od toga.

Ovo je verovali ili ne zvaničan stav predsednice parlamenta. Zahtevi studenata joj odgovaraju al ruta ne. Odakle da se spuštamo, od FON-a? Pa nismo ludi haha, ja živim na Vračaru bože, paljba prljavi studenti. I sada ja iskreno ne znam dal ona misli da priča sa ljudima koji umesto mozga imaju bus plus validator, ali u svakom slučaju ovakvo vredjanje inteligencije nismo videli još od otkad onaj lik kupio satelit u ime Srbije. Pa budite makar otvoreno bezobrazni kao ovi sa pravnog i pokažite da ste produžena ruka vlasti, ovo sa rutom ne bi popio ni Velja Ilić, a svi znamo da on može baš puno da popije.

I zato pitam gde vam je hrabrost pokunjeni studenti, hrabri fejzbučari, gde je inat vaše mladosti dok predajte diplome za koje ste propišali krv, za koje nikada niste primali stipendije, za koje je neko odvajao svoju crkavicu ne bi li vam obezbedio mali podstanarski stan?

Gde vam je hrabrost dok predajete diplome pune dobrih ocena na već nameštene konkurse, dok prodajete sladoled jer „nema radnih mesta“, dok čekate u stranim ambasadama ne bi li pobegli iz ovog beznađa, ne bi li nekome prenosili nameštaj za 3 dolara na sat, sa završenim Pravnim ili Filizofskim fakultetom?

Budi li se u vama ikakav prkos?

Svi zajedno, partijski neobojeni, složni i uporni izadjimo na ulicu i ostanimo tu do pobede!

SEDMI OKTOBAR U [typography font=”Cantarell” size=”20″ size_format=”px”]12[/typography]  ČASOVA SVI ISPRED MINISTARSTVA, SAMO NAPRED OBILIĆ I MAIKA SRBIJA!!1

 Tekst napisali HugoCavez i Tasić!