Tarzanija animozitet: Kafaning
Leto se uveliko zahuktalo, strast pršti na sve strane; od silnih avantura, vožnji kabrioleta, seksa na javnim mestima i putovanja po egzotičnim destinacijama nema se kad visiti po društvenim mrežama. Teško zarađeni evri se nemilice troše, kreme sa visokim faktorom zaštite čuvaju preplanulu kožu mladih devojaka spremnih da žestoko posrnu pred hordom uspaljenih predatora…
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Fakerska ogrlica i dva broja manja šulja, ribo da li si za sendvič hehehe[/typography]
Dobro, nije baš tako, većina realno ode 7 dana u Prčanj i vozi se u gradskom prevozu u kom vozač po direktivi više instance sprovodi mere uštede i ne uključuje klimu na plus jaje se prži na asfaltu. Uveče standardna bleja u parkiću, čisto da se preseče životna rutina krevet-komp-frižider-komp-krevet. A onda neko usred te parkovske kolotečine izgovori ono što se nikad ne sme „aj malo da izađemo“. Muk, neverica, trljanje očiju i džaranje ušiju pajpom, alo ko bre još izlazi, gdekakozaštočemuto? Niko se više ne muva po gradu, poslednji takav primer bio još 2008. u domu kulture u Rušnju, šta tupite kurac, sve se danas završava na netu. A onda još veći vodafak „večeras da izađemo u kafanu“. Alo šta je s tobom, da l si lizao magnetne pločice Alana Čumaka potopljene u rastvor varikine i ušne smole Bobija Marjanovića, kakve kafane, tu izlaze samo đedovi da srču supu i bistre Politiku, eventualno neki glumci al otkad je Bora umro i njihov broj se smanjio 20 posto.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Šestaja iz sociologije, šta pije kafana.[/typography]
Elem, kafaning. Pokret koji se pojavio negde početkom tekućeg veka. Pravo niotkuda, bez povoda kao i svaka vaskrsla aspida koju srpski narod kolektivno budi kad mu se ćefne. Znaš ono, ajde malo da retro bude u modi. Dosta nam je ovog savremenog načina života, ajde malo da pobegnemo u prošlost kad je sve bilo tako super, kad se bezbrižno spavalo u parkovima na minus 15, kad imaš kuću pa ti država uzme stan a ti srećan jer si usrećio devetnaestočlanu porodicu Faljimi. Ajde malo da odbacimo ovu zapadnjačku klabersku pošast koja se infiltrirala i viralno putuje od mozga do mozga srpskih mladunaca i otuđuje ih od onog iskonskog u svakom od nas što još od Stefana Dečanskog biva urezano u amigdalu – kariranog stolnjaka i Šemse Suljaković. Tako nešto.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Hehehe kako si duhovit, ne, kod kuće se ne penjem na klupu, a može, može broj što da ne.[/typography]
I stvarno su tako horde mladih ljudi u jednom trenutku istripovali da su boemčine, proradio taj neki duh skadarlijske kaldrme u njima, povampirio se Đura Jakšić ni kriv ni dužan, sve po nekoj logici ovo novo ne valja, staro je zakon. Viđaš lika od 20 godina, juče položio prvi kolokvijum iz sociologije, a u očima nosi neku patnju, pljuga mu u uglu usana i prezrivo te gleda jer njemu čaša nije ni polupuna ni poluprazna već uvek prazna ište punu, a bivša ljubav zaborava nema, a majka stara suze roni za sinom koji luta po gr… što bi reko onaj lik “da te spucam kurcem u čelo i vratim na fabričke postavke”
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ako gledaš ovu sliku duže od 10 sekundi imaš osećaj da treba da se pojavi Zdravko Čolić. Neobjašnjiv fenomen.[/typography]
Mutirani duh prošlosti u svakoj iteraciji izgleda sve grotesknije, tako da danas imamo sledeću situaciju-kafane sa retro imenima niču ko novi članovi upravnih odbora nakon konstituisanja vlasti: Avantura, Čudna noć, Aj da probamo, Ćiri bu ćiri ba, Fenjer, Druga kuća, Jazbina, Još jedna, Još ovu noć, Mala moja, Malo bi’ te tako (lolčina jebote), Naš boem, Naša priča, Nesanica, Poslednji dinar, Sevdah, Slatki greh, Stara pesma, Štikla i burence i kraljica genijalnosti Kafana Fensi kafana (wtf?). Sve zajedno imaju cilj da pošalju krajnjem korisniku usluge sledeću sliku: Dobrodošli u naš topli dom, namerno ne kažemo u kafanu jer želimo da se kod nas osećate kao kod svoje kuće. Na vratima vas očekuje batler koji će vas pozdraviti dodirom polucilindra a zatim ljubazno pridržati vaš kaput i smestiti ga u garderober. Vaši koraci odzvanjaju predvorjem kafane, tj doma dok vam u nozdrve stiže nežni miris miliprota koji sa ljubavlju peku kuvarice. Kelner vas ljubazno smešta za sto po vašem izboru i u čast dobrodošlice služi kafu na račun kuće. Piće nije skupo a hrana je po recepturi naših ženskih predaka koja se usmeno prenose s pokolenja na pokolenje i čuva od zaborava. Račun je prijatno iznenađenje, ali kod nas uvek možete popiti i pojesti na recku jer prijatelji tome i služe. Muzika je nenapadna ali inspirativna, popodnevne milozvučne note sa zalaskom Sunca prelaze u vesele tonove koji pozivaju na interakciju svih gostiju, tako da se svakodnevno rađaju nove ljubavi, učvršćuju stare, a prijateljstva postaju večna. Svratite i uverite se.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Za tuki spremne.[/typography]
U prevodu to izgleda ovako: Naivna seljačino, namerno se zovemo ovako jadno da bi u tvojoj prostoj duši i averidž mozgu izazvali spontanu reakciju. Možeš biti i dvaes osmo koleno rođeno u ovom gradu, u tebi će ostati dovoljno gena onog dvaesdevetog kolena koje je sišlo s brda, istripovaćeš da si boem, istripovaćeš kaldrmu, pobratimićeš se sa splačinama iz Beogradskog Sindikata, uvaljivaćemo ti sok iz dvolitarke razblažen sa vodom za 250 kinti po čaši, a isto ćemo, kunemo ti se, uraditi i sa pivom, vinom, rakijom i bilo kojom drugom tekućinom. Klozeti će biti prljavi ne zato što nemamo da uložimo u njih već zato što ti misliš da je tako ispravno. Stavićemo karirani stolnjak na sto, na uvo će da ti svira Haos bend, Ludilo bend, Govno bend, Odvratni bend, u svakom slučaju bulumenta muzički nepismenih kreatura kojima ćeš dati pare jer će pesmom potrefiti tvoju protiv mozga operisanu skupinu kostiju, mišića i fluida, dizaćeš ruke u vis kao najgora šabančina a na fejsbuk stranicama pod nazivom “gde izaći” “Beograd noću” će osvitati tvoji mokri pazusi i tvoji karijesi na šestici gore levo. I uvek ćeš misliti da si bolji od pozera što bleje u Stefan Braunu ili čobana što prevrću stolove po Ambisu i Amesterdamu, a nisi svestan da si 5000 gori od njih.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ok ribo, dosad si gledala kako eksiram zozovaču a saćeš da vidiš kako se eksira staklo.[/typography]
Kafana je mesto gde dođeš da šikneš usrani špricer od 90 dinara, koji ti posluži konobarica stara 55 godina sa 17 zuba i borosanama na nogama. Daš joj 10 dinara bakšiša i 45 minuta sereš o politici sa još 4 nikad video rendom lika koji sede svako za svojim stolom. Eventualno pojedeš ribić ili škembiće i pališ kući da se žena ne ljuti. Kad hoćeš da ideš u kafanu u petak u 7, ti tad i odeš, ne zoveš 7 dana ranije da rezervišeš mesto i obećaš gazdi da ćeš popiti boga oca u vrednosti od 10 000 da bi dobio sto u ćošku. Umrite.
