Tipične njuške sa fakulteta

Prošla je upisna groznica, budući filozofi su kukali kako su od njih na prijemnom tražili da znaju pojedinosti tipa kolika je dužina spleta creva prosečnog zglavkara u pubertetu, a etfovci koji su imali sreće i znanja da se upišu ove godine, moći će pokolenjima da pričaju kako baš te godine bio najteži test u pičku lepu materinu, država,  Saša Ilić i nadbiskup Hočevar nešto durade. Summa summarum, studenti i dalje govna, nikad dosta polivanja pomija po njima. Mi na sreću studenti više nismo a kakve smo lobanje sretali nekad, prisećamo se sa određene vremenske distance i solidnom zalihom dolara na računima naših ofšor firmi.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Fakultet političkih nauka[/typography]

Studenti FPN-a mogu da se podele u četiri velike grupe. 1) Nafurane ribe kojima nos dodiruje plafon, neretko zato što je veliki. Ne prave razliku između poziva novinara i nalickane voditeljke, sanjaju da budu Nataša Miljković, a ustvari će po uspešnom svršetku studija sa prosekom 9,14 (za koji će svima baronisati da je gotovo nemoguće dostignuće na novinarskom smeru) pušiti neoprane kurčeve partijskih funkcionera kako bi kao portparolke ušle u Evropski pokret/Napredni klub/Srbijagas i pet minuta godišnje gostovale u jutarnjem programu baš kod Nataše Miljković; 2) Loše ribe, neretko debele, što na „Dobar dan“ odgovaraju citatom iz Hegelove „Fenomenologije duha“. Znaju da budu ortaci i da te puste da prepišeš na kolokvijumu iz Teorije kulture; 3) Brucoši u ranim tridesetim i apsolventi u ranim četrdesetim, neraskidivo povezani sa kafe-mašinom u holu kao da imaju pripejd za late makijato, koriste sintagme poput situacija u društvu, kriza moralnih vrednosti ili a onaj ispit je sutra, e jebiga. Politikologiju shvataju kao politikanstvo, veruju da je njihov fakultet jedini pravi, ali san o diplomi napuštaju kada postanu asistenti naprednjačkog odbornika u Malom Požarevcu; 4) Svi studenti smera za socijalnog radnika – oni realno jedini studiraju da bi se bavili pravim poslom, ali ih svi ostali tretiraju kao crnca koji je šezdesetih godina ušao na prednja vrata autobusa u Hjustonu. A i realno, ko im jebe mater.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Upoznajte buduće radnike noćne smene u trafikama Future plus.[/typography] 

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Filološki faks[/typography]

Kad iz jednačine izbacimo gimnazijalske mlade nade nacionalnog spasa što su dobijale nagrade za poeziju u srednjoj i hipstere u povoju koji nemaju talenta da upišu neki umetnički faks, ostajemo sa golom istinom da se filološki upisuje zbog riba, ako si tip, i zbog udaje, ako si riba. Čovek bi pomislio da je u pitanju idealan spoj, ali klin u tu teoriju zabija činjenica da ribe sa filološkog za udadbu razmatraju sve samo ne tipove sa filološkog (vidi početak prve rečenice za razlog zašto je to tako). Podela na „jezičare“ i „književnice“ je u praksi kozmetička, jer i jedne i druge misle da su bolje od tebe zato što su rešile da neće umeti da skuvaju pasulj s kolenicom ni da mrdaju dupetom dok se jebu zato što umeju da navedu tri Šekspirova dela i da pogrešno citiraju Nabokova.

Pored ove tihe većine, ne smemo zaboraviti JER VI STE PROFESORI ekipu oba pola koja te pozdravlja sa „O, dobar dan, kolega“ i ne daje skripte na fotokopiranje, ali srećom ona čini manje od 10% populacije po hodnicima oko Kolarčeve zadužbine. Još većom srećom, 90% od tih 10% čine žene, što znači da će u praksi njihova profesorska ambicija da se završi na tome da se zaposle u osnovnoj školi u Ćupriji kako bi generacijama koje dolaze ličnim primerom prenele ono najbtinije znanje – kakav će čemer od osoba postati ako se reše da upišu fakultet čija je jedina poenta da stvara manje ili više uspele kopije onih koji na njemu predaju.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ja profesor ti govno lolololo[/typography]

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Tehnički fakulteti[/typography]

Studenti tehničkih fakseva će jednog dana biti inženjeri i to je lepo. Sve dobro što se nalazi oko nas stvoreno je iz zamisli inženjera a sve što pravi kočnice ka progresu je delo pravnika i ekonomista. Dakle inženjeri > p&e. Doduše ima ta jedna začkoljica što prosečan advokat ili broker zarađuju 5 puta više od šefa sektora logistike održavanja u Neoplanti naprimer tako da izbor da jednog dana budeš inženjer a ne podmitljivi sudija svakako znači da si težak mazohista a verovatno i kreten.

E sad, veoma je bitno reći da nisu svi tehnički fakulteti isti, tj postoje velika razlike u klasama inženjera.

Prvu grupu čine wtf inženjeri, tj studenti onih fakulteta za koje zaboraviš i da postoje i popularni su koliko i Prolom banja među tinejdžerima iz istočnog Londona. Dakle, poljoprivreda i šumarstvo. Nerazjašnjene su okolnosti šta navede mladog čoveka od 18-19 godina da upiše jedan od ova dva faksa i umesto da lepo sa 24 godine doktorira na nekom od prestižnih obrazovnih ustanova na Megatrendu, on polaže lab vežbe iz Hrapavosti kore hrasta lužnjaka 3 i naručuje kabezu i klaker u studentskom restoranu.

Druga grupa su soft inženjeri, dakle pederčine. Jer jebote šta koj moj arhitektura i fakultet organizacionih nauka, to nije prošlo pored inženjera. Ovi prvi istripuju neko ludilo od oblika i onda uvale građevincu da se jebe sa armaturom, a onda pokupe kajmak i gostuju kod Rade Hronike. Fonovci su verovatno najistripovaniji studenti jer svršavaju na činjenicu da su imali elektronsku prijavu ispita kad se na pravnom ispit prijavljivao slanjem omastiljenog parčeta pergamenta golubom pismonošom. U zbiru sve ovo daje takav rezultat da se mora reći da su arhitekte i fonovci veoma pametni manipulatori i na konto svoje apstrakcije prolaze sasvim dobro u životu. Rispekt.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Upišite master na fonu nakon završene drvno-prerađivačke škole, moguće je[/typography] 

Treća grupa su tru inženjeri, lepljivi od bitumena i masni od tovatnog maziva – mašinci, građevinci, saobraćajci, rudari i tehnolozi. Likovi koji utucaju 5+ (češće 7+) godina na ozbiljnu materiju samo da bi se jednog dana zaposlili u industrijskom gigantu za 45 soma i topli obrok. Đe mi je bila pamet.

I četvrta grupa su oni o kojima svi priču kako ne jebu jer uče a i da ne uče ne bi jebali jer JEBENO VEČERAS GOTIK VEČE U KST-U IDEMO DA SE UROLJAMOOOO BLARGHHHH PIVO 110 DINDŽI. Svakako su etfovci najmudriji narod od svih budućih inženjera jer iako ćeš propišati mleko pomešano sa devičanskom (jer ne jebeš naravno) krvlju, jednog dana ćeš bar i pristojno zarađivati od šljake. Naravno, i dalje 80 posto studenata ne zna da zameni topljivi osigurač al ZABOLI NIKAD TEŽI ROK IZ OET-a usta ih jebem.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Pravni fakultet[/typography]

Svi znamo da se pravni fakultet upisuje samo iz jednog jedinog razloga – jer ne znaš šta bi drugo, a oni primaju 2 soma studenata. E sada, prvi problem nastaje kada se od tog pogubljenog štrebdebila sa brojem indeksa 1264, negde kroz školovanje mladi trsteničanin istripuje da je tašmajdanski Deni Krejn. Dolazi u košuljici svaki dan, brzo ispija kafu jer negde žuri, nosi AKTOVKU, i zna koliko bibera profesor Krivičnog stavlja u supu. Obično mu je ostalo 30-ak ispita do kraja, al jebi ga juri prosek prvih 7 godina, posle nije bitno, daj šta daš. Ono što je neminovnost je da iz mora ovakvih likova na kraju izmigolji jedan ministar pravde ili asistent koji posle svojim forama “rupa-ciganka te kupa” tera suze na oči budućim generacijama. “hehee profesore kako smiješno”. E da, tim asistentima se izgleda diže kad ih oslovite sa profesore.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Deco, ako upišete pravni, sutra možete da postanete nedajbože ovakvi.[/typography] 

Ribe su sa druge strane svesne svojih mogućnosti. Na pravnom fakultetu postoji toliko tipova riba, da i oni najstariji profesori verovatno nisu stigli da probaju sve. Ali, svešćemo ih na dve kategorije: 1) One otvorene, što dolaze obučene kao sekretarica druga Jataganca, kod kojih se jasno vidi da će uraditi sve kako bi dobile bar 8, i 2) one mirne, tihe, povučene što piju kafu iz aparata i puše pljugu ponavljajući gradivo, sve dok ne uđu u kancelariju i postanu Ruška Jakić u klimaksu.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Filozofski faks[/typography]

Za upisivanje filozofskog postoje samo dva moguća, jednako suluda razloga, koja služe kao temelj razlikovanja dve grupe studenata. Prvi motiv za upisivanje filozofskog može biti činjenica da si lenjo govno koje time još malo odlaže preuzimanje odgovornosti za sopstveni život, da bi onda treću obnovu prve godine u porodici pravdalo izgovorom “ja volim da studiram temeljno”. Ljudi koji ga upisuju iz ovakvih govnarskih pobuda su ljudi koji bi voleli da su upisali nešto što bi u očima njihovih roditelja i komšija bilo dostojanstvenije, ali su tolika lenja govna da se nisu mogli udostojiti ni da spreme prijemni za neki ozbiljniji faks, te su filozofski upisali po principu “što da ne, bolje i to nego da budem najmlađi tapetar u istoriji ćaletove firme”. Potpuna nezainteresovanost za stvar koju studiraju ih, ipak, ne sprečava da na fejsbuku imaju nik Borko Habermas ili Nataša Frojd i profilnu sliku na kojoj duboko zamišljeni sede na Fihteovom grobu u Berlinu. Nije da su u tom fazonu, ali uvek je lepo pretvarati se pred drugarima iz gimnazije da si intelektualac, a ko zna, možda se i nahvata neka pičetina na tu foru. Treba reći da ovo poslednje još nije zabeleženo.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Mislim na grobu dakle postojim, ili pak ne, ko će znati.[/typography]

Drugi razlog, inače znatno ređi, može biti da te to što upisuješ interesuje dovoljno da se pomiriš sa činjenicom da te diploma sa bilo kog od smerova može kvalifikovati samo za naplaćivača usluga u toaletu, kao i da ćeš, ako jednog dana ostvariš važne uspehe u polju kojim se baviš uživati poštovanje ukupno 7 ljudi. Ovo je dakako plemenitiji motiv koji, međutim, od čoveka pravi ili dosadnog poslušnog akademika štrebera neosetljivog na svetske stvari ili usiljeno poletnog smarača epskih razmera koji smatra da je citiranje Heraklita na starogrčkom legitimna kafanska aktivnost. Pripadnici ove grupe u boljem slučaju završavaju kao asistenti, u lošijem kao pajdomani, a u najlošijem kao oba. 

E da, zamalo da zaboravim, kao da sve ovo nije dovoljno loše, na filozofskom obitava i još jedna grupa. Zove se Nacionalni front.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Ekonomski faks[/typography]

Što se tiče Ekonomskog, u pitanju je fakultet čija diploma još uvek ima kakvu-takvu upotrebljivost, čije ime izaziva prestiž kad se babe studenata hvale dole po rodnim selendrama, i za koji nije potrebno nikakvo posebno predznanje. To sve dovodi do specifično gadne kombinacije ambicija i moždanih sklopova upisnika.

Ljudi iz najšireg mogućeg opsega – svršeni zubotehničari, gimnazijalci, mašinci, birotehničari, brodovođe – koji su odustali od svojih pravih želja (“Za mene je andragogija život, al jebiga nema tu leba, mora smandrljam nešto prihvaćenije, hm, Pravni ili Ekonomski, aha Ekonomski je bliži glavnoj autobuskoj, ok to je to”) ili nikakvih konkretnih želja nisu ni imali a šteta da konstantni vrlodobar uspeh iz Trgovačke tek tako propadne, sjate se u Picin park već zamišljajući sebe kao Don Drejpere, klase za sebe, višu akademsku kastu, i već na pauzi posle prvog predavanja taj stav im se očitava na licima.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Konsultacije sa studentkinjama svakim danom od 00:00 – 02:00[/typography]

U praksi, za nezvaničnu himnu aktuelnih Ekonomijada uvek je najveće klanje između Dženana i Leksington benda, cover fotke na fejsu su citati – u 60% slučajeva vezani za veru u uspeh, u 40% varijacije na temu “Ne trebaju mi lažni prijatelji!”, omiljeni film muškarcima je “Scarface” (omiljena scena – ONO KAD IM BRTE JEBE MATER SVIMA NA KRAJU HAHA KRALJ); devojkama “Notebook”, svi do jednog sebe opisuju kao kreativne, ostavljaju besne statuse o tome kako ovaj glupi narod gleda Farmu i elaboriraju zašto je to loše, SVAKA studentkinja Ekonomskog je minimum jednom napravila foru kako ne može više da uči i da ide u Picin park jer nema joj druge, na šta se prisutne ribe uvek iskrive od smeha kao prvi put.

Statistički je zanemarljiv broj istinski korisnih predmeta i znanja koja se stiču na Ekonomskom, ali poslodavci treba da imaju u vidu da su to ipak ljudi koji su u stanju da umemorišu i reprodukuju podatke o količini uljanih škriljaca Slovenije ’92, po kvartalima, i još milijardu jednako beskorisnih podataka za kolokvijum, pa još za ceo ispit, pa puta broj ispita u godini, puta 4 godine, pa ti burazeru imaš pred sobom mašinu za bezumno nošenje sa kakvimgod besmislicama da nabacaš na njih, što je u uslovima poslovanja u Srbiji, zapravo odlična preporuka, te na kraju to sve dođe na svoje, samo možda ne na način na koji je sistemski zamišljeno.