TOP 10 srpskih vladara – drugi deo

Prvog dela teksta se možete podsetiti ovde.

5. Miloš Obrenović

Pritisak javnosti na političke figure, danas je, makar donekle, opipljiva kategorija. Zato predsednik mora da se nacima da sredi bar diplomu nekog izmišljenog privatnog fakulteta za menadžment menadžmenta.

Srbija iz prve polovine devetnaestog veka je bila drugačije mesto. Miloš Obrenović je bio nepismen, što nije skrivao, ali je bio lukav, surov i željan vlasti. Da li su njegovi državnički uspesi došli samo kao posledica želje za vlašću i parama, ili je imao i neke slobodarsko srpske misli, nejasno je, mada je rešenje verovatno bliže prvoj opciji.

Miloš, kome je pravo prezime bilo Teodorović, je sa svojim polubratom Milanom, od kojeg će uzeti prezime Obrenović, prošao bitke Prvog srpskog ustanka. Posle njegovog sloma, jedan je od retkih vojvoda koji je ostao u Srbiji i dobio amnestiju od Turaka. To govori da je tada možda i dalje bio relativno beznačajan ili da je već tada bio vrstan poznavalac termina kao što su “tal” i “kombina.” Ubrzo se stavlja na čelo Drugog srpskog ustanka, koji se završava dogovorom Turaka i Srba o davanju samouprave određenog obima Srbiji.

U narednim godinama Miloš pravi od sebe jednog od najbogatijih ljudi Balkana. Njegova vladavina je manje parlamentarna od Džingis kanove a i porodični život mu je skladan, mada opasno ispizdi na ženu Ljubicu kada mu ona iz prangije overi jednu od omiljenih ljubavnica. 1817. naređuje ubistvo Karađorđa, koji se vratio u Srbiju i predstavljao mu opasnog konkurenta za vlast. Međutim, ma koliko živeo kao turko-mongolski Azijat, upravo od istih tih Turaka, Miloš malo po malo otkida realnu vlast, i prenosi je na Srbiju, što kulminira Hatišerifom iz 1830. kojim Srbija dobija status  vazalne kneževine uz niz drugih odredbi kojima se utabao put njenoj kasnijoj samostalnosti.

Miloš je drugo najveće đubre na ovoj listi, posle Milutina, život prosečnog Srbina nije bio ništa bolji za vreme njegove vladavine nego za vreme Turaka, ali je odrađivanjem teškog istorijskog posla, kidanja dela po dela suvereniteta od Turske, postigao da ga nasledi Srbin, a ne Sulejman Paša Skopljak ili kakav drugi divan gospodin. Zato mu sleduje respektabilno peto mesto na listi.

4. Dušan Silni

Vladar koji je od Srbije napravio carevinu i najmoćniju državu Balkana.

Za njegove vladavine, Srbija doživljava najveću teritorijalnu ekspanziju, radni sebri i meropsi mogu da odu da se okupaju u Paraliji i Olimpik Biču bez da prelaze granicu. Sin Stefana Dečanskog, još kao mlad se dokazao u borbi, vodeći krilo srpske vojske u pobedi nad Bugarima kod Velbužda 1330. Kao i mnogim nemanjićkim kraljevićima, na vladanje mu je poverena Zeta, odakle zbacuje oca sa vlasti 1331. Ubrzo, Stefan Dečanski umire pod nerazjašnjenim okolnostima,  zbog čega do dan danas Dušan nosi etiketu oceubice. Iako je najverovatnije naredio ubistvo oca, mora se reći da ni Stefan Dečanski nikako nije bio cvećka, da je sigurno bio spreman da likvidira sina ili barem da ga ozbiljno povredi, kao njegov otac Milutin njega, i da su to bila vremena nama nepojmljivo drugačija i surovija.

Došavši na presto, Dušan počinje sa vojnom dominacijom na Balkanu. Grcima otkida zemlju skoro do Atine, Svetu Goru, osvaja celu Albaniju, doduše izuzev Drača koji je istorijski jedino bitno mesto u albanskim vukojebinama jer kontroliše ulaz i izlaz iz Jadrana i prelaz u južnu Italiju. Na severu, odbija napade uvek opasnih Mađara i uspostavlja granicu na reci Savi. Srpsku moć dokazuju i vizantinski prebezi najviše kategorije koji dolaze da se tale sa Dušanom, prvo vojni zapovednik Sirgijan a zatim i kandidat za grčkog cara i kasniji vasilevs, Jovan Kantakuzin.

O Dušanu su ostali zapisi o impozantnom fizičkom izgledu i umnoj obdarenosti kao i harizmi. Kada je odlučio da je pravi momenat, proglašava se za cara. Ima ambiciju, kao nekada Simeon I, da pokori Carigrad i Vizantijsko carstvo zameni, novim, svežim, koje će biti u stanju da suzbije sve jasniju tursku pretnju iz Azije. Prvi je vladar koji je pažnju posvetio izgradnji pravnog sistema, kroz čuveni Dušanov zakonik.

Sve njegove planove uništava, sumnjivo prerana smrt. Dušan nije imao ni 50 godina kada je umro. Da je poživeo duže, možda bi zavredio prvo mesto na našoj listi. Ovako, za četvrto mesto, ima nekoliko razloga. Prvo, naslednik nije nešto što pada sa neba, vladar mora podrobno da isplanira ko će ga zameniti. Dušana je nasledio njegov, po nekim izvorima, čak i blago retardirani sin Uroš, za koga postoji sumnja i da je njegov uopšte. Stotinama godina građeno nasleđe Nemanjića je za manje od 20 godina pod Urošem, otišlo u pičku materinu. Deo krivice pada i na Dušana. Osvajanja grčkih teritorija nisu bila naročito korisna dugoročno, ne bez Carigrada. Grčki element je u carevini morao biti maksimalno nepouzdan. Ma koliko naše klince danas bombardovali porukama poput PAOK – Partizan pravoslavna braća, istina je da su Grci za nas uvek mislili da smo krezubi slovenski varvari, podesni jedino za utovar uglja. Pod Dušanovom vlašću, srpska snaga se troši po Tesaliji i Makedoniji, a pomalo u zapećak padaju stare srpske zemlje, Duklja, Travunija, Hum.

Dušan je inače, jedan od retkih Nemanjića koji nije proglašen za sveca. Nije jedini, suprotno popularnom mišljenju. Sveci nisu ni Radoslav, uz Uroša jedini zaista slab Nemanjić, i Uroš I. Postoji više teorija zašto Dušan nije svetac, od oceubistva pa nadalje, međutim, ako je svetac mogao da postane Milutin, koji je jebao osmogodišnje devojčice i spaljivao sinovima oči, jasno je da je mogao i Dušan, ali se očigledno nije valjano istalio sa mafijom u mantijama. Međutim, njegov kult u narodu, vrlo je živ, što vladar njegovog kalibra svakako i zaslužuje.

3. Petar I Karađorđević

Verovatno najpopularniji srpski monarh ikada. Čika Pera. Svoju popularnost duguje što svojoj sjajnoj vladavini, što tome što je bio dokazani ratnik, što tome što je najbolji čovek na ovoj listi.

Sin kneza Aleksandra, koji je vladao 1842-1858, između dva perioda Obrenovićevske vlasti, odrastao uglavnom u inostranstvu. Vojne škole je završio u Francuskoj. To nije bila samo šarada od školovanja, jer je Pera kasnije služio u Legiji stranaca a bio je aktivan i u hercegovačkom ustanku, pod gerilskim pseudonimom Petar Mrkonjić. Osim što se bavio ratovanjem na najvišem nivou, Petar se i obrazovao. Zainteresovan za političku filozofiju zapadnog sveta, čak se bavi prevođenjem Milove knjige : “O slobodi.”

To je bila i glavna odlika njegove vladavine na unutrašnjem planu. Odlučno pravljenje evropske države od Srbije, konačni, radikalni zaokret od azijatskog sistema i ponašanja. Za vreme kralja Petra, Srbija je najpoštovanija ikada u svetu, strani mediji ne misle da smo bebokoljači nego mali, hrabar narod na Balkanu sa mudima veličine Lukićeve glave. O tome govori i činjenica da u Parizu postoji avenija nazvana po Petru i to jedna od avenija koja se uliva na Šanzelize, dakle ne neki smrdljivi sokak u delu Pariza gde je Ibrahim Ba pikao fudbal sa drugarima.

Petar je prvi koji u zemlju uvodi istinsku slobodu štampe i govora. Iako je i tada život sigurno bio težak, zemlja grabi napred, kultura je u zamahu. Dva balkanska rata, svakako su zenit Petrove vladavine. Konačno isterivanje Turaka sa Nemanjićkih teritorija, donelo mu je epitet Osloboditelja. Koliko je njegova vladavina bila pozitivna za srpski narod, pokazuje dosada neprevaziđena energija i herojstvo našeg naroda u Prvom svetskom ratu. Petar, ostareo, tu već prenosi faktičku vlast na Aleksandra, ali povremeno obilazi srpske položaje, kao recimo na Kolubari, kada je čak uzeo i kratkog učešća u borbi, makar simbolično.

Bio je oženjen ćerkom crnogorskog kralja Nikole. Na Cetinju je i živeo dugo vremena, tu su mu se rodili sinovi Đorđe i Aleksandar.Poslednji njegov veliki životni poduhvat je povlačenje preko Albanije sa vojskom i narodom. Do kraja rata ostaje na Krfu. Umire 1921. i biva sahranjen na Oplencu.

2. Karađorđe

Đorđe Petrović, rodonačelnik dinastije Karađorđevića. Vođa ustanka koji je Srbiji doneo slobodu posle 350 godina pod Turcima.

350 godina, a ne 500 godina kao što je popularna laž, Srbija je čekala momenat i čoveka. Momenat je početkom 19. veka. Turska imperija je dugo u stagnaciji. Po perifernim krajevima zemlje, vlast ne drži sultan već lokalne džukele, kod nas oličene u vidu dahija. Prvi srpski ustanak je zapravo i počeo kao borba protiv dahija a ne turske imperije u celini, čak je sultan pozdravio srpsko sjebavanje Kučuk Alije i ekipe. Čovek je Karađorđe, sa svim neophodnim kvalitetima za svoju ulogu.

Visok za to doba, oko 185 cm, markantan, surov ali sa čvrstim unutrašnjim moralnim sistemom, hrabar, inteligentan, rodoljub. Od ranog doba je u frci sa Turcima. Zbog ubistva jednog Ilhana Mansiza, rano mora da beži u zbeg, u Srem. Tu ubija oca. Naime, njegov otac Petar, u nekom trenutku kreće da agituje za povratak spahijama. I posle dugog ubeđivanja, ne odustaje od svoje odluke, te ga Đorđe ubija. Drugo porodično ubistvo, koje nam takođe mnogo govori o Karađorđu, dogodilo se u Topoli. Ubio je rođenog brata Marinka, koji je silovao jednu ženu. Protiv Turaka se borio i pre ustanka, u sastavu austrijske vojske.

Pošto je izabran za vođu ustanka, pobeđuje dahije.Tada Srbi odlučuju da prošire svoju akciju i da se bore za slobodu od Turske uopšte. U više bitaka, ustanička vojska pobeđuje Turke i uspostavlja se slobodna teritorija. Karađorđe lično uzima učešća u bitkama. Ostala je zabeležena njegova mantra pri ubijanju Turaka: “Po duši ti” što je verovatno trebalo da bude neka njegova ograda pred Bogom i moralom od ubijanja neprijatelja.Dokazavši da nije samo vojnik, Karađorđe odmah počinje sa državničkim poslom na oslobođenoj zemlji. Formiraju se institucije, u prvom redu Praviteljstvujušči sovjet, odnosno neka vrsta vlade. Donose se i određeni zakonici. Ipak, borba za slobodu Srbije nije ni izbliza gotova i Karađorđe odlučuje da se približi Rusiji, koja u to vreme ratuje sa Turskom i uzima Srbiju u zaštitu.

Tu počinje istorija političkih odnosa Rusije i Srbije, i gorka podela u našem narodu na rusofobe ( dileje ) i rusofile ( dileje ). Ruska podrška je u tom periodu svakako značila, upućene su i određene trupe u Srbiju ali pod pretnjom Napoleona, Rusi bivaju primorani da na brzaka potpišu Bukureštanski mir sa Turcima, u kojem se jedan aneks odnosio na Srbiju. Mir nije bio naročito povoljan za Srbe, ostala im je samo izvesna samouprava, ali su morali da poruše svoje utvrde i da puste tursku vojsku nazad u zemlju. Bez Rusa na vidiku, zauzetih sopstvenom borbom za opstanak, Turci kreću svom silom na Srbiju i Karađorđe beži u Austriju.

U emigraciji se povezuje sa grčkim ustanicima, sa planom da se na Balkanu izvede neki opštehrišćanski ustanak protiv Turske. 1817. prelazi nazad u Srbiju, gde ga ubijaju, kombinovanim naređenjima Miloša i Turaka.

1. Stefan Nemanja/Stefan Prvovenčani

Na prvom mestu nalazi se duo oca i sina. Najbolji u našoj istoriji.

Stefan Nemanja nije samo rodonačelnik loze Nemanjića. On je rodonačelnik ozbiljne srpske države. On je prvi koji je uneo “to nešto”. Od Nemanje, Srbija prestaje da bude zajebani neutralac na mapi i postaje faktor za sebe.

Nemanjin otac, Zavida, u nadjebavanju oko pozicije velikog župana biva proteran iz Raške u Duklju. Tu mu se rađa najmlađi sin, Nemanja. Nemanja je prvo kršten po katoličkom obredu. Međutim, kada se vratio u Rašku, kršten je drugi put, po pravoslavnom obredu. Epizoda koja govori mnogo o položaju našeg naroda i tad i dan danas.

U 12. veku Raška je jedna od nekoliko srpskih državica na Balkanu, sa ograničenim suverenitetom. U zavisnosti od situacije, za svoje potrebe rabe nas Vizantija, Mađarska i Bugarska. Pre nego što se upusti u borbu sa velikim silama, Nemanja, kao svaki pošten monarh, mora prvo da prevaziđe prepreke u vidu svoje braće. Pošto je pobegao iz pećine, u koju su ga zatvorili, skida jednog po jednog i dolazi na mesto velikog župana. Odatle, kreće na Vizantiju. Međutim, za razliku od nekih sa ove liste, Nemanja nikako nije imao sjajnu startnu poziciju. Vlada kada vlada i poslednji ultra zajebani vizantijski car, Manojlo Komnin.

Posle određenih Nemanjinih osvajanja, Manojlo lično staje na čelo kaznene ekspedicije. Nemanja, vrhunski političar i psiholog, zna da je Manojlo premoćan ali zna i za njegovu ” najzajebaniji sam batica u kraju ali velikodušno pokažem milost ako mi pokažeš rispekt i poljubiš stopala jer sam džek” karakternu crtu. Izlazi pred Manojla lično, gologlav i bosonog, sa konopcem oko vrata. Manojlo ga vodi u Carigrad u sklopu svog trijumfa, verovatno ga vozikaju ulicama grada u nekoj kočiji gde ga marva gađa paradajzima, govnima i kondomima punim pišaćke.

Ali, onda ga pušta da se vrati u Srbiju. Nemanja, sposoban da istrpi, dočekuje smrt Manojla ubrzo i kreće da naplaćuje svaku carigradsku šlajmaru u oko. On je taj koji vlast Srbije širi na Kosovo, Metohiju i današnju južnu Srbiju, kao i na ostale srpske zemlje osim Raške. Vizantijski novi carevi nisu kalibra Manojla, Mađari nikad nisu ni bili, prava, ozbiljna, neosporena srpska država je rođena.

Nemanja svoju veličinu i prvo mesto na listi cementira izborom naslednika. Imao je tri sina, Vukana, Stefan i Rastka, budućeg Svetog Savu. Očigledno pametno izvagavši postavlja srednjeg sina, Stefana, za naslednika, a ne Vukana, koji će kasnije biti spreman i da pretvori Srbiju u mađarsku vazalsku državu da bi bio zaseo na vlast.

“Uzmite ovoga mesto mene. On je plemenita grana moga stabla. Ja ga postavljam na presto, koji je Hristos meni podario.”

Ovim rečima je Nemanja, obznanio da ga menja Stefan, i zapalio na Svetu Goru, u svoju zadužbinu Hilandar, da provede kraj života, uzevši monaško ime Simeon.

Dušana je nasledio tantuz koji je spičkao sve što je ćale napravio za 10 godina. Nemanju je nasledio vispreni Stefan, diplomata odgajan u vizantijskom duhu, obrazovan, erudita. Sportske metafore su uglavnom đubre, ali ima odličnih. Zaista je teže odbraniti titulu nego osvojiti je. Stefan je odbranio sva dostignuća Nemanje, učvrstio ih. Kao i njegov ćale, koketirao i sa zapadom i sa istokom. Kraljevsku krunu, dobio je 1217. od pape. To je bio konačan dokaz da je Srbija postala igrač. Ubrzo, u sadejstvu sa bratom Rastkom, takođe visprenim političarem, donosi Srbiji i pravoslavnu arhiepiskopiju, odvojenu od grčke, Ohridske.

Krunu prima, vrlo pametno, u Žiči, zadužbini kod Kraljeva, na tadašnjim severnim granicama zemlje, čime jasno pokazuje i Mađarima kako će da stoje stvari ubuduće. Usput uspeva i da dodatno proširi teritoriju Srbije, uzevši Niš i Vranje. Pošto je uspešno odbranio titulu, i on se povlači sa vlasti i odlazi u monahe.

Napomena : Rangiranje na listi je pre svega u službi zanimljivijeg teksta i lakšeg čitanja. Ne treba ga shvatati bukvalno, vladari su živeli u različita vremena, u različitim okolnostima. Svakako ne pretendujem na to da sam kompetentan da izvršim nepogrešivo rangiranje nečega ovako ozbiljnog i opsežnog. Poenta tekstova je prikaz naše istorije na malo drugačiji način.