8 pesama koje ne postoje

Pesme koje ne postoje zvuče kao čudan koncept, priznajem, i ti možda imaš neke ideje o tome šta bi to trebalo da bude, ali te ideje su verovatno pogrešne. Ne, nije stvar u tome da još ne postoje pa da smo ih mi smislili i otpevali, naopako, još nismo tako nisko pali, to jest još nismo dobili dovoljno para da tako nisko padnemo, a kad dobijemo rado ćemo. Isto tako, nismo ni izmislili mašinu koja prevodi stvari iz nepostojanja u postojanje, iako bi to bila korisna mašina jer bismo mogli da vratimo Nina među žive kao i da koristimo razne još nepostojeće stvari poput lavaboa u obliku Teofila Pančića ili skuše koja može da posluži kao šrafciger.

Ali jebiga, nije to. Kada kažem da pesma ne postoji to znači dve stvari: pod jedan, postala je relativno poznata ekipi koja bleji na netu i provodi subotnje večeri uništavajući poslednju kutiju čoko keksića i gledajući najnoviji šaljivi klip snimljen negde duboko u industrijskoj zoni Dnjipropetrovska, ali je ostala skroz nepoznata van internet krugova. Pod dva, ako pesma ne postoji to prosto znači da ne bi trebalo da postoji, u smislu da je proces nastajanja takve pesme za svakog normalnog čoveka potpuna misterija, a finalni produkt nešto što se kosi sa ustrojstvom zdravog razuma.

Neke pesme koje sam odabrao mnogi od vas već dobro znaju, prosto jer dobar deo našeg čitalaštva (a bogami i uredništva) spada u grupu ljudi koja pronalazi neko čudno životno uzbuđenje u kopanju po najšljamnijim autorskim uradcima na internetu i međusobnom razgovoru o istima. Ipak, pošto, začudo, postoje i neki ljudi koji u životu ipak rade i nešto drugo i stoga nisu stigli da se upoznaju sa na primer beloruskom varijantom Ekstra Nene, internet manijaci će morati da odjebu i puste da se pozabavimo striktno klasicima. Takođe, s obzirom na to da istraživanje pred tekst na Tarzaniji obično ne potraje duže od 12 minuta, možda sam nekog zaboravio, zapravo sigurno jesam, te je sasvim moguće očekivati i drugi deo teksta s ovom tematikom. S druge strane, s obzirom na to da se o tekstu nakon njegovog objavljivanja razmišlja još 9 sekundi a onda potpuno zaboravi na njega, to se verovatno neće desiti.

Steklovata – Novi god

Odlučio sam, dakle, da krenemo sa Steklovatom, što zbog toga što su oni baš laka kategorija, naširoko poznati, a takođe i jer se lepo uklapaju u prazničnu atmosferu koju trenutno iskušavamo. Ako nijednom 1. januara nisi zapevao NOVI NOVI NOVI NOVI GOD SIMEŠ TI ISPOLNJIT ti si upola manje srećan čovek. Ekipa koja izgleda kao da je izašla iz popravnog doma napravljenog specijalno za siromašne tinejdžere koji nisu sigurni jesu li pederi ili dizelaši je najjači praznični internet hit od Kamčatke do Folklandskih ostrva. Idealna stvar za pustiti ukoliko želiš da prizoveš sneg, razgališ dušu, uveseliš ekipu ili zbuniš majku.

http://www.youtube.com/watch?v=a_rmLmrCv6E

Bojan Savić – Objektivne laži

Sa lajt varijante prelazimo na pravi hardkor, esenciju onoga što zovemo nepostojećom pesmom, Svetim Gralom sumanutosti, zbunjivanja i jebanja u mozak. O izvesnom Bojanu Saviću nisam sproveo nikakvo istraživanje ne zato što me mrzi (tj, ne samo zato što me mrzi) već zato što ne želim – svaka dalja informacija o njemu bi mi potpuno pokvarila doživljaj. Ne želim da verujem da je on čovek sa nekom pričom, prošlošću, planom, ne želim da verujem da njegove pesme i performansi imaju razloge – tek potpuno otkinut od realnosti Bojan Savić blista u punom sjaju svog ludila. Performans koji bi bio proglašen kontroverznim i u hardkor gej barovima kurvarskih kvartova Amsterdama dodatno dobija na vrednosti jer je izveden u zemlji gde lako možeš da dobiješ batine jer nosiš šešir. Naspram Bokija, DJ Krmak, koji svojim prisustvom uveličava i dodatno obesmišljava čitavu zgodu, deluje kao normalan dečko iz kraja i uzoran sin, a “Celo selo šmrče belo” kao numera koja bi se mogla puštati u obdaništu “Bubica” u periodu između užine i popodnevne dremke. Osim ovog, znam još samo za jedan uradak ovog čoveka, i on je jednako skandalozan i obavezan za pogledati.

http://www.youtube.com/watch?v=012_OoacZSE

Samwell – What What

Numera koja je poznata svakom ko redovno gleda Saut Park i koja sasvim verovatno svoju ogromnu viralnost duguje upravo Batersovoj interpretaciji. Ipak, iako to verovatno nije nešto čime se čovek ponosi, moram da kažem da sam ja prvo video Semvelov original i ostao momentalno fasciniran. Mislim, ajde dobro, seksualne aluzije, ništa novo, pa čak i gej seksualne aluzije, moš misliti, istopolno heftačenje je sasvim normalna pojava za Amerikanca. Ali kombinacija treša, nelagodne seksualne napetosti i kvazi-suptilnosti aluzija koje prosipa crnac sa pohotnim pogledom (od “Don’t you worry I won’t bite (not that hard)” do “All I want is your big fat seed”) daje ovoj pesmi sasvim poseban status. Mislim jebote, pesma se zove ŠTA ŠTA – U DUPE. BRATE.

Sandu Ciorba – Dalibomba

Moj lični favorit, pesma koja ima sve elemente, najkompletnija, Bojan Savić je Mesi, ali Sandu Čorba je Ronaldo, ne postoji aspekt igre u kome nije na nivou. Da bih dočarao zašto je to tako, preneću ono malo informacija koje Last.fm nudi o ovom velikom gospodinu: između ostalog, govori se da je “Sandu Čorba  rumunski Džejms Braun” i da je “jedna od njegovih najpoznatijih pesama, Bărbatu’ care-i bărbat, pesma koja govori o količini njegove neumoljive muževnosti i posledicama te muževnosti u vidu gvozdenog stava koji zauzima prema svojoj supruzi”. Iako sam sklon da mislim da je ovaj opis plod mašte nekog internet šaljivdžije, on ipak sasvim lepo dočarava utisak koji čovek može da stekne gledajući Sanduov imidž, držanje i pokrete. Koreografija, koju izvode dve dame sumnjivog morala i gomila blago crnpurastih polugolih napucanih momaka koji očigledno nemaju pojma šta oni koji kurac tu uopšte rade, ostavlja posmatrača bez teksta. Takođe, pesma čiji je refren “džega džega bomba digi dalidomba” može da ne uđe u uho samo čoveku bez srca i trunke ljudskosti. Na sve to, Sandu je očigledno davno izgubljeni rumunski brat Seja Kalača, što je meni oduvek bio dovoljan razlog da zgotivim nekog.

Biber – Prijo kako ćemo

Još jedan veliki gospodin čiju priču zaista ne znam, mada bih voleo da je znam. Sve što sam uspeo da nađem o njemu je klip u kom on u emisiji “Veče sa Nikšom” dosta pijan priča kako je prosio Anu Bekutu, što je u startu urnebesno. Iskopao sam i da je Biber zapravo grupa, a čovek koji peva i na kome je svakako fokus je “čuveni beogradski kafedžija” Rale Laredo. Niti sam iz Beograda niti sam iz priče čuvenih kafedžija tako da bi bilo lepo da beogradske njuške koje imaju više informacija o džentlmenu koji likom i frizurom zabrinjavajuće podseća na gospodina Poparu prospu to svoje znanje u komentarima. Iako je emisija moralne amebe Žike Nikolića svakako savršeno mesto za debitantski nastup ovog tipa, to ništa ne oduzima ludilu koje numera i performans nose sa sobom. Šmekerski ples, elegantno njihanje kukova kakvo nismo navikli da gledamo od čoveka Raletovih godina i gabarita, džentlmensko poskakivanje frizure, povremena nekompatibilnost otvaranja usta i plejbeka, ogromna neprijatnost koju doživljava većina prisutnih u studiju, od gostiju pa do ekipe s foklora koja stoji iza i lagano se njiše u fazonu “jebote šta mi ovo treba u životu”… ovaj video ima sve. Sve.

Prabhu Deva – Kalluri Vaanil

Ok, kapiram da već treći put za nekog umetnika u ovom nizu velikih ljudi kažem da mi je omiljen. Al ovaj jeste, stvarno. Uvek sam sanjao o danu kada će se moja fascinacija indijskim megalomanskim pristupom pravljenju filmova, pesama i spotova isplatiti, i evo to se dešava, pišem tekst o Prabu Devi, idolu mladih i zvezdi vodilji jedne generacije, kako bih zaradio svoj božićni parizer i pola leba. A neki kažu da je bilo lepših perspektiva za mene, i kada kažem “neki” mislim “moja majka”, ćale me je mrzeo od kako sam mu greškom odigrao duplu šansu na Bešiktaš a ono došao čist fiks, i onda uzeo neke letve iz šupe i… ma, nebitno. Uglavnom, Prabu Deva je jedan od prvih u velikom nizu indijskih spotova koje sam pogledao u životu i dan danas mi je lični favorit. Ne znam koliko ima smisla pisati o ovom spotu, a ne napisati knjigu. Treba u 5 rečenica da kažem šta mislim o ovom videu? Neka hvala. Navodno, ovo je nekakva ljubavna pesma, ali brate ovaj video je više od ljubavi, više od trake na kojoj je sniman, više od života, više od materijalnog dela univerzuma. Prabu Deva, matori, on… on ne može postojati ni u jednom mogućem svetu, a to je vredno poštovanja.

Dušica Tomašević – Masaža

Dosta sam razmišljao o tome da li ova pesma ne postoji ili je samo treš. Istina, pesma sama po sebi je prosto treščina najobičnija. Ali genije koji je osmislio spot se pobrinuo da priču podigne na viši nivo. Dobro, to što je jedna, kako bi svaki prikriveni Edipovac rekao, “dobrodržeća dama” (zapravo matora profuknjača) u peškiru u prvom planu nije ništa čudno, jebiga to će da privuče gospodu. Ali brate CRNAC. Ok, crnac masira, ima smisla, kapirao bih da su doveli nekakvog Idrisa Elbu, onako neku momčinu, jebiga da probudi pohotu i u ženskom delu auditorijuma. Ali brate ovo je neki Keneniza Bekele, fazon azilant iz Bogovađe kome su dali pola perece i kilo graška samo da dođe i bude crn. To je poenta, sve odiše užasnim siromaštvom i trešom – od te nekakve sirotinjske melodije, preko činjenice da rekviziti za spot koštaju 5 dinara pa sve do face ispijenog crnca koja isijava nevešto prikrivenom nelagodom dok ga blago popunjena nafarbana gospođa požudno gleda i govori mu nešto na njemu potpuno nepoznatom jeziku. Na kraju spota, fazon poslednjih 10 sekundi, on se pojavljuje beo, prekriven nekim prahom i tu neprijatnost na njegovom licu dostiže apsolutni vrhunac. A zašto se pojavljuje beo, to ne želim i plašim se da analiziram.

Indijski Supermen

Još jedan biser indijske produkcije, inače isečak iz nekog filma. Apsolutno blago, supermen i spajdermenka idu okolo, plešu i vrlo preuveličano prebijaju sve koji im se suprotstave ili počine neku psinu u njihovoj blizini. Preuveličano prebijanje je, naravno, nešto što je tradicionalno usko vezano za indijsku kinematografiju. Ono što meni posebno privlači pažnju kod ovog spota je bezbrižnost s kojom se supermen i spajdermenka nose sa svojim zaduženjima – vedrina s kojom pristupaju problemima s kriminalom s kojima se suočava njihov grad čini da njihova borba protiv zla izgleda samo kao produžetak njihovog plesa, kao deo koreografije. Što i jeste, jelda. Kombinacija te lakoće sa orijentalnom melodijom koja je bliska našoj krvi i uhu čini da se čovek oseća kao u nekakvoj neobjašnjivoj, skoro glupoj ekstazi sve vreme dok gleda video. Način na koji je film montiran, primitivne metode iskorišćene da bi se običan gledalac ubedio da njih dvoje zaista lete ili generalno rade sve ono što rade značajno doprinosi tom osećaju glupe ekstaze. Ljudi jebote, ovo je neko morao da osmisli, iscima gomilu ljudi i para, napravi taj jebeni film i onda pusti to svim tim ljudima i bez blama kaže e za ovo smo se cimali, ovo je finalni produkt  i da oni kažu “do jaja”. U tome ima nečeg uznemirujućeg, ludog i neodoljivo besmislenog.