Akcija “Grom” – epizoda park

Subota uveče, park, poprilično izolovan, nas par, drugaru rođendan. Jebi ga, teška vremena zakucala i na naša vrata, nema se za separe i vlašu votke na Riveru, a i da se ima, boleo bi nas kurac da idemo tamo. Uz tihe rasprave o tehničkim sposobnostima Nenada Milijaša, privodili smo ludu žurku kraju, kada su nas u toj, izuzetno pametno smišljenoj i precizno odrađenoj kriminalnoj aktivnosti, prekinuli naši i vaši – organi reda. E sad, mi nismo ono ACAB, fak d polis, i tako taj gas, al svako veče, isti panduri, legitimišu nas iste blejače i postavljaju ista jebena pitanja.

– Dobro veče gospodo.

– Brate, ako nas i večeras budete legitimisali, zvaću vas na slavu.

– Ooo, vidi ga Če Gevara Banovog Brda. Ajmo ti prvi na pretres.

– Čoveče, šta očekuješ da nađeš…

– Opa, šta je ovo rizle? Pa ti si se baš opremio.

– Paaaaa da….Motam duvan i pušim, kao što možete da vidite.

– Odakle ja da znam da je ovo duvan?

– Pa zapalite slobodno.

– Jel se ti to zajebavaš sa mnom? 

– Ne, ozbilj…

– MILANE! Stavi ovo u kesu, ide na hemijsku analizu.

– Kakva analiza čoveče, šta da pušim do sutra?

– Ne znam, smislićeš ti već nešto, vidiš kako znaš da odgovaraš.

E sad, ovde stupa ona priča Kristijana Golubovića, „ošišani do glave, trenerke uvučene u farmerke, na zapadu, svaki i najobičniji saobraćajac policajac bi ih zaustavio, legitimisao, proverio.“ I to je potpuno ok. Samo, ima jedna razlika, jeste da je BAŠ minorna, al nešto me kopka da je pomenem. Ta razlika se ogleda u tome da mi niti smo ošišani do glave, niti izgledamo kao da smo vanbračna deca Ivana Gavrilovića i Ćane, niti pravimo bilo kakva sranja. Ipak, oni patroliraju krajem, sumnjivi smo jer već deseto veče za redom pijemo pivo na klupi, pošto za više nemamo i onda logika što da ne-aj ih iscimamo.

– Dođite vas dvojica ovamo. Šta studiraš?

– Pravni.

– A ti?

– Pravni.

– Odakle si?

– Čukarica.

– Ti?

– Čukarica.

– Jeste se to dogovarali?

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Evo je Čukarica ehehehehe[/typography]

Jesmo. Taj genijalni plan smo smišljali decenijama. Od kad smo se rodili, pokušavali smo da smislimo neku priču koja bi bila toliko zamršena da bi Eliot Nes plačući otišao kući, a Nik Sloter izvršio samoubistvo. Ovu vrhunsku kvaku smo razradili do najsitnijih detalja, i sigurni smo da Pravni fakultet i Čukarica predstavljaju nerešivu enigmu za INTERPOL, a ne za našu, skromnim budžetom i još ponečim, ograničenu policiju.

E sad, vidim ovaj stariji razmišlja, više ih je, i organizovani su, jedan ide po cigare, drugi po pivo, to je to, organizovana grupa! Već se smiješi brk, biće plata 20% veća. Al fali mu dokaz, bilo šta, samo da nas dovuče do stolice u stanici, gde ćemo da priznamo i pljačkanje trafike, i uništavanje agrobanke, nelegalne transfere u Obilić, krađu džakova sa nasipa zarad pravljenja vile na Dedinju, aferu kofer…. Odjednom, briljantna ideja, ideja policajca sa istinskim njuhom, zaiskri u glavi mlađeg kolege.

– Kolega, jel imaju svi lične karte?

– Imaju.

– Pu je…

Propade. Uh kako bi dobro bilo…Zamisli ovaj…Šikanović… nema ličnu? Nemaš, a? Nemaš? Pa dođi ovamo… Pa ajde u stanicu, pa utvrđivanje identiteta, pa šta si duvao, pa nemoj da me lažeš, nije lepak, od koga si kupio, od kog Pece, pa od koga je on, uhapsićemo ti kevu bolje pevaj…I sve tako, šef bi bio ponosan. Sutra novim puntom na posao…eee…Nisam ja te sreće.
Bogu hvala nismo ni mi. Od kada je Đitler uveo policijski čas i prohibiciju, ličnu kartu nosim i kad idem da kenjam, jer nikad se ne zna kad će neka teleća glava da iskoči i kaže „A NEMAŠ, A ŠTO NEMAŠ“.

– Dobro ajde momci, gde ste bacili, lepo vas pitam.

– Šta?

– Pa tu…travu.

– Kakvu travu čoveče, ko cirka i duva u isto vreme, pa nije svaki dan bajram.

– E, mnogo si ti bezobrazan, ja sa tobom lepo, a ti tako! Mogli bi šamari da počnu da pljušte!

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Sine, nemoj kasno, svakakvi panduri šetaju gradom.[/typography] 

Pretnja fizičkom silom. Da rođaci, polako privodimo kraju ovu divnu sagu. Znam, znam i meni je ova situacija idilična, i u pravu je policijski službenik, ja bih sebi na njegovom mestu odavno zviznuo šamarčinu, jer em pijem pivo u parku, em neću da mu kažem gde sam bacio drogu koju nikada nisam imao. Takođe, mogao je da kaže „ oćeš da ti jebem mater sad balavu“ ili „nemoj da pojedeš keca i dvojku“, a izabrao je čak i malo književno doteranu verziju „šamari-pljuštati.“ Na kraju, prekaljeno, uz namig koji je videla i slepa starica sa drugog sprata i njen ker-invalid, stariji kolega, ležerno, vadi poslednji kec iz rukava:

– Eee, moji sinovi. Toliko pičaka po gradu, a vi puna kesa džoinata.

Muk.

– Bolje da njih napadate nego što to duvate svako veče ovde.

Muk.

Nije prošlo ni ovo. Jebi ga. Al nema veze, uhvatićemo ih jednom kako bacaju limenku pored kante, ili pričaju glasno u parku. Pali su mnogi na većim glupostima, pašće i oni ne brinem se…Jer šta je drugo posao policije nego privođenje ovakvih opasnih kriminalaca pravdi…