Blamantni lapsusi srpskih sportista

Ogromnom procentu Srbadije već je jasno kao dan da ćemo igranje lopte u zemlji kafe , sambe i mesnatih ženskih dupeta pratiti putem TV prijemnika. Ništa novo, ništa neuobičajeno.Na to smo već navikli, neće nam biti prvi put da se umesto naših radujemo uspesima Španaca, Nemaca, Brazilaca i neuspesima Hrvata.Problem je u tome što smo ovoga puta sami sebe nadmašili u tome da svoje fudbalsko samoubistvo izvršimo na najbrutalniji mogući način. Štaviše, bio sam prilično uveren da ću kao najgori period srpskog loptanja pamtiti čuvenu Bata Djorinu ekipu iz kvalifikacija za SP 2002. godine, čiji je zaštitni znak bila neumoljiva rotacija golmanskog tandema Kocić – Radaković iz utakmice u utakmicu.

E tu sam se zajebao. Selektor fudbalske reprezentacije Ramadanije, Mihajlović Siniša je pokazao je da je divan izuzetak koji smatra da su sinovi Slađana Šćepovića suhi reprezentativni materijal , dostojni da driblaju i napadaju Kompanija, Ćorluku i Vermalena, te da su Filip Đuričić i mali Mićko korpulentni momci , dovoljnog gabarita da bi mogli da se nose sa razularenom bandom škotskih i velških štopera, veterana tuča po pabovima i birtijama.Nakon ovih briljantnih opažanja Gospodina Siniše i igranja po sistemu „jebe lud zbunjenog a uplašeni udara recke“, zapitao sam se da li se on to namerno zajebava i tera komediju sa narodom , kome do zajebancije nije, ili se pak vratio svom čuvenom maniru pravljenja lapsusa koji i njega i Srbiju koštaju skupo.

Kako bi izbegao da me naš selektor tuži ( a najavio je da će presaviti tabak protiv svakog onog ko se negativno izražava o njemu u javnim glasilima), moram da napomenem da je Siniša jedan od igrača kojeg sam najviše gotivio baš zbog njegovog temperamenta, majstorske leve noge i mnogobrojnih ispada. Jedini lapsus koji će ga možda koštati ugleda medju svojima jeste taj što se uopšte uhvatio u zaludne trenerske rabote, kojima nije vičan, mesto da uživa u miru sa porodicom i krcka ime koje je stekao.

Ako izuzmemo batinjanje sa Štimcem , izbornikom Kroatskim , koje je više posledica provokacije nego spontan ispad, najraniji događaj bilo je pičkaranje i rkanje Jensa Jeremisa u Franciskoj 1998. Potom čuveno kiksiranje protiv Slovenaca i bezvezan crveni 2000., kao i konstantna fudbalska ponižavanja od tada odličnog Patrika Klajverta u osmini finala. Ostali incidenti ( varničenje sa Vijerom, pljuvanje ciganšture Mutua i natezanje sa Zlatanom pred kraj karijere) , više su štetili njemu nego državi, al je time pokazao da ima muda kao dinje i da se nije zezati sa njime ni u kojoj situaciji.

I onda , nakon sumiranja ovih Mihinih kurcšlusa, sećanja su polako počela da nadiru. Nešto sam , a nešto uz pomoć starije garde , došao sam na ideju da popišem sve ono što su nam naši sportisti priredili tokom svih ovih godina, a što nas je teralo na smeh , sablažnjavanje ili krštenje levom rukom. Spisak je sledeći:

LAPSUS 1: ŽUTA MINUTA DARKA MILIĆIĆA(Španija 2007.)

Dečko koji je medju NBA profesionalce stigao sa sve mlečnim brkovima i jedva punoletan, i kome su makar prema poziciji na draftu stručnjaci prognozirali da će baciti u senku Karmela, Boša i Vejda, jednu od poslednjih reprezentativnih akcija imao je kod Moke Slavnića u ekipi „ Moskitosa“ kako su ih tada

nazivali. Moka je tada imao čuku da u ekipu prvi put gurne mlađane Novicu, Teodosića, Tepića , Ercega, a Darko da milionskom auditorijumu , predoči bogatstvo srpskog jezika i to u udarnom terminu. Iznerviran što je nemilosrdno dobijao udarce od kompletne Grčke centarske linije, na kraju utakmice je u mikrofon opleo po celoj ženskoj liniji sudijske trojke. Istina dobio je za to neku novčanu kaznicu, ali je u našim očima porastao do neslućenih granica, jer mi volimo kad naši ljudi jebu mame strancima , a pogotovo pred kamerama.

 

De ste ribe

 

 

LAPSUS 2: AIR RADMAN I EKSTREMNI SPORTOVI   (SAD 2007.)

Radman je jedini naš košarkaš zbog kojeg plačem i kukam kad god ga vidim kako maše peškirima na NBA tekmama, jer je zaista mogao biti legenda od igrača , sa šutem kao Pedja i aerodinamičnim telom koje je stvoreno da leti kroz vazduh . Medjutim, kao da nikad nije imao sreću i bistru glavu da se izdigne iznad proseka. Zbog čuvenog jedenja banane, Kari ga je napujdao iz tima 2002 godine, pa je njegovo mesto na pobedničkom postolju zauzeo Aleksandar Smiljanić (!!!). Pod sličnim okolnostima se desio više nego smešan slučaj i 2007. godine, kada je hlebac zarađivao igrajući lopte sa Kobijem Brajantom u Lejkersima.Elem, Vlada se jednog dana pojavio sa oteklinom na ramenu, u jeku takmičarske sezone. Najpre je izjavio da je jednog divnog, zimskog dana išao parkićem, zagledao se u snežno nebo i opijen lepotama priode ljosnuo na led i prejebao rame. Ipak je nakon nekoliko dana promenio svoj iskaz , te priznao da je povredu zadobio vozeći snoubord, što je bilo protivno odredbama njegovog ugovora, u kojem je izričito stajalo da ne sme da svoje zdravlje i vitalnost ugrožava nikakvim ekstremnim sportovima. Cena koju je platio za svoju glupost bila je pola miliona zelenih američkih novčanica.Beznačajna šteta prema doprinosu koje je dao da priuči Kobija Brajanta masnim srpskim psovkama. Bravo Vlado!!!

 

Koji debil ovaj Garnet

 

LAPSUS 3: ŠTROJENJE BATE MIRKOVIĆA ( Zagreb 1999.)

Ovo je već kultni i svima dobro znan događaj koga ne treba posebno opisivati, ali hajde ipak da krenemo ispočetka. Voljom žreba, po prvi put su se nakon raspada SFRJ sukobile dve njene bivše članice, Jugoslavija i Hrvatska. Beše to godina 1999. , kvalifikaciona grupa za EURO 2000 u Belgiji i Holandiji, u koju su dve selekcije stupile sa potpuno različitim statusima u svetskom fudbalu. Većinu Srba i Crnogoraca je još uvek opterećivalo sećanje na Mijatovo lomljenje prečke sa kreča i Davidsov gol u sudijskoj nadoknadi na proteklom takmičenju u Francuskoj, dok su Kroati uživali u podvigu njihove najkvalitetnije momčadi u istoriji, kojoj je na SP umalo izmaklo finale.Nakon prvog meča u Beogradu, napravljena je dobra uvertira za komediju, jer je došlo do masovnog iskakanja osigurača na Marakani, pa je oko 30.000 ljudi više od sat vremena provelo u mraku. Uzvratni meč na Maksimiru, doneo nam je dva heroja. Heroja Mihu koji je dva puta levicom poslužio Mijata i Dekija Stankovića , a koji su lopte sproveli u mrežu, i Batu Mirkovića, tada štopera velikog Juventusa, koji je na Jarnijevo pominjanje srpske majke , odgovorio pružanjem besplatnog urološkog pregleda za brzonogog beka vatrenih.Bata je dobio crveni, nakon toga i novčanu kaznu, medjutim do kraja karijere, a i nakon nje imao je tu privilegiju i čast da su svako njegovo pojavljivanje na terenu propratili pesmom „ Otkini mu muda Baticeee „.

 

Nole sine, nemoj da ti dolazim tamo

 

LAPSUS 4: ŠEKI & CO. UTERUJU STRAH

Jedan od kolega na Tarzaniji već je pisao o fudbalskim rokenrolama i na kojoj listi se našao Dragoslav Šekularac Šeki.Pošto sam isuviše mlad da bi poznavao dobro Šekijevu karijeru, bacio sam se na kopanje po internetu i konsultaciji sa starijim sportskim zaluđenicima , da bi sazano sve o čuvenom Šekijevom incidentu u Nišu i ustanovio da li je podoban da se nazove autentičnim srpskim fudbalskim rokenrolom. Pošto TV snimak utakmice ne postoji, morao sam da se oslonim na priče onih koji su događaju lično prisustvovali. Suština priče je da je tada megapopularni Šeki, u najboljim igračkim godinama, nezadovoljan određenim odlukama prišao sudiji Pavlu Tumbasu i zavalio mu šamarčinu. Moj komšija, koji je bio na toj utakmici na Čairu se kune da je šamar bio toliko jak , da se čuo do zadnjih redova na tribinama.Ko zna dokle bi Šekularac došao da nije bilo tog šamara i da nije popio dugu suspenziju. Medjutim nije bata Šeki usamljen primer. Kao „ludake“ u tadašnjoj ligi SFRJ starija garda mi je izdvojila još i Zorana Bankovića, igrača niškog Radničkog, koji je pasionirano sakupljao žute i crvene kartone, a najludji momenat mu se desio kada je trenera Vardara, Vukašina Višnjevca , pošto mu je ovaj nakon utakmice prišao da se pozdravi, nabo špicerajkom po sred mošnica. Onda je tu i Bajro Župić, štoper Partizana, koji se zaleće sa centra igrališta, uklizava u noge Piksiju Stojkoviću, odnosi ga preko atletske staze do zapadne tribine i ostavlja ga da leži u bolovima, dok ceo jug skače u delirijumu. U tom probranom društvu se nalaze i neki Mečkarov iz Vardara koji je uživao da tuče reprezentativce po nogama,Jusuf Hatunić, Najdoski i naravno Bata Djora.

 

Pobedio bi na izborima da se ja pitam

 

LAPSUS 5: LUCIDNOSTI PETRA BOROTE

Pre nego što su modernim fudbalom zavladali golmani- bekovi, najpre iz južnoameričkog talasa Igita-Čilavert-Kampos, pa preko Barteza i još nekih manje poznatih ( da ne kažem Bajko), branio je pokojni Petar Borota, legenda ofke i Stamford Bridža. Za one koji su možda imali nedoumicu, ona scena iz „Kengura“ kad Djuričko sa loptom u naručju ušetava u sopstveni gol kako bi pokupio kačket, je nastala kao omaž Boroti koji je to stvarno jednom prilikom uradio. Bio je poznat po tome da brani zicere, a da prima smešne golove sa četrdesetak metara, kroz uši i noge, da je prvi voleo da dribluje protivničke napadače. Na sve ove smejurije opstao je kao autentična ikona Čelzija, koji ga je nakon iznenadne smrti pre dve godine častio minutom ćutanja na FA utakmici protiv Redinga.Luda glava i veliko srce….

 

 

NAPOMENA: Da se pisanje ne bi odužilo , i da bi ostavio neki dogadjaj za eventualni drugi deo , izostavljeni su recimo Goran Grbović i „ trčanje sa makazama“, život i priključenija Saše Ćurčića- Đanija i osvrt na lik i delo Nikole Nikića. 

 

Tekst poslao čitalac Jovke Jzma… Ako i ti misliš da si jzma, sedi, napiši nešto, pošalji tekst…