Čekajući vozoa

„Znaš da u Nemačkoj ova jedna limenka, prazna je li, dođe 25 centi?“, mahnuo sam limenkom prema Dušanu. Nije me ni pogledao, čekao je da naiđe voz. „Čuješ bre šta ti pričam, mi ovde svakog dana popijemo tonu limenki, znaš koje pare mogu od toga da se naprave? Limenka ti se u potpunosti reciklira, stoko neuka.“

„Opet si gledao neke reportaže“, konačno mi se obratio. „Evo, ti izvozi prazne limenke u Nemačku, imaš moju moralnu podršku.“

„Ti se samo zajebavaš, ucrvljaćeš se na toj haubi, ni gram osećaja za biznis nemaš. Ozbiljno ti kažem, Dule, presujemo limenke sami, gazimo ih kao i inače, iznajmimo šleper, potplatimo Mađare na granici…“

„Odlična ideja, ti si baš preduzimljiv mladi čovek“, odgovorio je Dušan. „Nego ajd skokni po još šest limenki, taman da se više obogatimo. Požuri, uskoro će voz.“

Vozovi su sve što njega zanima, mada ni ja nisam mnogo bolji. Zapravo je naš ritual imao dva temelja – prugu i pivo. I haubu tuđih automobila umesto klupice. A Dule i ja – mi smo bili kao inventar. U novobeogradskim blokovima to zovu blejom – ali nas dvojica nismo čak ni blejali. Mi smo nemilice bacali vreme, krckali ga sporo, od limenke do limenke, od voza do voza.

„Idi po pivo, znam da imaš keša“, rekao je Dule.

„Imam, primio ćale platu u magacinu. Jebote, voleo bih da ja jednom budem ćale.“

„Zašto?“

„Da prekinem besmisao, ovde navrćem limenku za limenkom, slušam tebe kako prdiš na haubi… a mogao bih da napravim i odgajam ljudsko biće, kapiraš?“

„Slušaj“, počeo je Dušan pokroviteljskim tonom koji godinama koristi da me ponizi, „i tvoj ćale je sanjao to isto, onda ti napumpao kevu da bi odgajao ljudsko biće, ali dobio je tebe, gmaza koji gleda vozove i pije pivo. A dobar čovek, tvoj ćale. Idi po pivo da se kucnemo u njegovo ime.“

Ako je dramaturgija ovog našeg teatra dosadna kao da ju je Beket pisao, onda se scenografiji stvarno mora odati priznanje. Pred nama pruga, to sam već rekao, dva koloseka, iza redovi topola, pa ogromna buvlja pijaca koja, kao u svim uzornim provincijama, može da preraste u večernji vašar ili bar luna park sa autodromom. U daljini brdo.

Počelo je… ne znam kada. Ako ćemo pravo, ne znam ni kako, samo je počelo. Gluvarili smo, dovukli se do tog improvizovanog parkinga na kojem je bila crna lada samara. Junska noć je počela da štipa hladnoćom, ali hauba te lade bila je topla. „Od motora. Ta kršina troši 15 litara benzina“, rekao je Dušan. Ja sam mislio – i dalje mislim – da je topla od sunca. „Crna boja apsorbuje toplotu, gledao sam u reportaži“, rekao sam. „Ne seri“, odgovorio je Dušan.

Onda smo otkrili da je u blizini mali bife sa još manjom prikolicom, koja je bila neformalni kupleraj. Povoljno, vinjak i pička za trista kinti – taj slogan smo smislili za to mesto, ali ga nikada nismo predložili gazdi. Uglavnom, vlasnik crne lade samare bio je jedan od redovnih gostiju, njegova istrajnost prevazilazila je čak i našu. Uveče bi automobil, naša omiljena klupica, već bio tu, a u svitanje, kada smo se vukli kući, vlasnik još ne bi došao.

„Vidiš, ova lada kao da mi je iz oka ispala. Plašim se da jedne večeri neće biti tu, možda i mi umremo tog dana“, rekao sam Dušanu.

„Nećemo, ne boj se. Biće neki stojadin, reno trojka, bilo šta. Možda umremo ako ovi u dragstoru prestanu da hlade pivo. To bi bilo nešto, nezaposlenim mladićima srce prestalo da kuca jer je crkao frižider obližnje prodavnice“, odgovorio je. Onda je otišao do nekog leksusa i ispišao se po haubi. „Besplatna detoksikacija“, vikao je.

„Dule, mani čoveku auto, koji ti je kurac.“

„Ko ga jebe. Ako ima ovakav auto, znači da ima kravatu, platu i ženu, a dolazi na Beloruskinje. Neka bude srećan što mu šećer ne sipam u tank“, urlao je da nadjača brzi voz koji se brzinom od četrdeset na sat upinjao ka glavnom gradu.

Dule i ja smo, dakle, pretplaćeni posetioci ovog izuzetnog mesta, ali nismo oduvek bili sami. Bila je Milica. Pre, valjda, dva leta. Čudna trojka smo bili, nas dvoje u kao nekoj šemi i Dule, nezainteresovan za sve osim vozova. Milica je od prvog dana govorila da joj je mesto depresivno. Mislim da je ipak prestala da dolazi zbog Dušana. Da smo u lošoj holivudskoj limunadi rekla bi: „Ja ili Dule“, a ja bih odgovorio: „Jebiga, Milice, žao mi je.“

Isto kao što nije registrovao njeno prisustvo, Dušan nije ni trepnuo kada je otišla sa tog parkinga, zauvek. Jedne noći, mnogo meseci kasnije, pitao sam ga da li se ložio na Milicu. „Drkao sam i na bolje“, rekao je. Sledeće noći je samo izašao na prugu, stao na jedan prag i zažmurio. Čekao je voz. Ja sam bio brži i završili smo u šiblju. Onda sam otišao po pivo i Dule više nikad nije čekao vozove na pružnom pragu.

„Zašto stalno ja idem po pivo?“, pito sam jednom.

„Znaš igru – ako voz ima neparan broj vagona, ideš ti, ako ima paran – onda se broji i lokomotiva, pa opet ideš ti“ – zavalio se na ladinu haubu. Dule je tvrdio da u tom položaju može da čuje šuštanje šina kada je voz na dvadeset kilometara. Ja nisam čuo ništa. Bilo mi je dosadno ponekad sa Duletom.

„Gledaj, ide zima. To je loše vreme za sedenje na automobilima. Možda da odemo u neku zadrugu, da radimo nešto“, rekao sam jednog oktobra.

„Šta da radimo i, pre svega, zašto?“

„Ma unosimo ugalj babama, lepimo deklaracije na šampone, delimo uplatnice za grejanje. Da zaradimo neku kintu, skinemo se matorcima sa grbače.“

„I vratimo se ovde da potrošimo tu kintu na pivo? Ne seri, dobro nam je i ovako“, cedio je. „Ovde nema problema. Vidiš, ovaj jebeni voz u 22:30 kasni – ali ne kasni nama, nego nekome kome treba. Nama je super jer nam je svejedno, kapiraš.“

Hauba i vozovi bili su i ostali jedina konstanta. Drugo ništa nije bilo ni sigurno, a ni bitno. Kada se ćale ubio, objasnili su nam da se obesio za kvaku u magacinu. Vezao kaiš oko kvake i vrata, i seo. Nikada mi nije bio najjasniji taj koncept jer u svakom trenutku možeš da ustaneš i prekineš vešanje. Potrebna je posebna istrajnost da bi se obesio za kvaku, nisam znao da mi je rođeni ćale takav entuzijasta. Keva je vikala da sam ja kriv za sve. Dule je mislio da moja keva previše drami. „Jebote, ne radiš ništa, a kriv si za sve. Malo mi je to labava logika“, rekao je.

„Ne znam, ali znam da ću popiti pivo jedno. Znaš da u Nemačkoj ova jedna limenka, prazna je li, dođe 25 centi?“, mahnuo sam limenkom prema Dušanu. Nije me ni pogledao, čekao je da naiđe voz.

„Čuješ bre šta ti pričam… ma nema ni veze. Hoćeš ti pivo?“, pitao sam ga.

Vazduh, kao i svih tih godina, nije odgovorio.

„Nema veze, popiću ja i tvoje“, rekao sam.

Dolazio je voz.