Nekad davno, kao da je u prošlom životu bilo, išao sam na tekme u Pionir dvajestrojkom sa Banovog Brda. Kad se, tamo negde oko Sajma, skupi kritična masa idiota u neklimatizovanom vozilu Gradskog saobraćajnog preduzeća, kretala bi moja omiljena akcija. Uhvatimo se kao majmuni za one poprečne šipke i složno počnemo da ljuljamo autobus, levo-desno, levo-desno. Uz to ide skandiranje: „Dabogda se svi prevrnuli, prevrnuliii, prevrnuliiiii“. I dobro se to zaljulja mogu ti reći.
Fora je do jaja jer tako odgovara srpskom kurčevitom defetizmu. Dok normalan ljudski nagon samoodržanja kaže da je bolje ikako nego nikako, ovo ljuljanje kaže: „Ma neka ide sve u pizdu materinu, i mi i autobus i utakmica i jedite govna.“
U doba kada je iz defetizma nestalo kurčenje pa je ostalo samo ono „ćuti dobro je da imaš neki posao, ćuti dok još isplaćuju penzije, ćuti makar nema rata“, treba navijati da se sve prevrne i ode u kurac jer onda, kao kod feniksa, iz potpunog ničega mora nastati nešto, dok ovako kao ima nečega a sve go kurac i ako se ne sruši večno može da ostane go kurac kroz koji se tumara pognute glave, sa čmarom dobro podmazanim vazelinom.
Godina je 2018. a Srbijom vlada banda mediokriteta koja aj što je bahata, sa dupetom što je zinulo na svaki dinar koji može da ukrade, nego što je toliko glupa da je pitanje koliko smo mi glupav i čemeran narod kad su nas takvi odradili na foru. Ako svako ima vlast kakvu zaslužuje, onda za bolje od dve paštete i nismo, i to uz njih da ide bajati hleb.
Može da se pita kako se to jebeno desilo. Pa da se recikliraju sva ona opšta mesta zbog kojih je mučno više gledati sma(t)rače opšte prakse po ovo malo slobodnih televizija i Jućub kanala. Ono kako su demokratske vlasti posle Petog oktobra razočarale bla bla, kako se nikad nismo suočili sa prošlošću bla bla, da kontrolišu medije, mafiju i keš, što znači da kontrolišu sve, da je opozicija kolektivna svršotina nadobudnih spermatozoida koji lutaju, sudaraju se i zovu sebe „liderima“ iako jajnu ćeliju ne bi pogodili ni da im se pohotno ponudi. I tako dalje i tome slično.
Ali koga više boli kurac „kako“? Ili će se možda stalnim ponavljanjem tri i po paraanalitičarske fraze nešto promeniti? Ili ćemo se osećati bolje jer kao MI ZNAMO šta se zbiva, mi smo iznad situacije i tako promućurni i tako kul i tako ipak u ispravnom koordinatnom sistemu jer za razliku od izmanipulisane ili kupljene bagre ne glasamo za vlast?
Kažu da treba biti racionalan. Nije tačno. Treba biti blesav i pogibeljan (nemoj da neko ovo shvati bukvalno osim Vulina, Miše Vacića i partijarha Irija – oni neka shvate pa neka prvim tenkom krenu sami na Bondstil), baš kao oni navijači iz dvajestrojke. Ne možeš da me zajebavaš pa makar se svi prevrnuli.
To kurčenje nam nedostaje. Ono kad kažeš „bolje rat nego pakt“. Ono kad Stjepan Filipović pod vešalima raširi ruke i kaže „Smrt fašizmu, sloboda narodu“. Ono kad nastavnici devedesetih pokažu kurčinu direktorima julovcima i odu na miting iako sutra mogu da ostanu bez posla. Malo idealizma i malo kurčenja, to nam fali, ono kad se krvnički zaletiš na klizeći i znaš da će u tri lepe pičke materine otići i lopta i protivnik i tvoje dupe, sve u kurac, ali vala gol ti neće dati.
Eno, sad se protestuje u Nišu zbog aerodroma. Koliko ljudi? Ima li ih hiljadu? U gradu od 350 soma ljudi? I to iako su dobili pojačanje iz drugih gradova. Zašto? Nije važna tema? Lepo vreme? Loše vreme? Plašiš se da ne ostaneš bez posla? Jedi bre govna, prokurči se. Ostani bez posla.
Već godinama mislim da ga je psihić na vlasti preterao jer je dozvolio da se ljudima vređaju inteligencija i dostojanstvo. Da im Vulin priča kako mu je pare dala tetka iz Kanade, da se laže o milionima radnih mesta, da pilota helikoptera optuže da je pijan, da psihić glumi generala dok onaj njegov moron Čučković pušta ljude da se dave po Obrenovcu… i sve kao e ovo neće moći da prođe. Ma hoće, sve će da prođe. „Ćuti, dobro je, samo da se ne kurčim pa ću i ja dobiti mrvicu nečega.“
Nećeš, dobićeš kurčinu ako se ne kurčiš. I ti i tvoja deca i cela jebena država. Ili ćeš biti ušemljen do kraja, ješćeš govna svaki dan po ceo dan, ili će ti ruke biti krvave, ali hej imaćeš neku sinakuru, preko veze ćeš da legalizuješ divlju gradnju i možda, ako si krupna zverka, decu pošalješ u inostranstvo da studiraju umesto da ti sama pobegnu da brišu guzice nemačkim babama za hiljadu i po evra. Jedino je moralno prokurčiti se. Ne možeš da me jebeš u zdrav mozak, pa makar se svi prevrnuli.
Ovo može da traje dugo, predugo, ali ne može večno. Kada se jednom svrši, kakvo god tada bilo stanje na bojnom polju, predlažem jednostavan metod za utvrđivanje ko se kako držao u zla vremena. Bila bi to „Komisija za utvrđivanje stepena kurčenja građana tokom vladavine bagre“, sa ovlašćenjima inkvizicije. Evo kako bi to izgledalo:
– Ime, prezime, zanimanje.
– Gordana Uzelac, novinarka.
– Novinarka? To ćemo tek da vidimo. Gde ste radili?
– Na televiziji Pink, ona zgrada znate gde je sada preorano…
– Znamo. Koliko ste puta išli na konferencije za novinare onog psihića da postavljate ugovorena pitanja te koliko ste puta išli na konferencije opozicije da ciljano provocirate? Molim, pojedinačno.
– 745 plus 134, znači ukupno 879 puta.
– I imali ste ono jednom kada ste folirali da imate teške telesne povrede?
– Da, i to po nalogu. Samo sam radila svoj posao.
– Gospođo Uzelac, utvrđujemo da se niste dovoljno kurčili tokom vladavine bagre, štaviše, tekstura vaših usana otisnuta je na svakom njihovom kurcu i tako ste nisko pali da Vam moramo zabraniti da se više ikada latite mikrofona te poslati u Đavolju varoš da do kraja života tucate kamen, a odatle možete izaći jedino ako dokažete da Vam je u međuvremenu izrasla kičma. Odluka je izvršna. Sledeći molim.
– Dobar dan.
– Dobar dan. Ime, prezime, zanimanje.
– Pera Perić, bivši upravnik zgrade.
– Ma nije valjda. To je ona izmišljena funkcija za partijske kadrove. Sa koliko ste zgrada upravljali.
– Tehnički sa šest, ali svaka ima po dva ulaza, znači sa dvanaest adresa i ukupno 246 stambenih jedinica.
– I do toga ste došli preko stranke?
– Pa, znate kako je…
– Ne znamo. Kako je, Pero?
– Mora od nečega da se živi.
– Ne mora, Pero. Može i da se crkne. Nekad je moralnije crći.
– Ali deca…
– I drugi imaju decu, Pero. Utvrđujemo da se niste nimalo kurčili tokom vladavine bagre, štaviše priključili ste im se kao crv za neku crkavicu i opravdanje tražili u opštim mestima svakog crva. Osuđujemo Vas na godinu dana brige o Vulinu u zoološkom vrtu, uključujući pražnjenje kible.
I tako dalje, shvatili ste poentu. Pa polako i temeljno. Kako je rekao čuveni filozof nemačkog idealizma Đani Ćurčić: I putovanje od hiljadu milja počinje jednim kurčenjem.