Dobra, stara vremena (i zašto su đubre)

Čuvena krilatica koja se uglavnom koristi za sve oblike zabave, mada svojim šugavim prstima može ispipati sve ono što je podložno najbednijem ljudskom osećanju – nostalgiji. Ni jedna droga, rakija ili epizoda Šok koridora ne muti emocije tako podlo niti razbija racionalan dodir sa stvarnošću, kao što to čini setan uzdah uz pogled prepun blentavila, dok misli šaraju po naizgled prijatnim sećanjima. Svačija generacija ima svoja stara dobra vremena, i svakoj je ona što sledi potpuno izopačena. Stvari izgledaju, otprilike, ovako :

– Konsenzus kaže : Kada je moja generacija odrastala, slušale su se i gledale prave stvari, dok je danas sve poremećeno.

– Realnost kaže : Kada je moja generacija odrastala, slušale su se i gledale one stvari koje su bile popularne u tom okruženju, a onda sam izgradio ukus, omatorio i danas mi sve ide na kurac.

“U moje vreme, spid se nije sekao amonijakom, već kreatinom”

Čini se veoma prirodnim, iako nimalo praktičnim, da u jednom trenutku počnemo da žalimo za stvarima koje su nas definisale u ključnim godinama, poticale one iz baš tog doba, ili čak ranije. Ponekad stvari idu tako daleko da nije u pitanju čežnja za zadovoljstvom koje smo doživljavali kao klinci, već čist snobizam kojim odiše čitav retro-pokret. Iako osećaj nostalgije i njen zašto-nisam-rođen ranije pseudo-derivat obuhvataju gotovo sve oblasti života, oni se najčešće izlivaju u domenu pop-kulture, i to onom koji obuhvata muziku, filmove i, od skoro, video igre. Obrađivali smo mi već ovu temu, ali mržnja prema retro-snobizmu iz nas isparava poput alkohola iz groba Pavla Vujisića, pa smo morali da utvrdimo gradivo.

Muzika

Pronađite bilo koju pesmu na Jutjubu snimljenu pre deset ili više godina. Nije bitno u koju subkulturu zalazite, prihvatljivi su čak i lagani pop hitići jebozovne Kajli sa početka novog milenijuma. Gotovo bez izuzetka, najviše ocenjeni komentar biće žalopojka balavca iz Montane koji tuguje što živi u vremenu Džastina Bibera, Keše i ostalih nekih tamo ljudi, a ne za vreme novog talasa britanskog hevi metala, na primer. On zna, prepoznao je kvalitet, iako mu je tek nežnih trinaest.

“Metallicin Black Album je vrhunac thrash metala”

E, pa, govno malo – sranje muzike uvek je bilo, a za Mejdene bi tada čuo samo od kosijanera u teksas jakni za koga ti je majka govorile da puši drogu. U suprotnom, na radiju bi slušao lagani popić, sličan ovom današnjem, koga je, kao i sve ostalo što nije bilo visokokvalitetno ili ogroman hit, zatrpala gomila sličnih pesmica. Ništa drugačije nije bilo ni kod nas – pop muzika je uvek bila pop muzika : lagana, melodična, retko kada kvalitetna, ali uvek prva koja će stići do slušalaca. Sve ostalo moralo je da se bori na mišiće kako bi izletelo u javnost, a to je uspevalo bendovima koji su dokazali svoj visok kvalitet, i kasnije, dalekosežan uticaj. Možemo slobodno reći da su, recimo, Cepelini obeležili jednu eru, ali da sednemo u DeLorean i vratimo se kroz vreme, ne bismo naišli na gomilu istomišljenika, niti bi svako imao Pejdžovu sliku uz kandilo i svetu Petku. Ne, za svaki Cepelin postojalo je desetine krš bendova svakakvih žanrova. Ako idemo dalje, bez sumnje bismo zaključili da je za svakog Mocarta, postojalo stotine osamnaestovekovnih salcburških verzija Ke$e, čija droljabilnost i muzički netalenat nije bio ništa manji. Razlika je jedino što tada na njih nisi mogao da naletiš na internetu jer brzina nije prelazila 52 kilobita, ali ih je svakako bilo u tavernama. I ljudi su ih slušali. Tu smo sami krivi, jer smo većinski žgadija koja bi radije drmusala glavom uz zarazne a skrnave Ace of Bace bitove, jer za bilo šta komplikovanije jednostavno nemamo razvijen sluh, obrazovanje ili čak nismo spremni za takvu muziku.

Kasniji albumi Bitlsa zahtevali su ozbiljnu podlogu.

Legitimna žalba : muzika kakve je bilo ranije više se ne pravi.

Pre pola veka, rok je bio nešto sveže i od tada je promenio mnoge oblike, ponekad postajući kompleksniji (progresiv, na primer), ponekad jednostavniji (pank). Danas se moramo suočiti sa činjenicom da je taj zvuk, ipak, pomalo istrošen. Nije čudesno nikla nova generacija ljudi koja je odlučila da je progresiv sranje, već je jednostavno izgubilo svežinu i samim tim nije zadržao interesovanje publike. Protekla decenija je bila tokliko bezidejna da je se glavni rok pravac oslanjao na oživljavanje post-panka osamdesetih i garažnog roka šezdesetih godina. Jebiga, stanje je jednostavno tako i ljudi ne mogu proživeti istu euforiju, jer noviteta ne postoji.

Rešenje : Prvo, koristi internet. Postoje milioni ljudi koji vole istu muziku ko i ti, a neki od njih su se latili gitara, bubnjeva i trombona i rešili da krenu stopama omiljenog vam benda. To što nemaju pola milijarde pregleda na JuTjubu ne znači da nisu dobri. Nove tehnologije nam omogućavaju da dođemo do željenog izbora mnogo lakše nekgo ranije. Praktično nam je sve servirano, samo što ponekad treba kopati kroz đubre da bi se došlo do prave stvari. Kada bi trošili upola manje vremena na ostavljanje patetičnih komentara, upola više bismo imali za traženje bolje muzike. Drugo, prestani da mrziš Džastina Bibera. Kakve, koji kurac, on ima veze sa tobom? Jeste, ima neku iritantnu facu, ali on pravi muziku za devojčice, od kojih će neke nakon par godina samomržnje da odu u subkulturu po tvom ukusu, pa možeš da ih impresioniraš Maršalom koji ide do jedanaestice. Jednostavno, ne slušaj muziku koju smatraš idiotskom, i ona za tebe neće postojati. Isto kao što ne ideš do instituta za mentalno obolele i piješ pivo sa pacijentima, pa se onda na internetu žališ kako su ti ortaci nenormalni. Ako ti ćera sluša debilizam, vaspitaj je, roditelj si joj, u pičku materinu.

Film

Oblast koja je najviše pogođena snobizmom i to na više frontova, ali ćemo se ovoga puta orijentisati prvenstveno na onaj koji se okreće na klasičan Holivud, kritikovaći nasilje i neukus u filmovima današnjice. U pitanju je boleština koja zahvata i publiku i kritiku, debelo favorizujući filmove snimljene pre sedamdesetih godina prošlog veka. Hipoteza kaže :

Niko ne može da zameni šarm Kerija Granta, gracioznost Elizabet Tejlor, suptilno nacističko opredeljenje Jula Brinera. Filmovi tog doba su originalni, moralni i pre svega, takve visine kvaliteta da ima specijalni efekti ne trebaju.

Pogotovo ne njemu.

Činjenica da su matoriji filmovi po sadržini generalno blaži ne leži u tome da je moral bio na visokom nivou. Ne, pušio se i tada kurac za ulogu, kao i danas. Stvar je u tome da do 1968. godine svaki holivudski film morao je da se vodi određenim pravilima, tačnije zabranama, koje je propisivao Hejsov kodeks. Vilijam Hejs bio je protestantski sveštenik i glavni cenzor filmske akademije i jednostavno nije voleo čamuge, nasilje, klinke starije od deset godina i uopšteno sve što su crkva ili duh tog vremena prezirali. Kontraverzne teme nisu se mogle obrađivati, već je sve bilo skockano tako da priča ide u pravcu američkog sna. Ušuškanost u idilu jeste prijatan osećaj, ali retko kada je umetnost, i nikada ne vodi ka napretku. Naravno, dok ljudima ne pukne film, pa od 1967. sa Bonijem i Klojdom i Maturantom nabiju prst u oko čitavom Holivudu do te mere da je cenzura morala da se povuče. Čitav prethodni period, generalno, predstavlja licemerje oličeno busanjem u grudi o Americi – zemlji slobodnih, istovremeno zabranjujući sve što sistemu ne ide uz dlaku. Kod nas, otprilike u isto vreme, sličnu frku napravio je Crni talas, sa Makavejevom na čelu. Cenzurisanje cenzure omogućilo je istraživanje novih ideja i samim time procvat filmske umetnosti koja je u Americi bila pod stagnacijom tri decenije, ako izuzmemo tehničke i narativne inovacije.

Prohujalo s vihorom je prvi film koji je uveo toster na snimanje.

Legitimna žalba : kinematografija poslednjih godina je zatrovana rimejkovima i adaptacijama.

Delimična istina. Adaptacije su uvek bile prisutne, i to u velikoj meri. Kjubrik, na primer, od svoje rane karijere nije snimio film rađen po originalnom scenariju. Noar žanr, vizuelno i karakterno najinteresantniji u to vreme, većinski je proizvod obrada detektivskih romana. Rimejkovi su bolna istina, prvenstveno u hororu i naučnoj fantastici, ali to su žanrovi koji svako-malo zapadaju u kreativnu krizu, dok ih nešto ne izvuče iz kanala, poput, recimo Krejvenovog Vriska, sredinom devedesetih.

Rešenje : Prvo, ne budi snob. Niko neće misliti da si pametniji ako voliš filmove Bilija Vajldera, a prezireš Nolana. Misliš da su Transformersi idiotski film? Svaka čast na kritici, Majkl Bej će ti lično čestitati, provalio si ga. Film takav i treba da bude. A bilo ih je i ranije, pun kurac – dovati se serije pod imenom Mystery Science Theater 3000 i sam ćeš se uveriti. Zlatno doba Holivuda izrodilo je mnogo klasika, ali ipak nije svaki film vredan gledanja (kao i uvek, svuda), a i, da se ne lažemo, neki su ipak loše ostarili. Nemoj se žaliti na neoriginalnost Holivuda, zagrebi površinu, odgledaj neki evropski, azijski film ponekad. Oni se ne plaše da prikažu ono što amerikanci ne smeju. Isto tako, nemoj da te je blam što ti se sviđa kako Leatherface mlatara motornom testerom, umesto što je poetičan poput Rudolfa Valentina.

Igre

Zajebancija relativno novijih generacija, igre su pošast koja nas drži podalje od jebanja negde od sredine osamdesetih godina. Glavna pritužba ide ka tome da su sisači vremena izgubili dušu, da je svaki novi produkt zle korporacije, da nema ni trunke originalnosti, niti entuzijazma koji se video u starijim naslovima. Ja, eto, mrzim, između ostalog, Gears of War serijal, kao i gotovo svaku drugu pucačinu sa cover-based sistemom. Dosadne su mi u pičku materinu. Čak i kada imaju kudikamo interesantnu priču (Spec Ops : The Line), retardirani trend pucaj-pa-se-sakrij mehanike me sprečava da uživam u bilo kojoj igri tog tipa, izuzev Mass Effecta, koji opet ima neke druge mane. Ali, da sam klinac, sunce ti jebem, al bih uživao u motornoj testeri GoW-a, isto kao što sam uživao da pucam u karakondžule u Dangerous Dave-u. Opet ide ono od ranije – navikli smo na jednu stvar koja nas je pratila godinama, a svaki novitet, iako ponekad praktičan, predstavlja skretanje od savršenstva koje smo sami izgradili u sopstvenoj glavi. Danas skoro svaka igra ima nebrojeno puta jednostavniji interfejs i bolju mehaniku od svojih ne toliko matorijih predaka, ali većina nas ne želi to da prihvati, jer kroz svaku partiju Call to Power-a proživljavamo iskustvo detinjstva, dok je Civilizacija 5 idiotizam za dečurliju, iako to uopšte nije. Igre najviše izazivaju nostalgiju, jer nas navikavaju na određeni sistem pravila koji ne trpi bilo kakvu promenu, ma koliko ona bila na bolje.

Eto, na primer za japansku igru RapeLay ti uopšte ne treba žena da bi jebo.

Legitimna žalba : PC gejming umire.

Istina, barem kada su u pitanju visokobudžetni naslovi. Konzole su već godinama prioritet, PC odnosi minimalan deo kolača i po zaradi i po brizi razvojnog tima. Dani izobilja su prošli, zlatna Far Cry-Doom 3-Half Life 2-Wow-Rome-Bloodlines 2004. godina, koja je poslednja obilovala AAA ekskluzivama je završena pre gotovo čitave decenije. Danas smo srećni ako dobijemo osrednje optimizovan port sa konzole.

Rešenje : Ako si toliko zagrižen kada je retro gejming u pitanju, ne kukaj, već pravac Abandonia i pretraži gomilu igara koje su slične tvojoj omiljenoj. Ako te brine definitivna smrte PC-a kao igračke platforme, znaj da se to neće dogoditi još bar deset godina, a do tada ćeš verovatno već uveliko menjati pelene i proklinjati sebe što nisi metnuo kurton. I, najbitnije od svega, ako te more oba problema, u pičku materinu – osvrni se oko sebe. Indie gaming, igre nezavisnih razvojnih timova, eksplodirale su u poslednjih pet-šest godina. Primer? Minecraft, verovatno najpolularniji naslov poslednjih godina, toliko je retro i toliko zarazna da i tvoja baba može da je igra. Izguglaj Humble Indie Bundle i videćeš da su desetine igara svih žanrova izdate, između ostalog, i pod tom zastavom i nema namere da se s tim prestane, dokle god ima publike. A ima je, i to mnogo.

Suma sumarum : prestani da se žališ, nisi poseban ni po čemu, koristi taj Gugl za nešto korisno, a ne za pederske žalopojke sa gomilom beskorisnih istomišljenika.

Kada se sve sabere, matoro nije isto što i dobro.

  • viking

    odlican tekst,svaka cast!

  • tks
  • neko i nesto

    Za igrice ste, cini mi se, propustili jednu bitnu stvar. TEZINA. Nekad je igrica bila izazov, nisi mogao da je predjes za 5-6 sati kao danas. Jebem ti sunce, pre pola godine brat skine neki star wars neku dzedaj igricu i pocepa je na “hardu” za pola dana, a secam se da smo Jedi Knight 2 : Jedi Outcast cepali mesecima dok je nismo presli zajedno(na jednom profilu).
    A da ne pricam o pucacinama gde se sam lecis na 1 levelu, pa nikad ne umires. A kad se setim Deus Ex-a, rane me u pucnjavi pa molim Boga da nadjem cokoladicu, koje je fazon 1% mog ukupnog helta, ili nesto slicno kroz ceo nivo.
    Opet primer iz Deusa, o zelenim strelicama koje ti govore gde da ides nije bilo ni govora. Imas kompas i ako kaze zadatak da je skladiste negde istocno , ides istocno dok ne vidis nesto zanimljivo.

  • wojtektarzanija

    Uh, definitivno, zaboravih na to. Danas te igra uvati za ruku i ne pušta do kraja. Možda je najgori u poslednje vreme Skyrim, čak i na najvišem nivou težine možeš da ga igraš zatvorenih očiju.U Morrowindu si pišao krv da nađeš Kadžit pajdomana u kanalizaciji Viveka. Cenim da u tom konkretnom slučaju mogu pomoći modovi, inače igra ostaje limunada.

  • neko i nesto

    Vukle su igrice i tad za rukav, nije da nisu. Ali se znalo sta znaci da igras danima i ne mozes jednu stvar da uradis(naci tog i tog lika u mapi 3 * 5 kilometara jer se setka u naokolo, naci taj i taj predmet jer je velicine mobilnog i slicno), a bez te jedne stvari ne mozes dalje.

  • Nick

    Kazahstan zaista jeste najveca drzava bez izlaza na more.

  • dzontra

    igrajte Witchera 1 i 2 na vecim tezinama..Tu ko ne propisa krv dok ga petnaestorica protivnika naoruzanih do zuba seku istovremeno,ja mu dam medalju..Ima igara koje su i dalje teske,ali treba kopati po djubretu mainstreama..

  • dzontra

    Ne mogu da se slozim sa sve filmove zlatnog doba Holivuda…Naravno bilo je tu blagih drama sa hepi endom..Ali bilo je i dobrih kritika drustva..Pogledaj 12 Angry Men i To Kill a Mockingbird..Kjubrikov Paths of Glory sa Kirk Daglasom koji se bavi besmislenoscu ratovanja i njihovim efektima na ljude koji ucestvuju u tim ratovima..Hickokov Psycho kao jedan od pionira novog talasa horora..itd. itd. Mogao bih nabrajati do sutra..

  • executioner

    Ajmo realno, Half Life 2 je i dan danas keva za sve pucačine…ta igrica je prosto imala dusu…

  • serator

    Nostalgija jeste u suštini žal za vremenom u kome si bio mlađi, lepši, bezbrižniji… Ali, naročito po pitanju muzike, nisi u pravu. Od Sinatre pa na dalje, od kad se razvijaju nosači zvuka, veliki uticaj na samu muziku imaju oni koji zarađuju od nje, izdavači i ostali. U dvadesetim i tridesetim, u Americi naročito, koriste se znanja psihologa i manipulacijom putem medija se stvaraju mase i formira potrošačko društvo. To se odrazilo i na muziku pa se razvija muzička industrija”. Intenzivna “industrijalizacija” muzike kreće posle II sv rata, a završava se zajedno sa XX vekom, i od tad ti više ništa u medijima ne možeš čuti a da nije muzički proizvod, potrošna roba koja ima rok trajanja, kao i svaki proizvod, “hit” je par meseci i onda trajno odlazi u zaborav.

    Danas, svakog dana se snimi oko 100 hiljada pesama, i tvoje rešenje je idi guglaj?

    U suštini tvoje rešenje je postati hipster, trošiti enormno mnogo vremena na traženje muzike po internetu i slušati muziku za koju samo ti znaš, jer tebe boli kurac da se uklopiš u društvo, i tako si ponosan na to. Ne kažem da to nije ispravno, to je tvoj izbor, ali ne možeš da kažeš da smo sami krivi za stanje u muzici jer smo lenji, već odnos medija i izdavačkih kuća prema njoj je suštinski pogrešan.

    Muzika je umetnost, njen cilj nije da se dopadne svima i po svaku cenu, ne meri se popularnošću, već je tu da podstakne emocije, da podstakne na razmišljanje, da se osećaš živim, i potpuno je subjektivna, tvoja je stvar da li ti se dopada ili ne, ne postoji objektivan način da se izmeri kvalitet. Kvalitet se može izmeriti kod muzičkih proizvoda, a nažalost i tu je trend opadanja. Današnji proizvodi muzičke industrije imaju za cilj suprotno od umetnosti, da te anestziraju, da ne razmišljaš, jer jebiga mnogo je težak život pa pustim ovo da drnda da zaboravim na svoje muke. A zašto je težak, odgovor bi bio ” jer su ljudi ovce, kurac palac, apatija, niko ništa ne preduzima…” A to je tako jer je svima lakše da ne razmišljaju, a za to hvala Bogu, imaš dobro razvijenu industriju zabave, od muzike, filma, igrica preko tv shouova do sporta, kojima je krajni cilj “zamajavanje”, “ubijanje vremena”, još kad znamo da čovek ima neograničen apetit za zabavu, vidimo da se stvara vrzino kolo iz kog nema izlaza.

    Složio bih se s tobom da si reko da su i sad i pre trideset godina hitovi bili muzički proizvodi, i da to nema veze s muzikom kao umetnošću, pa da je zbog toga, donekle, ista situacija, masa sluša ono što joj se plasira. Jedina razlika je što se nekad muzika bar graničila s umetnošću, imala je neku poentu, npr voleo ti njega ili ne Bob Marley je imao neku poruku u svojoj muzici, kada je on umro na njegovo mesto je došao neki reper tipa Tupak, koji je imao mnogo slabiju poentu ako je ona i postojala, a sada na njegovo mesto imaš Lil Wayna, čiji efekat muzike je poguban po pitanju oblikovanja mišljenja mladih koji ga slušaju.

    I ja mislim da ne treba mrzeti Bibera, ali shvatam zašto izaziva toliko gneva. On je oličenje te industrije i politike onih koji upravljaju njome, da je bolje da produkuju zvezdu, naročito ako je dete kao što je on, koje mogu da kontrolišu, i onda mu daju nezasluženo mnogo medijskog prostora, dok oni koji su svoji i koji imaju nešto dublje shvatanje muzike bivaju istisnuti iz medija i ne mogu dopreti do ljudi osim do ograničenog broj gugl entuzijasta.

    Nadam se da te neće mrzeti da pročitaš moje mišljenje, kao što mene nije mrzelo da čitam tvoje.

  • + pop muzika je ranije bila bolja. Ja mogu opušteno da slušam 90% MTV limunada koje su izašle do ’95, posle toga procenat “slušive” muzike drastično pada. Nije da je nema više, samo je ima manje.

  • Related: Odgledajte film Vudi Alena “Midnight in Paris”, dosta govori o ovoj temi

  • wojtektarzanija

    Pogledao sve i svi su odlični. TKAM možda malo skreće u patetiku, al je trebalo imati muda i snimiti takav film šezdesetih. Međutim, nisam izdvajao očigledne klasike (koje svako razdoblje – geografsko i vremensko – poseduje), već pričao o Zlatnom dobu generalno i njegovom preteranom glorifikovanju.
    A i tu je ona opaska “danas je sve adaptacija” – svi filmovi koje si naveo nisu rađeni po originalnom scenariju, 12AM je po epizodi jedne serije, ostali po knjigama. To uopšte nije negativna kritika, već samo zapažanje da se odnos original : adaptacija, manje-više, ne menja već decenijama.
    Rekao bih da je talas filmova (za razliku od izuzetaka) koji se osvrću na društvo ipak počeo sa definitivnom smrću kodeksa. Opet, ni to ne znači da su filmovi novog doba višeg kvaliteta, ali svakako ima je omogućena veća sloboda u obradi materijala.

  • TKAM je rađen po istoimenoj knjizi, toliko o tome…

  • dzontra

    nije imala dusu,vec kvalitet…

  • wojtektarzanija

    Svakako se slažem da je sa porastom konzumerizma i muzika kao forma umetnosti postala više fabrički proizvod sa trake, to niko ne spori. Sa svkim muzičkim pravcem i rađanjem nove subkulture, naći će se neko da to eksploatiše, jer, jebiga, profit je u srcu apsolutno svake delatnosti, bila ona umetnička ili ne. I tako je već dugo vremena – rečima Pola Mekartnija : “kažem ja Džonu, hajde da napišemo bazen”. Suštinski, menja se cajtgajst, druge stvari postaju popularne, što putem, kao što si rekao, medijske manipulacije, što kroz skretanja same publike ka nečemu što im deluje kao svež zvuk. Mediji će uvek tražiti senzaciju, a sa uzlaznom putanjom društvenih mreža, publika to upija kao sunđer.
    Ja nisam naglašavao traženje isključivo opskurnih bendova, niti da narod ode u hipsteraj, mada je ta reč danas toliko izmenila značenje, da više ni sam nisam siguran o čemu pričam. Toliko smo postali opsednuti negativnom konotacijom te reči, da sve što iole podseća na hipsteraj, automatski brendira jedinku kao takvu. Ono što sam želeo da kažem je da nova tehnologija omogućava kakvu-takvu promociju, a za svaki uticajan bend iz prošlosti postoji veliki broj onih koji su ih sledili, a možda čak i nadogradili njihovu ideju (kretali se oni u domenu post-panka ili glem metala). Oni mogu biti manje ili više poznati i uspešni, ali krajnji utisak je da mogu prijati onome koji voli dati uticaj. U svakom slučaju, izbor je tu, samo što se pod reflektor bacaju neki drugi elementi nego ranije, a osim medija i publike, za to možemo kriviti i samu bezidejnost i manjak noviteta koji su evidentni u današnjoj muzici.

  • mmike

    u filmove i muziku neću da se mešam, mada se uglavnom slažem sa autorom teksta, ali kod igara je debelo omašio. ne radi se tu o tome da su igre izgubile “dušu” (mada i to pomalo jesu) već da ciljna publika proizvodjača igara u današnje vreme uopšte više nije ista kao nekad, pa samim tim više nije bitno da igra bude dobro koncipirana, nego je bitnije da je dobro izbalansirana.

    OK, i onomad je postojalo na tone penetrator/invaders klonova koji su bili đubre kao i većina današnjih fps-ova, ali porediti civilization 5 sa recimo civilizationom 2 je u najmanju ruku neumesno. kontam ja i jednostavniji korisnički interfejs i sve to, ali KASAPLjENjE igre kako bi bila lakša za igrati (podneti?) prosečnom današnjem konzumentu igara je fuuuuuj. da ne spominjem bisere poput colonization-a, heroja 3, x com-a i njima sličnih igara koje može da dostigne jedino neki njihov remake (ili kao u slučaju pirates-a i seadogs-a, čak i da ga prestigne).

    na komparaciju kick off-a i sensible soccera sa fifom i pesom ne vredi trošiti reči. i dan danas se, posle dvadeset i kusur godina organizuje svetski šampionat u kick off-u, a pes i fifa će se igrati taman koliko ne izađe nova, šarenija, dosadnija i sporija nazovi simulacija (a lopta je i dalje prišivena za nogu igrača).
    ok, lepo je da je ekran šaren a pokreti prirodi, ali sve je to džaba kad se na ekranu ne dešava ništa pametno.

    nekada igre zaista jesu bile mnogo vise hard core, baš kao što je i publika bila mnogo više hard core. danas kad se igrama igra i pokojna zlata, naravno da će svi da teže tome da naprave neku novu agry birds i sličnu smaračinu koja treba da zadovolji sve one koji su heklanje zamenili gamingom.

    ma koliko se kuzma (iz sk) i vi gos’n wojtek trudili da predstavite nas angry old school gamere kao gomilu iskompleksiranih geekova, fakat je da kuzma zarađuje lebac na opisivanju dosadnih naslova, a ti pokušavaš da se ogrebeš za neku snošku (pa makar i sa devojkom) izigravajući nadmenog mudosera.
    ne valja vam to, jer igre su (čast nekim mahom indie izuzetcima), danas uglavnom teško sranje.

  • wojtektarzanija

    Pa u pičku materinu, ko se ikada ogrebao za snošaj jedući govna o retro gejmingu? I gde si Angry Birds našao, reč nisam pomenuo o casual gamingu, to je oblast za sebe.
    Istina, mnogi serijali osakaćeni su prelaskom sa jednaog na drugog izdavača (HoMM je najočigledniji primer), Colonization rimejk je go kurac, a za X-Com neam pojma, nisam igrao ni original, ni ovaj novi.
    Smatram da novije igre nisu ništa manje hard-kor od matorijih, već smo mi, kao stariji igrači, ogorčeni na rastuću bazu dečurlije koja zabada nos u svako moguće korporativno sranje. EA je već petnaest godina isti EA, bilo Origine-a, ili ne, i uvek su bili stoka. Nije nadmeno mišljenje ovo što sam napisao u tekstu, već moja dve prethodne rečenice i ceo tvoj komentar. Jebiga, niko nam neće vratiti NWC, Black Isle ili Troiku, LucasArts je otišao u kurac, zabošćemo se u pećinu i igrati Civ 4 modovan do maksimuma i kenjati o retardiranosti novih igara. Glorious PC gaming master race, a, u pičku materinu.
    Za deset godina, kada se ko zna kakva motion-capture tehnologija razvije, današnji klinci pričaće o slavnim GoW danima, i ciklus će se ponoviti.

  • mmike

    nije stvar u platformi, nije stvar u tehnologiji, nije stvar… ma…
    uzmi nintendo NES emulator i igre popeye i baloon fight. dovoljno je da odvojiš dvadesetak minuta po igri.
    onda uzmi spectrum emulator i igraj malo taj doomdarks revenge. pa daj bar sat vremena elite-i.
    pa amiga emulator i odigraj transarkticu, colonization, a ako slučajno gde imaš i živi džojstik s mikroprekidačima i odgovarajući usb adapter – kick off 2.
    psx emulator i OBAVEZNO malo tehnchu-a. keca, naravno.
    pa poteraj nekako na kanti taj deuce ex 1 što ga neko spomenu, seadogs ili još bolje battlezone 1.
    i kad se lepo (ali baš lepo) izigraš – skapiraćeš.
    ili nećeš.

    nikako nisam ogorčen na dečurliju koja se igra lošim igrama, nego na velike izadavče kuće koje prave đubre od igara. jesi li igrao faster than light koji je izišao relativno skoro? jesi?
    hajde sad ti meni objasni otkud to da neki manji razvojni timovi i dalje mogu da naprave tako dobru igru a veliki ne?

  • Sve je dobro napisano sem dela o igricama. Ne slazem se sa tobom skoro uopste. Vidi se da nemas iskustva u toj oblasti, ali nema veze.

  • mmike

    sad ga i ti nagrdi. nije baš da nema iskustva, ali evidentno je da su mu pali kriterijumi :)

  • serator

    Slažem se ovo oko hipstera… U stvari sad ne mogu da vidim ono u čemu se ne slažemo.

    Baš sam na to i mislio – duh vremena, ili kako si reko cajtgajst, se menja, i po meni se menja na gore, mada kada razmislim to je subjektivna stvar, možda se nekome duh današnjeg vremena više sviđa. Duh vremena se ogleda kroz promene, to je nekad bilo na period reda veličine vekova, al u poslednjih sto godina, pošto se svet mnogo drastičnije menjao, duh vremena se menjao na svaku deceniju. Mislim da u pojedinim decenijama prošlog veka te promene su bile svakako dobre po čoveka, po društvo, i ,voleo ih ti ili ne, hipici su bili deo toga, na čelu sa muzičarima koji su obeležili taj pokret tipa Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Džim Morison… I ta muzika je bila svakako bolja od one koja opisuje duh protekle decenije, ako ona uopšte ima duh.

    Ima i pozitivnih stvari u promenama protekle decenije, protok informacija, dostupnost znanja i tako to… sa jednim velikim problemom, civilizacija se nije snašla, očigledno nam treba vremena da se naučimo da ispravno koristimo nove tehnologije, inače odosmo u Hakslijev vrli novi svet. Da se čovek poneo ovako sa izumom vatre iz zabave bi zapalio sve što može, a na kraju i sebe…

    Čini mi se da obojica shvatamo kako sve to funkcioniše, al ti si više na foru “jebiga to je tako, probaj da se snađeš”, a ja sam više “to nije ispravno i treba da se promeni, i ja sam spreman da učestvujem.”

    I za kraj samo ovo što si reko “osim medija i publike, za to možemo kriviti i samu bezidejnost i manjak noviteta koji su evidentni u današnjoj muzici.” Mislim da je problem baš to što se bezidejna muzika stavlja u prvi plan i time se stvara da kažem “duh bezidejnosti”, pa oni koji i imaju ideja nemaju duh koji bi ih poneo, a i kada stvore nešto nemoguće je doći do situacije da nekako utiču na opšte stanje.

  • We love Burza

    Pravda za Burzumove nazive slika!

  • Ox_Tarzanija

    Ja sam duduk za ove igre, ali se dobro sećam jedne etape u Maks Pejnu. Ima neko jebeno dvorište, ograda, nemoš preskočiti, nemoš nigde drugde ići. Vrteo sam se nedeljama po dvorištu kao debil, teo zovem nekog da prijavim bag… i tek onda slučajno pucam u neki kurac što je podglavljen pod točkove kamiona, kamion krene i sruši ogradu i ja uđem :)

  • el grande isak

    desperados 1 i komandosi. to je definisalo težinu u igrama.

  • Toxic Avenger

    Ne slazem se sa delom u vezi filmova. Mainstream filmovi definitivno nekad jesu bili daleko bolji.

    Koncept tipicnog blockbustera (kranje jednostavan, obavezno linearan zaplet, likovi najstriktnije podeljeni na ‘dobre’ i ‘zle’, hepi end, spektakl, efekti…) nije ni postojao pre kraja sedamdesetih godina, Taj trend je zapocet filmovima kao sto su Star Wars i Close Encounters of the ‘Turd’ Kind. Mada ti filmovi i lice na nesto u odnosu na ono u sta je pomenuti trend evoluirao.
    Od kraja 90tih godina pa na ovamo svedoci smo radjanja i stasavanja najgoreg filmskog zanra svih vremena – CGI filma. Vise nema zanrova tipa akcija, komedija, SF… nego jednostavno CGI film – plejada CG efekata u sluzbi zapleta na nivou epizode Action Mana ili Mocnih Rendzera. Dakle efekti radi efekata. Filmovi nekada NISU MOGLI da budu toliko kretenoidni, jer specijalni efekti nisu bili na tako visokom nivou da bi retardima bili dovoljno impresivni da se samo od njih napravi film. Dakle, film je morao da ima bar kakav takav zaplet, glumu, ili sta god… Kompjuterizacija u svetu filma je suvisnim ucinila mnoga zanimanja vezana za industriju. Trend zapocet raznim Matrixima i Spajdermenima a veoma uspesno nastavljen “Plesom sa Strumfovima”, tj. Avatarom preti da suvisnim ucini zanimanje GLUMCA.

    Poredjenje Transformersa sa filmovima koji su emitovani u okviru Mystery Science Theater koje je izneto kao argument je upravo kontraargument stavu da filmovi nekad nisu bili bolji. Filmovi iz MST jesu uglavnom na istom intelektualnom nivou kao Transformersi (mada su daleko bolji, jer imaju duha i kakav takav autorski pecat), ali ti filmovi su kada su izasli bili niskobudzetne b produkcije, kojima su se ljudi i tada smejali, a u imbecilne Transformerse i jos gore nastavke su ulozene stotine miliona dolara i postali su jedan od najgledanijih serijala svih vremena.

    I sada naravno ima dobrih filmova, ima i dalje talentovanih ljudi, ali je problem u tome sto njih sada guraju u tamne dubine undergrounda ili u najboljem slucaju negde na marginu mainstreama. Poenta je u tome da je nekada i mainstream holivuski film mogao da ima kvalitet, kao i da je nezavisno ostvarenje pravljeno bez vecih komercijalnih pretenzija moglo da postane mainstream hit. Danas iznenadjenja nema, sve se odavno zna unapred. Reziser nije autor, nego marioneta, bezlicna kreatura u sluzbi konzilijuma producenata.

    Dakle: DEATH TO CORPORATE MOVIES, LONG LIVE THE NEW FLESH!!

  • neko i nesto

    E to Okse, o tome pricam. Ubijas se vremena kad t tezi beskonacno da bi nasao/aktivirao neki detalj velicine mobilnog. Bas se secam i ja Maksa i tih nekih trenutaka tipa kad treba da pucas u zice . Ej , ko bi se setio jebene zice, nego sam u pucnjavi sa drugima slucajno opalio po jednoj :)

  • Стевица

    Ако мало пажљивије испратимо коментаре, доћи ћемо до закључка да се сви нефанови неке врсте забаве слажу са чланком, осим у оном делу који се односи на оно чега су фанови. Из тога произилази да живимо у доба тешке комерцијализације која нуди површну low level забаву чији је циљ да обесмисли ранији hard core приступ прављењу исте, а у сврху чега намеће твој “ма пушите га матори фанови” став.
    То ће рећи – ако смо слабозахтевни медиокритети попут тебе – треба да певамо.
    У то име: “Жив нам био Војтече, вођо свију нас, терај нас да славимо глупост на сав глас!”

  • eXecutioner

    ma imala je sve brate…pa kad sa pajserom krenes kroz we don’t go to ravenholm…najezim se cak i kad pomislim :)

  • dzontra

    uf..ravenholm je jedan od najboljih nivoa u gejmingu uopste..Ma citav Half-Life 2 pamtim kao da sam ga juce igrao..Jos da Gejb nauci da broji do 3…

  • DiskoNindza

    Iako se slazem sa tobom sto se tice CGI filmova moram da kazem nesto.Nerviraju me ljudi poput tebe,kvazi-kriticari filma i kvazi umetnici,ne toliko zbog vaseg obozavanja, kao ultimativnog umetnickog dometa,nekog nemog filma iz `22.godine vec zbog stava “ja sve znam,vi ste nepismeni plebs bez ukusa”.Film ne mora da bude uvek umetnicko delo,moze da bude i zabava uostalom tako je i poceo.Jos nesto filmovi iz `30,`40,`50`60-tih su jednako komercijalni sa obiljem lose glume,prepune patetike i sa slabim naivnim scenarijima,kao i vecina danasnjih.

  • Toxic Avenger

    Nemas pojma koliko si me pogresno protumacio. Ovo moje izlaganje nije kritika, vec zalopojka jednog velikog filmofila. To sto sam veliki filmofil ne znaci da sebe smatram dovoljno siroko obrazovanim i kompetentnim da bih bio kriticar, daleko od toga. Nisam pogledao nijedan nemi film u zivotu sem Nosferatua, koji je bas iz 22ge :). Ne znam da li si na njega ciljao, posto znam da ga mnogi uzdizu, ili si lupio godinu :). Volim da gledam i obskurne filmove, ne zelim da se ogranicim na komercijalu (naravno da ne smatram da su automatski dobri samo zato sto su obskurni), ali mi u omiljene naslove spadaju recimo; the shawshank redemption, the green mile, seven, stand by me, the ring, torrente, saw.. Dakle, totalni mainstream (neki od ovih filmova se svidjaju mojoj kevi, tetki…) Uzivam i u lakoj zabavi, bez imalo doticanja ozbiljnih tema (the lost boys, pirahna 3d, doomsday…) Kao sto vidis nemam nista protiv mainstreama i lake zabave, navedeni primeri pokazuju da mainstream i laka zabava ne moraju da budu kretenizam, ali u zadnje vreme, nazalost uglavnom jesu. Samo dizem glas protiv svodjenja filma na vasarsku atrakciju od specijalnih efekata. Slazem se za ono za filmove iz`30,`40,`50`60-tih. Ali obilje lose glume, znaci da je u njima bar imalo glume, makar i lose.

  • DiskoNindza

    Izgleda da si u pravu i da sam te lose protumacio,ucinilo mi se zbog stila tvog pisanja.Gledao sam Nosferatu, nisam ni znao da je bas iz `22, nego odvalio onako godinu iz ere filma.

  • DiskoNindza

    *nemog filma

  • komentar

    Probaj novog Hitmana na Purist tezini. ;)

  • Baki

    Ja gluplji, iskompleksiraniji tekst nisam video…Potpuno je normalno da neko u jeku ,,savremenog napredka”, kada sve gubi dušu, žali za onim sa čime je odrastao…
    Šta treba, da se radujem vremenima od 2000-te, kada je za mene sve tada krenulo u k…ac…
    A osim toga, gospodine autore teksta, što nisi zaboravio da napišeš o nostalgiji od koje pati ceo narod, za Srednjovekovnom Srbijom i Knezom Lazarom i Bojem na Kosovu…
    O tome si trebao da pišeš kao nus pojavi…