Evil Dead (2013)

Američki horor filmovi su postali nešto kao Jelen Superliga: blasfemija koja kao da postoji samo da naruži sve što je sveto i što valja na ovom svetu. Iako se novca tu ulaže više nego u estetski inžinjering koji drži Madonu i Šer da se ne raspadnu na atome, jednostavno je rezultat i dalje uglavnom očajan i nikako ne opravdava uložena sredstva i cimanje.

Veliki broj filmadžija naprosto dobija histeričnu fizičku reakciju kada čuje reč „rimejk“ – a kako i ne bi kada većina ostvarenja koje nose ovaj opisni pridev ne predstavljaju ništa drugo nego jeftinu eksploataciju, svetogrđe i kurvanje na seoskom vašaru filmova na kojima su zasnovani. Pošto zaista postoji izuzetno mali broj rimejkova koji nisu oskrnavili uspomenu na svoju „inspiraciju” i koji su nešto više od načina da se još malo zaradi na popularnom brendu, apsolutno je razumljivo zašto je novi Evil Dead već u startu morao da se bori sa unapred formiranim negativnim stavovima ljubitelja ove franšize i ostalih utvara noći.

Kao velikog poklonika Raimijevih (Sam Raimi) horor klasika, izuzetno me je obradovala vest da dobijamo rimejk  32 godine posle originalnog filma – ali me u isto vreme i zabrinula, pogotovo kada sam saznao da je režija poverena mladom i  reditelju koji pre ovoga nije snimio čak ni mrtvi Harlem shake jućub video.

Iako viđen kao studiozni i nostalgični omaž, Alvarezov (Fede Alvarez) „Evil Dead” je, što bi rekao Stiv Irvin, pre nego što ga je probušila džinovska raža: „predator drugačijih šara, ali iste dlake“.

Posle ne toliko neophodnog flešbeka, priča filma nas upoznaje sa grupom mladića i devojaka u kasnim dvadesetim godinama koja se okuplja u zapuštenoj kolibi u sred šume da bi pomogli drugarici/sestri da se “na suvo” skine sa droge. Ubrzo kroz dijaloge saznajemo da ova družina baš i nije u najboljim odnosima i da je devojka koja se skida sa žestokih opijata već iskusna u ovoj igri. Dok naši junaci pokušavaju da izglade svoje odnose, jedan od članova grupe pronalazi Nekronomikon, odnosno drevnu “knjigu mrtvih“, i slučajno priziva demona iz pakla koji će ih sve naterati da zažale što su živi.

Za one koji ne znaju, Nekronomikon mu dođe nešto kao instant pozivnica za Nečastivog. Dakle, nisu potrebne da se rade nikakve satanističke makarene, niti kakvi rituali gde određene individue kolju jarca, valjaju mu se po crevima, pa zatim tako krvavi šetaju na rukama i pevaju  „Stairway to Heaven“ unazad, na latinskom. Jok. Ovde je dovoljno samo da se pročita par reči i eto ga gad podzemlje, oran da ti sisa dušu kroz nozdrve i sjebava haj skor u Chicken Invaders, zauvek.

Sama priča je definitivno najslabiji segment filma. Tanka, generična i vođena utilitarističkim dijalogom koji je dodatno podržan bukovom glumom ekipe – sve do momenta dok ti se prvo crevo, oko i ud ne zalepe za ekran.  Zaplet se zasniva na ne baš sjajnim odnosima likova koji su nekada davno bili nerazdvojni i problemu sa drogom protagonistkinje (da, zvuči kao jebene Nestašne godine, kurve mu Anite). Tačno se vidi da Alvarez nije nešto previše truda uložio u priču i da mu ona isključivo služi kao platforma za sekvence brutalnog nasilja.

Ono što je izuzetno bitno jeste da Alvarezov „Evil Dead” sve nedostatke u priči i više nego nadoknađuje brutalnim, zastrašujućim i u potpunosti uznemirujućim horor sadržajem. Ovde zaista ima da se vidio dvratnih stvari . Neki momenti su čak jeziviji i od prizora nauljenog Ivice Dačića u pink speedo kupaćem na paralijskoj plaži. Mladi reditelj me je definitivno iznenadio i oduševio svojom posvećenošću i kreativnošću u domenu brutalnosti i neprijatnosti koji daleko prevazilazi nivo kakav se u američkim horor filmovima viđa u poslednjih deceniju-dve. Alvarezov „Evil Dead” u ovom segmentu je podjednako impresivan koliko i uznemirujući.

Alvarez se zaista u fantastično pokazao po ovom pitanju, ključnom za uspešan horor. Pored izuzetno kreativno i vizualno impresivnog nasilja, on je uspeo da izvuče iz svojih aktera ono što je bilo neophodno – uspeo je im se vidi u očima vide strah, nemoć i beznađe. Baš kao što sam i gore pomenuo, kvalitet glume se drastično poboljšava kada krv krene da leti na sve strane. Iako me je izluđivala pomisao da ću umesto Brusa Kembela (Bruce Campbell) kao Eša morati da gledam neku neshvaćenu glupačicu, moram reći da sam u potpunosti zadovoljan kako se Džejn Levi (Jane Levy) snašla sa materijalom koji joj je ponuđen. Ostatak glumačke ekipe je isto od drugog čina znatno bolji. Posebno bih istakao Džesiku Lukas (Jessica Lucas) koja je prosto prizor koji se ne zaboravlja, baš kao moja baba kada ujutro četkom polira svoje veštačke zube na terasi. Šajlo Fernandez (Shiloh Fernandez) se najslabije pokazao, ali je i on u poslednjem činu znatno poboljšao utisak.

Ono što najviše razlikuje Alvarezov “Evil Dead” od originalnog Raimijevog jeste kompletno odsustvo humora. Alvarez na sjajan načim prikazuje sve ostale trejdmarkove franšize, ali niti u jednom momentu ne dobijamo tu bizarnu kombinaciju humora i brutalnog nasilja koja je i učinila ovaj naslov toliko specifičnim.

Iako studiozan i vrlo nostagičan omaž, Alvarezov „Evil Dead” je ipak drugačiji filmod originala  i smatram da ga zbog toga i ne treba posmatati kao rimejk. Ovaj film zaista ima dosta da ponudi ljubiteljima horora. Zadrti fanovi definitivno neće moći da smire svoje analne menstruacije i da prihvate da film što fotokopija Ramijevih filmova, ali kada se realno pogleda, kome zapravo to treba?

Apsolutna preporuka. Sjajan, vrlo nasilan i kreativan horor film.

Ocena: 8/10