02/10/2014

Gladijatori – očevi altimat fajta

Posted on 14. Jul, 2012 by in Fizikalije

Sigurno si čuo za gladijatore. Čak i ako o njima znaš samo toliko da ih zamišljaš kao povorku Rasel Krouova premazanih maslinovim uljem, jasno ti je da su bili baje veće od Biohazarda i Žareta i Gocija na istoj bini.

Gladijator u stvari znači prosto “mačevalac” (lat. gladius – kratki mač), ali je tokom dobrog dela postojanja starog Rima naziv “gladijator” značio da ćeš da se kolješ za zabavu publike, pa sad kojim oružjem, nema veze. Ipak, samo se deo tako klanih mogao zaista svrstati u profesionalne borce, jer većina prolivene krvi na gladijatorskim igrama tokom istorije starog Rima je poticala iz divljih zveri koje su puštane jedna na drugu (lat. pokemon) ili iz prestupnika koji su bili osuđeni na pogubljenje metodom divlje zveri, ili ako su baš srećni, na smrt u borbi protiv mašina za ubijanje koje su bili pravi gladijatori.

Iz keca u keca.

Osvit gladijatora

Za nastanak gladijatorskih borbi možemo zahvaliti religiji, pored činjenice da je čovek živina kome je nasilje ukucano u reptilski mozak. Rimski bogovi smrti su zahtevali odgovarajuću kompenzaciju za ispraćaj duše časnog čoveka, što je značilo da ih je red podmazati još kojom dušom, ali konvertibilnom, što će reći časno preminuvšom. Što će reći palom u borbi.  Ovaj običaj se zvao munus  i skoro garant na tim prostorima potiče još od pre Rima, verovatno od Etruraca (koji su inače bili skroz dojajčana civilizacija, opuštenija od narodnog poslanika nacionalne manjine –  svako je mogao da se odnosi sa svakim, dotle da su čak i stare dukatlije Grci za njih govorili da su ga brate preterali s raskalašnošću).

Etrurski "bokseri"

Naravno, “častan” pokojnik je, i tad bio i sad jeste, onaj čiji naslednici su imali dovoljnu količinu zlata i oružja, dok je čast da dotičnog isprate u večni život pripadala uglavnom ratnim zarobljenicima.  Prve zabeležene gladijatorske borbe u Rimu organizovao je Decimo Junije Brut za svoga pokojnog oca, 216. godine pre nove ere, pustivši nekoliko zarobljenih Tračana jedne na druge. Munusi su se u to doba odigravali na grobljima, ali su ubrzo postali toliko popularni da su ih prebacili na sred foruma. S vremenom su rimski magistrati skapirali da se za svaki munus u forum nagura sve od Rimalja što može da stoji, puzi ili se vozi na točkićima. Otprilike nanosekundu kasnije su skapirali sposobnost ovakvog hepeninga za održavanja neopranih i masnih masa zadovoljnim.

Pošto je forum služio i za neke pametnije stvari osim da se po njemu deca svako veče razigrano klizaju po krvi i crevima, rešili su da kanališu krvožednost svetine u specijalno namenjen prostor – i izgradili su u Rimu prvi poseban amfiteatar za gladijatorske borbe. Koji je ubrzo izgoreo, jer su ga napravili od drveta (požari su u to vreme resetovali Rim frekvencijom osvajanja kupa Ukrajine od strane Dinama iz Kijeva). Pa je Avgust napravio novi, koji je bio samo pola od drveta. I taj je izgoreo – istina, samo do pola.

Rimljani su morali da čekaju Vespazijana za amfiteatar koji će biti revolucionarno čitav od kamena i stoga otporan na plamen dovoljno da posle požara mogu samo da  raščiste pepeo, nameste nove klupice i rokaj. Flavijski amfiteatar, u kasnijim vekovima nazvan Koloseum, bio je pun pogodak, eno ga stoji i danas u sred Rima, mada odavno nije video ništa krvoločnije od nedojebanih britanskih turistkinja. Naravno, popularnost gladijatorskih igara nije bila ograničena samo na neku rimsku sedam-brda-tramvaj ligu: svaki veći grad u kasnije doba Carstva je u nekom trenutku imao svoju arenu i redovno održavao borbe. Ali da ne tupimo o Pompejama i Pulama, ostaćemo ovde tri dana, pričamo dalje samo o epicentru ludila – samom Rimu!

Klase gladijatorske

Jer cela je ideja, pored pružanja preko potrebne zabave sirotinji, bila da se simbolički pokaže moć Rima, ritualnom predstavom prolivanja krvi njegovih protivnika. Zato su prvi “tipovi” gladijatora bili predstavnici porobljenih naroda, pre svih bejzik Tračani,  a kasnije Samniti iz južnih pokrajina Apenina, na koje su se Rimljani posebno slatko nakurčili jer su ovi podržali Hanibala prilikom njegovog posejavanja sperme po rimskoj teritoriji.

Tako su postavljeni osnovni likovi koji su u suštini bili skroz kao u RPG-u. Tračani (lat. Thraex) su jedini tip gladijatora koji je opstao u svim kasnijim nastavcima igara. S novim osvajanjima, apgrejdovima i pečovima su se pojavljivali novi egzotični fajteri iz novoporobljenih naroda, kao što su bili frenetični Gali ili Briti na dvokolicama. Kako je interesovanje raje bivalo sve veće, a porobljeni narodi postajali poslušni podanici Rima, sve je teže bilo doći do dovoljnih zaliha svežeg ratničkog mesa, pa je država to popunjavala iz robnih rezervi – kriminalcima i robovima, kojih je fala bogovima uvek bilo na bacanje. Posledica toga je bila da je ideja ostala ista, ali je šou postao mnogo šareniji, jer se s vremenom “klasa” gladijatora svela na vrstu oružja i oklopa koji koristi. Više nije bilo bitno ko si i odakle si, nego koji stil borbe ti nametnu treneri.

Choose your class, adventurer!

Murmilo je bio najvanila gladijator, mutirana verzija Samnita: teškaš s kratkim mačem, manjim ovalnim štitom i golemim šlemom u obliku riblje glave. Blesava rimska logika je uparivala Murmile u borbama sa Retiariusima, najbednijim gladijatorima što nisu imali oklop osim na jednoj ruci, eto tek da im samo smeta, a od oružja su koristili mrežu i trozubac.  Da, Retiariusi bili su prilično gej, ali baš zato što su kapirani kao najveće pičke (bukvalno najženstveniji) među gladijatorima, bili su uparivani sa najmužjačkijim Murmilom… Koji je inače imao šlem u obliku riblje glave. Valjda je to bila neka simbolika, ribar-riba, s tim što je ovde riba u 70% slučajeva plivala u ribarevoj krvi. Secutor je bila varijanta murmila posebno nabaždarena da podigne ovu statistiku na 90%. Cestus su bili šmekeri koji su se borili rukama, doduše ne baš golim, nego ojačanim nazubljenim bokerskim rukavicama. Bestiarius su se specijalizovali za borbe protiv zveri, a Dimacherus su nosili mač u svakoj ruci i češali se po nosu svojim ogromnim kitama. Naravno, posebna poslastica su bile Amazonke ili Gladiatrix, kao i kojekakvi egzotičniji tripovi: Andabata, koji su se borili slepi to jest sa šlemom bez proreza ili Scissor koji je nosio mač nalik makazama, što je verovatno izgledalo glupo kao što zvuči. Posebna kategorija su bili Rudiarius – oslobođeni gladijatori koji su se vratili gladijatorisanju, uglavnom jer nisu znali šta drugo da rade. Neki od njih su postajali treneri, neki sudije, neki organizatori i producenti koji su birali ko će se s kim boriti i bili poznati pod imenom Editore, a retki su čak postajali i ozloglašeni vlasnici gladijatorskih ergela, nazvani Lanista.

A otud inspiracija za prezime...

Život gladijatorski

I nije bio neki, da se razumemo. Najbolje ga je opisao Hobs, mada uopšte nije pisao o njemu: “usamljen, čemeran, prljav, brutalan i kratak.” Padinjak. Australija. Čak i editori i laniste su smatrani za izopštenike iz društva, u rangu s pimpovima. Šta da očekuješ kada ti je većina kadrova tu jer su osuđeni ili porobljeni. S druge strane, kako je carstvo raslo, a sa njime i dekadencija i sveopšta zajebancija, sve je više bilo spremnih da se dobrovoljno prijave za igre. Ipak, i dalje su se ljudski resursi uglavnom obezbeđivali čestim osuđivanjem na gladijatorske igre, što je značilo guranje u arenu bez obuke – ali makar s oružjem, pa ko preživi dobija pravo da to ponovi za koji dan. Srećnici su bili osuđivani na gladijatorsku školu, što je značilo učestvovanje u međusobnim okršajima gladijatora – u kojima je smrt u kasnije doba Carstva bila retka kao gol u Seriji B, jer su borbe bile do prve krvi ili predaje… Osim ako nadležni ne odluči drugačije. U svakom slučaju, mogli su da računaju na trening, obrok i stan nad glavom, kao i priliku za slavu i oslobođenje, ali do tad praktično ni na kakva druga prava veća od robovskih. Samo dobrovoljci (lat. autocrati) su imali ful ugovor sa sve obaveznim brojem nastupa godišnje i platom. Disciplina je bila surova, klase gladijatora su živele odvojeno, a međusobno rivalstvo i mržnja među klasama su organizovano gajeni… Što se prelivalo i na gledaoce, koji su imali ekipe  za koje navijaju, sa sve prozivkama i tučama navijačkih grupa, na tribinama i van njh.

RETIARIUS BOYS 92

Legende gladijatorstva

Naravno, uvek su postojali pojedinci koji su bili voljeni od strane svih navijača, delom zahvaljujući svojoj harizmi, a mnogo većim delom zahvaljujući svome umeću rastavljanja protivnika od života. Jedan od najlegendarnijih gladijatora je bio Flama, sekutor koji je 4 puta dobio drveni mač, simbol oslobođenja od gladijatorskih obaveza, što znači da se vratio borbama u areni bar 3 puta. Priscije i Verije su se prema legendi borili toliko dugo i toliko izjednačeno da su na kraju obojica položili mačeve, a car Tit ih je obojicu proglasio za pobednike i podario im slobodu. Izašli su ruku pod ruku iz Koloseuma  i valjda kasnije osnovali porodicu na Mikonosu, osim ako nisam pomešao s onom  dvojicom iz Pet Šop Bojsa. Najčuveniji je sigurno Spartak, mada ne toliko zbog gladijatorskih podviga, već zbog toga što je uspeo da organizuje kolektivno paljenje iz gladijatorske štale, pa kasnije i celu pobunu robova protiv države.

Jebozovnost gladijatorske slave je bila takva da su poznati gladijatori vlažili pičiće širom carstva kao da su plodovi zabranjene ljubavi Džastina Timberlejka i Sergeja Ćetkovića, a svake igre su privlačila desetine hiljada gledalaca. Tome je doprinosila i mogućnost da gledaoci učestvuju, i to na vrlo direktan način: ponekad su imali priliku da  odluče o životu i smrti poraženih potezom palca (inače, uopšte se ne zna kako je tačno palac stajao kada je raja tražila smrt, da li na gore, upolje, ka unutra ili na dole). Naravno, konačni arbitar je bio car, od koga se očekivalo da, kao “glavni producent” prisustvuje igrama… Mada su neki carevi odlazili i korak dalje i ulazili u arenu da učestvuju u igrama, valjda u pokušaju da poprave svoj imidž u javnosti ili prosto da izžive svoje krvožedne fantazije. Među njima se posebno ističe Komod, negativac iz “Gladijatora”, koji uopšte nije bio takav lik kao u filmu, nego mnogo veća dileja. Zapisano je da se toliko ložio na svoju kurčevitost da je izlazio u arenu u kostimu Herkula da ubija divlje zveri ko Čaušesku (strelom, sa platforme) i da učestvuje u borbama. Pošto je bio car, svi protivnici su mu predavali mečeve, a on ih milosrdno nije ubijao – ali je zato redovno ubijao sparing partnere kao da su s buvljaka. I da, svaki svoj “nastup” je naplaćivao milion sesteraca, iz državne kase. Koji car. Ko Al Saadi Gadafi.

Zahvaljujemo čitaocu Miljanu Stanimiroviću na nekim podacima upotrebljenim u tekstu.


Tags: ,