26/11/2014

Idemo u rat!

Posted on 06. Jun, 2012 by in Svet Oko Nas

Pacifisti će se verovatno međusobno složiti da je svaki rat ili bilo kakav fizički sukob besmislen. Istina, ljudi ginu, deca ostaju bez roditelja, Mongoli ti spale žito i siluju žene, a ako izgubiš, San Marino ili neka slična nedržava misli da ima pravo da ti pomera dupe. Al, jebeš ga, agresivnost je u ljudskoj prirodi i teško je ponekad nekome ne zviznuti šamarčinu, ako ti, na primer, kaže da je Trebinje bolje od Drvara, ili tako nešto. Možda takav povod za sukob deluje bizarno, ali ljudi su znali da pokrenu rat i oko sitnijih stvari. Pričamo o pravom ratu, totalnom krvoproliću, sa razmenama kuglica olova, a ne o južnobeogradskoj idiotariji petkom uveče u kafani “Bajka”. Šta da se radi, ponekad je baš jedna kap, ma koliko minijaturna i beznačajna bila, dovoljna da pokrene masovno ludilo. A ponekad do pizdarije dođe tamo gde je najmanje očekuješ. Na primer…

Glazgovski rat sladoledžija

Živimo u pomalo izopačenom vremenu, pa se, uz veće napore, može zaključiti da ima nešto jezivo u sladoledžijama. Možda je u pitanju nihov stalni kontakt sa decom, koji nema obrazovnu svrhu. Sa druge strane, posao im je savršeno jednostavan i nevin (osim kada nameštaju nagradne igre). Bilo kako bilo, ta ekipa je verovatno pri dnu liste zanimanja koji mogu proizvesti fizičko nasilje, odmah ispred čuvara svetionika i računovođa.

U Trainspottingu je navedeno (i prikazano) dosta razloga zašto je sranje biti Škot, ali kada sladoledžije počnu da pucaju sačmarama jedni na druge, evidentno je da im je država u kurcu. A upravo se to događalo početkom osamdesetih u Glazgovu. Da budemo fer prema čitavoj sladoledžijskoj profesiji – i dilovanje droge ispod tezge je igralo ulogu, ali je borba oko teritorije ipak bila prioritet. U konflikt je bilo upetljano nekoliko firmi, uključujući i jednu porodicu, kojoj je prodavanje sladoleda bio izvor prihoda. Zamislite Kuma u kome Sonija na naplatnoj rampi Tompsonima izrešetaju podivljali radnici Frikoma. U stvari, bilo je još surovije, a čitav slučaj kuliminirao je 1984. godine postavljenim požarom na imanju porodice Dojl, koji je ubio šest ljudi. Epilog nam donosi i laži na suđenju, bekstva iz zatvora glavnog osuđenog, proteste i sveopštu dramu. Drugim rečima, tu je materijal za potencijalno odličan film u kome bi glavni obrt bio na kraju odjavne špice gde bi pisalo “rađeno po istinitom događaju”.

Sledeći put dok budeš lizao Leniku ili Kapri, razmisli malo o tome kome su polomljeni prsti, a kome obuvene betonske cipele, da bi ti mogao da uživaš u zamrznutom šećeru.

Izgledaju nevino, al svaka u gaćama krije peticu dopa.

Honduras vs. El Salvador

Sećaš li se kada si u osnovnoj školi učio razliku između povoda i motiva za rat? Motiv je ovde svakako bio dubok, i ticao se emigracije stanovništva iz prenaseljenog El Salvadora u pet puta veći, prostrani Honduras. Tja, pošteni Honduraščanin (Hondurac?) neće da trpi prljave Salvadorce u svom dvorištu. Poslovično honduransko negostoprimstvo, ako mene pitate.

Sa druge strane, imamo povod – kvalifikacioni meč između ove dve države za Svetsko prvenstvo u fudbalu koje se 1970. godine održavalo u Meksiku, koji je još veća indija od njih dvoje zajedno. Prva utakmica se održavala u Hondurasu. Lokalno stanovništvo je lomilo prozore na hotelu u kome su bili smešteni reprezentativci El Salvadora. Dodatno, lupali su u šerpe, kako ovi ne bi zaspali i kamenovali im autobus pri dolasku i povratku sa utakmice. Honduras je pobedio sa jedan prema nula.

Ali, stara poslovica kaže “nikada se ne zajebavaj sa Elsalvadorcima”, pa tako ni oni nisu ostali dužni. Postavka je bila ista – gostujući fudbaleri strahujući za život ne mogu da zaspe u hotelu opkoljenom podivljalom masom. Razlika je u tome što su Salvadorci bili maštovitiji, pa pored kamenica, u hotel su ubacivali i pokvarena jaja i mrtve pacove. Nacionalna garda pratila je reprezentativce Hondurasa do stadiona na kome su, deveteset minuta kasnije, pukli tri prema nula. Njihov trener je kasnije izjavio – Imali smo sreće što nismo pobedili.

Kada su već bili takva đubrad jedni prema drugima, obe države su lako došle do zaključka – rat. Kamenice su se zamenile puškama, i za devedeset i šest sati, koliko je sukob trajao, bilans se sveo na brojku od tri hiljade poginulih, uključujući i civile. Pa sad ti skidaj šal navijaču nekog jermenskog kluba koji će da razlupa pičku Zvezdi ili Partizanu za koji mesec.

Ovi uvek imaju sreće.

Rat oko kante

Tokom srednjeg veka u srednjoj i centralnoj Italiji, dva figure su neprestalno upoređivale svoje palamare – papa i vladar Svetog rimskog carstva. Tu se, valjda, ne računa onaj papa za koga se ispostavilo da je žensko. Ali, nebitno. Svaki je imao svoje navijače. Među njima bili su Bolonja i Modena, svako sa različitim favoritima – prvi su bili uz Vatikan, a ovi drugi uz Nemce. Ta dva grada su bila nešto poput Paraćina i Ćuprije poznog srednjeg veka, i drastična razlika između njih prouzrokovala je neprestane čarke. Prvo Bolonjci siluju Modenke, pa Modenjani sipaju LSD u vodovod Bolonje, pa Bolonjci izmisle Bolonjski proces. Sve je to bilo na nivou dečije igre, bar iz njihovih uglova, ali kada je razuzdana grupica vojnika iz Modene banula u Bolonju i ukrala drvenu kantu, nastalo je potpuno ludilo.

Italija mora da je bila teško željna renesanse, ako se uzme u obzir da je Bolonja smatrala pomenutu kantu nekom vrstom otelotvorenja časti. Al, jebiga, moraš oko nečega da se kolješ, pa što ne oko kante?

Tako je Bolonja podigla čitavih trideset hiljada vojnika i sukobila se sa gotovo pet puta manjom modenskom vojskom u bici kod Capolina, 1325. godine. Zbog kante. Čisto da podsetimo. Što je najgore, izgubili su. U pitanju je bio jedna od većih bitaka tog doba, ali njen ishod, poput povoda, bio je besmislen. Nije došlo do bilo kakve promene u podeli moći, niti se politika promenila.

Ali kanta je i dalje u Modeni, u podrumu glavne katedrale, u okviru izložbe. Zato danas Modena proizvodi Ferarije, a Bolonju svi mrze.

Pogotovo oni.

Frka zbog psa

Nije postojala apsolutno nikakva šansa da ovakav tekst prođe bez segmenta o Balkanu, ovoga puta u režiji Bugarske i Grčke. Obično se ludilo pripisuje njihovim zapadnim komšijama, odnosno nama, ali razlika ne postoji. Grci od devetnaestog veka nisu imali godinu bez zapaljenog kontejnera, ambasade ili Turčina, dok su Bugari jednostavno Bugari i tu nikakva argumentacija nije potrebna.

Jednog lepog dana, 1925. godine, grčki vojnik se igrao sa svojim psom na granici sa Bugarskom. S obzirom da su bila turbulenta vremena, možda vojniku i nije bilo do igre, nego do svežeg girosa, ali to nije ni bitno. Pašče ko pašče, uzelo da jurca preko granice, a vojnik za njim. Bugarski graničari su na taj prizor reagovali svojim avarskim instinktom i upucali siroma Grka. Kada je ta vest stigla do militantne helenske vlade, ovi se nisu ustezali da odmah pošalju ultimatum u kome se tražilo zvanično izvinjenje, kazna za komandu na granici i šest miliona drahmi (to je mnogo girosa). Bugari su glatko odbili uslove, nisu čak ni učvrstili punktove na granici, verujući da Grci nisu toliko prsli da zaista lansiraju napad. Ubzo su se uverili u suprotno, ali ni tada nisu reagovali vojno, već se nekoliko desetina civila organizovalo u paravojnu jedinicu i uspelo da odbije grčke napade, sve dok nije reagovalo Društvo naroda.

Na kraju su ipak slavni Ahejci morali da se povuku. Izgubili su 120 vojnika, nasuprot pedesetak bugarskih civilnih žrtava. Da stvari budu gore, kažnjeni su sa 45 hiljada funti, koje su Bugari, bez sumnje, potrošili na proizvodnju noževa za zabosti u leđa.

Veoma sam ponosan na činjenicu da poznajem čoveka koji je ovo napisao.

Kada se rat oduži

Da bi rat, tehnički, bio rat, ne mora ni da se ratuje. To svakako znaju Crnogorci koji su, do pre četiri godine, zvanično bili zaraćeni sa Japancima. I to od 1905. godine. Predlažemo da istorija zaboravi ili prestane da koristi termin Stogodišnji rat za onaj nebitan sukob između Engleske i Francuske, i da taj naziv dodeli konfliktu epskih razmera između Đetića i njihovih istočnih suseda (potpuno istinita tvrdnja, ako se uzme u obzir da Srbija ide do Tokija). Čisto da uđe u zapisnik – Crna Gora je proglasila rat Japanu, i to zato što su se ovi drznuli da dignu katanu na Rusku bratiju.

Sada, Crnogorci nisu imali dovoljno veliku (niti naprednu) flotu da pošalju brodove iz Boke kotorske u Žuto more, ali se šačica dobrovoljaca zaista prijavila za rat i vojevala na istočnim granicama tadašnjeg Ruskog carstva. Kada su Rusi provalili da sa carem Mucuhitom nema zajebancije, već je bilo kasno i Japan je odneo pobedu. Mir je potpisan u Portsmutu, ali se niko nije setio da pozove Crnu Goru, koja će petnaestak godina kasnije ući u Kraljevinu SHS i potpuno zaboraviti na krvnu zavadu sa Japancima, sve do proglašavanja nezavisnosti i uspostavljanja diplomatskih odnosa.

Bilo je i dužih ne-ratova, poput Trećeg punskog, koji se završio 1985. godine, nakon više od dva milenijuma. Naime, Rim i Kartagina nikada nisu potpisali mir, pa je rimski gradonačelnik, iz nepoznatog razloga, odlučio to da ispravi. Slično je bilo i sa Tajvanom i Holandijom, čiji se sedamnaestovekovni rat odužio sve do pre dve godine.

Znate, kad malo bolje razmislim, nije ni čudo što su Crnogorci proglasili rat Japancima, hehe. Prvi bi samo da leže, a drugi samo da rade, hehe.

Čekajte, pa gde ćete? Imam i neke viceve o taštama da vam ispričam!

Jel ste čuli onaj o sisanju kite?



Tags: ,