Kopulacija diskretuma i kontinuuma u Univerzumu – Smrt

U poslednje vreme sam uhvatio sebe da imam blagi strah od smrti. Ne u doslovnom smislu tanatofobije ili anksioznosti već više kao računanje verovatnoće umiranja u raznim svakodnevnim situacijama. Možda je to došlo sa godinama i prvim znacima starenja a možda i zbog sebičnog osećaja zadovoljstva i ispunjenosti, pa bih eventualnim nestankom izgubio privilegiju da uživam. Zapravo, uvek mi je bilo intrigantno kako ljudi na keca mogu da kažu da nemaju strah od smrti; nalazim da je to ne baš naročito iskreno jer se generalno strahovi percipiraju kao sinonim za slabost (što sigurno nije 1/1 korelacija), a ljudi baš baš vole da se prikažu jakim.

Nerođeno ne mora biti rođeno ali rođeno mora umreti. All men must die. Valar morghulis. Kako god bilo, vremenska strela uvek ide u pravcu porasta entropije i mi zasad nismo našli način da pobedimo drugi zakon termodinamike (premda se zakon ne može pobediti već samo ukrotiti – koga zanima krionika nek čita ovo). Iako ne možemo reći da je smrt nužno jednaka haosu, možemo reći da je na neki način čak i bitnija od života. Novorođenče je tabula rasa (asimptotski ako ne bukvalno), tek umrli čovek je istorija prepuna informacija, zaostavština, emocija i uspostavljenih odnosa sa drugim osobama.

O smrti gle čuda možemo razmišljati samo za života, nakon njega prestaje domen naše svesti i saznanja. Sve što znamo je da smrt uistinu postoji i da, Melinsandra da prosti, reverzibilnost zasad nije realnost a imortalnost ostaje naša nada i jednog dana možda i naša patnja, jer ko bi jebote želeo da živi zauvek.

Još se epikurejska škola držala kursa da je strah od smrti opravdan ali ne i racionalan, i ako ga prevaziđemo možemo biti srećni. Doista, ako samo smrt posmatramo kao prestanak svih oseta i svesti, ona zasigurno ne može prouzrokovati patnju i bol, te stoga se čini bolje koncentrisati se na sprečavanje patnje i boli za života. Ili kako bi Vitgenštajn voleo kazati: „Smrt se ne doživljava već postoji u nekom sledećem sada u kom se svest pokojnika već ugasila.“ Smrt, irelevantna za umrlog, dakle postoji za porodicu koja mora da nabere novce da podmiri usluge pogrebnog preduzeća.

Ali šta sa pitanjem nadsmrti – one koja nužno povlači i čovekovu i drugih živih bića i svega što vidimo, znamo da postoji pa i onog čega nismo svesni. Da, smrt naša je kao što znamo samo prestanak funkcionisanja našeg sistema ali naši atomi postaju integralni deo nekog drugog sistema. Ipak, Zemlja će umreti jer će Sunce početi da raste i bukvalno će spržiti Zemlju a nakon toga će i samo crći. Jeste, kao što umiru živa bića, gradovi, države, ideologije, jezici, običaji, isto tako umiru i planete, zvezde, čitave galaksije, na kraju i Univerzum. Za početak prvo ćemo umreti mi.

[typography font=”Cantarell” size=”30″ size_format=”px”]Smrt Zemlje[/typography]

I dalje se sećam osećaja nelagode i straha kad sam pre više od 20 godina gledao emisiju u kojoj sam prvi put saznao da će Zemlja  nestati za nekoliko milijardi godina. Iako sam bio baš klinac kapirao sam već da ću jednog dana crći kao i da su milijarde godina znatno duži period od trajanja dve vezane epizode Kockice, te da svakako neću biti svedok uništenja Zemlje. Ali taj strah evo i danas ostaje u sećanju.

Uvek kad se čuje kako će Zemlja u dalekoj budućnosti umreti, mi ljudi to automatski povezujemo sa sopstvenom smrću – parcijalno logično ali svakako antropocentrično. Zapravo, verovatnoća da se ljudska vrsta istrebi zajedno za uništenjem planete Zemlje je veoma mala, skoro mizerna i to iz više razloga. Za početak, danas se aktivno razmišlja i radi na pronalaženju tehnoloških rešenja za kolonizaciju neke planete koja nije Zemlja. U kalendaru je sredina ovog veka realna projekcija za habitaciju Marsa. Ok, Mars nije ne znam koliko pogodno tlo za život današnjeg čoveka jer smo nekako navikli da udišemo kiseonik, imamo atmofseru i preko noći nemamo temperaturu od minus 100, ali kapirate poentu – ako se razvije dovoljno snažna tehnologija da se ode na Mars i tamošnji uslovi pripitome (ili pak prilagodimo sebe tim uslovima, zašto da ne), zašto bi se tu stalo? To što je brzina svetlosti gornji limit brzine kretanja ne znači da baš nikad nećemo pronaći mogućnost za intergalaktičke ekskurzije i migracije. Dakle, ukoliko u nekoj abnormalno dalekoj budućnosti naši potomci uspeju da zbrišu sa Zemlje pre nego ona postane kolaterlana šteta nuklearnog holokausta, je li farisejski reći „zabole nas za Zemlju, moramo dalje“? O da, napuštanje Zemlje poslednji čin – pre kog bismo morali da uradimo nebrojeno mnogo stvari sa „to do liste“.

Pre svega da ne razjebemo planetu do trenutka kad Sunce i drugi prirodni činionci ne postanu njeni najveći neprijatelji. Za to imamo oko… pet milijardi i trista miliona godina. Dosta vremena za sve stvari, reklo bi se. Sam nivo tehnologije dostupne hipotetičkom čoveku kroz 5 milijardi godina je jednostavno nemoguće zamisliti, ali je zato veoma moguće zamisliti scenario po kom globalno zagrevanje nastavlja da divlja, kako se povećava emisija CO2, kako se tope polarne kape i raste nivo okeana i mora i kako se u Sjenici gaje limun, kivi i papaja za samo nekoliko decenija. Kolektivna svet o tome da Zemlja nije puko sredstvo za život se mora pod hitno promeniti inače će ona postati prva planeta koja je uništena od strane onog kome je i udahnula život. Da ne bude sve patetično i prozaično, čovek bi hipotetički mogao da bude i taj koji bi svoju planetu mogao spasiti i nakon njenog prognoziranog roka trajanja.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Tajmlajn najbitnijih događaja u budućnosti Zemlje[/typography]

Ako izuzmemo onaj najočigledniji problem s kojim se susrećemo 3. maja 7138. godine (tad  dolazi nova majanska apokalipsa; sreća pa smo ovu skoro pobedili, a do te ima ihahaj), te iradijaciju supernovih i potencijalne udare nebeskih tela koji su u prošlosti po nekoliko puta znali da istrebe i do 99 posto živog sveta, opasnost za budući život na Zemlji i nju samo leži u domenu raznih bioloških, geoloških, klimatskih, nuklearnih i astronomskih aktivnosti.

1 000 godina – Totalno van konteksta, ali je prosto neverovatan podatak da zemaljski živalj 3016. godine neće koristiti ama baš nijednu reč koju mi danas koristimo. Drugo nepotrebno znanje je to da će zvezdu Svernjaču kao orijentir na tronu severnog pola usled precesije ekvinocijuma zameniti binarni sistem Gama cefeida

2 000 godina – Frka, panika! Ledeni pokrivač na Grenlandu će se otopiti usled globalnog zagrevanja od 8 stepeni celzjusa, što će prouzrokovati podizanje nivoa globalnog mora za čak 6 metara

13 000 godina – Zemlja se nagiba ka Suncu što će doneti ekstremne uslove na Severnom polu

50 000 godina – Grenlad prestaje da postoji. Da, globalno zagrevanje opet. Nema više ni Nijagarinih vodopada

100 000 godina – Romantik iz daleke budućnosti će muvati ribe znanjem iz astronomije na skroz drugi način – jednostavno konstelacije koje danas znamo će skroz izgubiti smisao, jer, izvinite astrolozi, univerzum nije statična 2D projekcija. Takođe, očekuje se da jedna od najvećih poznatih zvezda Betelgez okonča svoj lepši deo života u impresivnom bljesku supernove. O supernovama još kasnije. Nepotrebno znanje – titanijum iz mekbuka će početi da korodira

10 000 000 godina – Novi okean! Usred Afrike, između Etiopije i Eritreje nalazi se Afarska depresija (100-150 metara ispod površine mora), predeo nesnosne vrućine, višegodišnjih suša i seizmičke hiperaktivnosti ispod kog leži magma. Ne bi se reklo da je idealno područje za formiranje ulične bare a nekmoli okeana. Ipak, za milion godina Crveno more će poplaviti Afarsku depresiju a za deset miliona godina ćemo dobiti novi okean. Osim lepih vesti za tadašnje stanovnike naše planete imamo i ne baš tako dobre vesti. Zapravo jako loše. Iako je dvadesetak puta udaljenija i mnogo manje udaljenija od Betelgeza, zvezda pod imenom T Pyxidis će postati supernova, ali tipa 1a karakterističnog za binarne sisteme, u kom dolazi do eksplozije gama zraka, koji osim što su najsjaniji elektromagnetni događaji u univerzumu loše utiču na ten, te se predviđa da će ova radijacija zbrisati popriličan broj živih vrsta na Zemlji.

50 000 000 godina – Australijanci konačno mogu kopnenim putem da odu u drugu državu usled sudaranja kontinenta sa Indonezijom. Na drugom kraju sveta, Afrika se nabija u Evropu, mondenska letovališta na Mediteranu odlaze u istoriju, a evropska ploča se izdiže i negde između Lajkovca i Uba niče planina veličine Himalaja. Na krajnjem jugu planete, Antarktik u problemu, nivo vode podignut za 75 metara i led topi li se topi.

60 000 000 godina – Zemljina orbita usled počajačnih gravitacionih efekata postaje haotična i njena putanja skroz nepredvidiva (ukoliko neko ne reši Navijer-Stoksove jednačine. p.s. nagrada za to je milion dolara, te ukoliko vam treba keš, navalite)

250 000 000 godina – Novi superkontinent. Ujedinjene Nacije zamenjene ujedninjenim kontinentima.

600 000 000 godina – Udar na romantiku; totalno pomračenje Sunca više nije moguće jer je Mesec rešio da smanji nivo bliskosti za Zemljom pa je povećao distancu od nje. U poređenju sa sledećim događajem koji će se desiti otprilike u slično vreme, ovaj deluje kao zrno peska koja žulja u cipeli. Kraj C3 fotosinteze. Dobro, šta to tačno znači? Loša vest: mnoge vrste će izumreti. Dobra vest: ljudi još neće (možda). Fotosinteza je proces u kom biljke svetlosnu energiju pretvaraju u hemijsku, time sebi pružaju život a kao nus pojavu emituju kiseonik koji nam je jelte poprilično potreban za funkcionisanje. No to je znano. Ono što nije znano je da će u toj dalekoj budućnosti nivo ugljen-dioksida u atmosferi drastično pasti što će uzrokovati da biljke koje su zasnovane na C3 fotosintezi prosto nestanu. A to dalje znači da pšenica, ječam, ovas, soja, pirinač, kikiriki, krompir, kokos, banane i mnoge druge bilje umreti, što bi moglo da predstavlja problem za hipotetičkog čoveka tog doba jer C3 biljke recimo danas zazimaju 85 posto vrednosti poljoprivrednog tržišta. Dobro, sad opet ide velika ograda da ne postoji gotovo nikakva šansa da pretpostavimo šta bi čovek (u kakvom god obliku) bio u stanju da tehnološki izvede u tako suludo dalekoj budućnosti ali s današnjeg stanovišta ovo bi bio enormno veliki problem za njega. Štaviše, neće se sve završiti smrću biljaka koje direktno konzumiramo već će preostati samo vrste zasnovane na C4 fotosintezi: kukuruz, šećerna trska, proso, trava i hrabri četinari kao jedine preostale šume.

800 000 000 godina – smrt vrsta ustrojenih na C4 fotosintezi jer će se nivo CO2 smanjiti za još 5 puta od nivoa koji je ubio C3 vrste.

1 000 000 000 godina – Prema svim značajnim istraživanjima, ovo je maksimalni mogući domen postojanja čoveka kao vrste. Sjaj Sunca će se pojačati 10 posto i temperatura Zemljine površine će iznosti 47 stepeni. Okeani više neće postojati jer će ispariti, a vode će u tragovima ostati samo na polovima i jedino će određeni niži oblici života moći da prežive takvu kataklizmu.

1 300 000 000 godina – Izumiranje (skoro) svih eukariota usled potpunog nestanka ugljen-dioksida u atmosferi.

2 300 000 000 godina – Zemljino spoljno jezgro se zamrzava, a to će uticati na slabljenje magnetosfere. S prestankom postojanja magnetnog polja, atmosfera neće više biti održiva, ozonski omotaču, konačno zbogom. Solarni vetar će od Zemlje napraviti atmosferu sličnu sadašnjoj na Veneri. Ipak nešto bi moglo da preživi…

2 800 000 000 godina – Temperatura površine Zemlje 150 stepeni. Zbogom i bakterije. I konačno bubašvabe proklete.

4 000 000 000 godina – Sudar naše galaksije sa komšinicom Andromedom – nastaje hibrid supergalaksija Milkomeda a izgled neba gledanog sa Zemlje neprepoznatljiv.

7 600 000 000 godina – Sunce stiže do maksimalne veličine u fazi crvenog džina (biće 256 puta veće nego sad); Merkur i Venera će biti stoprocentno progutani, Zemlja vrlo verovatno

100 000 000 000 000 000 000 – Ako se desi da Zemlja nekako preživi hiperekspanziju Sunca, ovo bi trebalo da bude njen definitivni kraj. Za 100 triliona godina (ili 100 kvintiliona ako ste Amerikanac, a jednostavno 10 na 20.) Zemlja će se sudariti sa zombijem Sunca (faza crnog patuljka). RIP Zemlja.

Eto, postoje makar minimalne šanse da Zemlja potraje bukvalno zauvek, jer ne znam kako drugačije da opišem period od 100 triliona godina nego zauvek. To je vreme dosadašnjeg postojanja Univerzuma pomnoženo samim sobom. Ali, kao što smo primetili maksimalni domet čovekovog opstanka na Zemlji je ograničen na milijardu godina, što i nije tako loše mada poprilično bedno ako se uporedi sa periodom koji će Zemlja živeti kao usedelica posle našeg izumiranja.

Ipak, treba se vratiti u realnost. Ona kaže sledeće: postoji 19% šanse da čovek bude istrebljen do kraja ovog veka! Kakav plot tvist, a? Ok, šta nam sve može doći glave još osim majke prirode? Na to pitanje odgovor su dala dva izuzetno umna čoveka današnjice, pritom obojica Šveđani: Andres Sanberg neuronaučnik i Nik Bostrom filozof, matematičar, fizičar i šta sve ne. Oni su još 2008. godine ispred oksfordskog univerziteta napisali studiju o globalnim rizicima koji mogu zadesiti čovečanstvo do 2100. godine. Koga zanima, papir je tu, a ukratko, opasnost preti sa raznih strana, očekivanih ali i ne: razne pandemije, ratovi bilo nuklearni ili tradicionalni, neki drugi vid omnicida, zloupotreba nanotehnologije, klimatske promene, implozija usled prenaseljenosti, potencijalno nasilna veštačka inteligencija, hostilni vanzemaljci, malevolentni evolutivni čovekov potomak, i kao šlag na torti, hipoteza da je sve samo jedna velika kompjuterska simulacija i da će se to ekstremno inteligentno biće u jednom trenutku smoriti i formatirati disk. Ne stvarno, čovek se ne zajebava kad potencira ovo kao rizik – mora se biti oprezni agnostik po tom pitanju.

[typography font=”Cardo” size=”30″ size_format=”px”]Smrt Sunca i Solarnog sistema[/typography]

Kao što vidimo, postoji 99,999… posto šanse da se smrt Sunca afektuje na nas na jedan od dva načina: 1. Kad Sunce „umre“ mi nećemo postojati već milijardama godina i samim tim će nas biti briga 2. Tehnološki ćemo toliko napredovati da ćemo biti u mogućnosti da svijemo topla porodična gnezda na nekoj drugoj planeti kojoj život daje neko druge Sunce, mnogo dugovečnije pa će nas opet boleti guzica za nestanak Sunca. Zapravo shvatate koliko je mizerna verovatnoća da prisustvujemo nekom holivudskom scenariju u kom za 8 milijardi godina gledamo u Sunce koje zauzima polovinu neba i po zemlji skakućemo u nekim skafanderima koji nam obezbeđuju život u homeostazi. To nek ostane kao ideja za budući blokbaster.

Pošto znamo da nećemo život okončati u najstrašnijim mukama kao buktinje od Sunčevog sažežavanja, možemo i da se malo bliže upoznamo sa Sunčevom daljom sudbinom. Mimo uvreženog mišljenja, Sunce neće eksplodirati u supernovu jer definicija > masa u njegovom slučaju. Ipak, počeće žestoko da bubri i za nekih pet milijardi godina će početi da narasta u crvenog džina. Kad kažem džina, mislim baš baš džina jer njegova sadašnja veličina biće smešna u poređenju sa tom. Prečnik Sunca je sada oko 1 400 000 km a maksimalni koji će dostići je oko 300 000 000 kilometara, što je blisko prosečnoj poludistanci od Zemlje do prokletog Jupitera. Osim toga, tih 300 miliona kilometara predstavljaju razdaljinu od dve astronomske jedinice a pošto je definicija astronomske jedinice razdaljina od Zemlje do Sunca, osim u slučaju većeg orbitalnog pomeraja, Zemlja će očigledno biti progutana, a verovatno i Mars. Em što će Sunce dostići gargantuansku veličinu em će biti 2000 puta svetlije, pa Pluton sad više i ne izgleda tako loša destinacija za bar privremeni beg sa Zemlje. Primer možda previše optimistički, ali pretpostavlja se da bi baš u tom trenutku Saturnov mesec Titan (trenutno ogromni ledeni okean) mogao da postane habitabilan.

Za osam milijardi godina, grafik Sunca dostiže maksimum i faza crvenog džina prerasta u fazu belog patuljka s masom oko polovine sadašnje. Sunce će krenuti da se smanjuje i istovremeno hladi, konsekventno i da oslobađa energiju te će potencijalno ući u fazu crnog patuljka (o svim ovim zombi fazama kasnije) za oko 10 na 16. godina. Hipotetički apokaliptički scenario Solarnog sistema je takav da će se crni patuljak Sunce sudariti sa nekom drugom zvezdom u fazi crnog patuljka a u supernovi nastaloj usled kolizije će nestati svi eventualno živi entiteti preostali u sistemu (planete i ostala niža tela koja nisu progutana a nisu se ni otkačili od gravitacionog dejstva Sunca). Ovo bi trebalo da se desi za trilijardu godina.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Smrt Mlečnog puta[/typography]

Ne znam da li ovo može pravom smrću da se nazove, ali Mlečni put i Andromeda će definitivno promeniti svoju formu i nastaviti život u simbiozi zvanoj Milkomeda. Takođe, sudar je u ovom slučaju veoma relativan pojam – šansa da se bar jedna zvezda iz Mlečnog puta sudari s nekom iz Andromede je skoro pa nula. Jednostavno i pored neverovatnog broja zvezda u obe galaksije (u našoj 300 milijardi, u Andromedi bilion) prazan prostor teži stoprocentnom u galaksijama.

Ono što bi trebalo da se dogodi u ovom ne baš tako nasilnom sudaru je da se supermasivne crne rupe obeju galaksija zbliže i formiraju novi centar Milkomede. Pretpostavlja se da će veći deo zvezda nove megagalaksije (oko 90 posto) biti istisnut a do trenutka 10 na 30. godina, one preostale će usisati ta nova supermasivna hibridna crna rupa, te će i Milkomeda postati samo bledo sećanje na fotografiji u sefija modu. Manje-više, sličan kraj u slično vreme čeka i sve ostale galaksije. Ni one neće biti pošteđene smrti.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Smrt zvezda[/typography]

Ok, sad je vreme za definisanje smrti jer ulazimo na klizav teren. Smrt je trenutno prestanak i nepovratno prekidanje životne aktivnosti. Kažem trenutno jer je nekad prestanak rada srca bio znak da se živo biće proglasi mrtvim, a kasnije smo došli u stadijum da rad srca može da se pobudi čak i kad prestane, što bi značilo da se po toj definiciji živo biće vratilo iz mrtvih. Isto tako, s napretkom medicine, današnji umrli ljudi možda mogu biti vraćeni u žive, te je definisanje poprilično labavo. E i smrt zvezda je baš labav termin. Zvezde zapravo umiru i milijardama godina u ćitavom procesu koji traje nekoliko faza. Ali ni sve zvezde ne umiru na isti način; dok jedne spektakularno crkavaju u eksploziji supernove, druge se neprimetno gase.

Kao i u mnogim stvarima u životu nas običnih smrtnika, tako i kod zvezda vlada jedno opšteprihvaćeno pravilo – veličina je bitna i direktno određuje budućnost subjekta i intenzitet zabave u njegovom životu. Najmanje zvezde univerzuma – crveni patuljci – koji su dva i više puta manje masivni od Sunca, žive bezobrazno dugo, bilionima godina (da ne bude konfuzno, to su trilioni u američkom sistemu), te podignu temperaturu i osvetljenost i onda samo kao šlag od belanaca šljonu i postanu dosadni bedni beli patuljak. Ono što je zapravo jako zanimljivo kod crvenih patuljaka je to da su oni ubedljivo najbrojnije zvezde u univerzumu (70 % zvezda su crveni patuljci) i da su zbog svoje veličine i dužine života najbolji mogući izbor za traženje budućeg doma. Pretpostavlja se da samo u našoj galaksiji ima 30-ak miliona crvenih patuljaka čije bi planete mogle da odgovaraju našim specifičnih kriterijumima za život.

[typography font=”Cardo” size=”20″ size_format=”px”]Hercpsprung-Raselov dijagram[/typography]

Pre nego dođemo do trenutka kad nadimanje pređe u komprimovanje, valja baciti pogled na Hercpsprung-Raselov dijagram koji klasifikuje sve moguće zvezde u zavisnosti od veličine, emisivnosti, temperature i klase spektra. Dijagram konsekventno daje dobar zaključak i o preostalom vremenu života zvezde.

Naučnici Hercsprung i Rasel su još 1910. kreirali dijagram koji objašnjava dinamiku života zvezde i njen put od velike mature do kovčega. Dijagramom dominira glavni niz – ogromni skup zvezda koje se povinuju zakonu prema kom su crvene zvezde malog radijusa najmanje vruće (ne mogu reći hladne) i emituju najmanje zračenje. Porastom temperature i veiličine, njihova boja se menja i postaje žuta. Tu se nalazi i Sunce, takozvani žuti patuljak. Daljim porastom veličine i temperature, boja zvezda u glavnom nizu postaje bela dok su najveće zvezde plave glavnog niza najsvetlije s površinskom temperaturom od 30 000 stepeni i zovu se plavi džinovi koji su od Sunca veće desetak puta. To je ujedno maksimum zvezdane veličine dok je zvezda u životnoj homeostazi. A sad „izuzeci“.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Crveni džinovi[/typography]

Faza neizlečive bolesti u životu zvezde. Malignitet čini da zvezda ostane bez zalihe vodonika u jezgru i počne da vrši termonuklearnu fuziju. S napretkom terminalne faze bolesti, zvezde veličine približne Sunčevoj se nadimaju do par stotina puta u odnosu na veličinu dok su bile zdrave i jedre. Međutim, za razliku od zvezda iz glavnog niza, temperatura crvenih džinova ne prati njihovu veličinu i radijaciju već je slična temperaturi crvenih patuljaka – oko 3000 kelvina. Dužina života prosečne zvezde koja će postati crveni džin iznosi oko 10 milijardi godina, dok sama ova faza traje 3-4 milijarde godina, što otprilike podseća na prosečni životni ciklus čoveka koji otprilike poslednu trećinu provede krpeći se banjama, lekovima, operacijama i na kraju crkne. Crkne i crveni džin kad zalihe vodonika presuše. Najpoznatiji crveni džin u našoj blizini je Arkturus, četvrta apsolutno najsjanija zvezda na nebu posle Sirijusa, Kanopusa i Alfa Kentauri. Ko voli da blene u nebo, Arkturus se nalazi u sazvežđu Volar a najlakše se nađe kad se prati „ručka“ velikih kola, onda dođeš do prve velike crvene tačke i to je to, nemoš promašiti.

Ako je zvezda značajno veća od recimo Sunca, ona neće ući u fazu crvenog džina već crvenog superdžina. Temperatura će joj biti nekoliko hiljada stepeni a radijus i hiljadu puta veći. Takođe, radijacija će biti enormno veća, a trajanje faze crvenog superdžina je znatno kraće od trajanje pandan faze kod manjeg kolege. Treba naglasiti da su razlike između crvenih džinova i crvenih superdžinova više arbitrarne nego suštinske, a i svakako nisu baš nešto što se podrazumeva jedan kroz jedan jer postoji pristojan broj izuzetaka. Jedna od onih supstancijalnih razlika je različit tip fuzije; kod manje masivnih zvezda (kao Sunce) koji postaju crveni džinovi, to je proton-proton lančana reakcija (pretvaranje vodoinika u helijum jelte) koja se dešava kad je kinetička energija protona dovoljno velika da nadjača elektrostatičko odbijanje. Kod superdžinova, fuzija se obavlja u katalitičkom ciklusu ugljenik-azot-kiseonik i oni mogu da fuzionišu i mnogo teže elemente, gvožđe npr.

Na nebu se može videti pristojan broj superdžinova, a opštepoznati su 900 puta veći od Sunca Antares i Betelgez. Osim toga što varira u veličini (malo se naduje pa splasne te je od Sunca veći od 900-1200 puta), Betelgez je zapravo najzanimljivija zvezda na nebu iz još impozantnije činjenice. Svaka čast Sirijusu, zvezdi Danici, Severnjači, koji su možda svetliji, romantičniji i korisniji ali Betelgez će uskoro da umre. Veoma uskoro.

Desno rame hrabrog ratnika iz istoimenog sazvežđa Orion je u završnom procesu fuzije vodonika iako je od rođenja zvezde proteklo nešto manje od desetak miliona godina. Ne zna se tačan trenutak kad bi do eksplozije Betelgeza moglo da dođe. Brojni naučnici koji se bave njegovim proučavanjem daju raspon od milion godina do bukvalno ovog trenutka! Da, Betelgez mi mogao da eksplodira u supernovu danas u pet popodne hipotetički. Iako je to nebeski prizor koji željno iščekujemo da vidimo, moraćemo ipak da budemo razočarani jer sve i da Betelgez eksplodira u pet popodne, u estetskom ugođaju će imati priliku da uživaju naši praprapra…unuci. Tačnije rečeno, 600 godina će proći dok buktinja supernove ne stigne do Zemlje, jer logično, toliko svetlosnih godina iznosi distanca Zemlja-Betelgez. Sranje, ništa od zabave. Drugo zanimljivo pitanje je opasnost po ljude, jer zračenje ovo-ono, uostalom Betelgez je sjajniji od Sunca 120 000 puta, pa se nameće pitanja kakav će efekat supernove biti na Zemlju. Dobra vest je, nikakav. Jednostavno, i pored toga što će supernova biti veličine Meseca (dupla mesečina ho ho), udaljnost se meri trilijardama kilometara tako da nema problema. I da, ipak ne bi trebalo očekivati da se ta eksplozija desi danas u pet popodne – poslednja istraživanja su ipak bliža brojci od stotinak hiljada godina. Što je svakako univerzumski treptaj oka.

[typography font=”Cardo” size=”30″ size_format=”px”]Supernove[/typography]

[typography font=”Cardo” size=”16″ size_format=”px”]”Van granica univerzuma leže sirove realnosti, ono što je moglo biti, ono što može biti, ono što nikad nije bilo, divlje ideje, sve stvoreno i nestvoreno haotično kao elementi u vrijućoj supernovi”.[/typography]

[typography font=”Cardo” size=”18″ size_format=”px”]Terry Prachett[/typography]

Poetično, nema šta. Kao i ono da smo svi izgrađeni od materijala iz eksplozija raznih supernovih koje su pod naletom udarnog talasa raznele materiju po svemiru. Supernove su smrt masivnih zvezda – crvenih superdžinova, ali kao i sve prokleto u svemiru, ne nužno, jer pobogu zašto bi pravila postojala kad ne bi bilo izuzetaka toliko da na kraju ostane samo neukusna kaša od nečega što se koliko juče nazivalo znanjem. Elem, kako bi Petar Božović rekao „kad taj veliki balon jednom PUKNE“ (tj kad crveni superdžin eksplodira) svetlost supernove zaseni sjaj čitave pripadajuće galaksije. Ovo manje-više uobičajeno znanje je zapravo definicija supernovih tipa II (evolutivnih supernovih) – usled fuzionisanja teških elemenata u jezgru umiruće zvezde, ona više ne može da proizvede dovoljno energije koja bi se oduprla urušavanju i onda bude to što bude. Ali to nije sve.

Nekad (bogami ne tako retko) se desi da i manje zvezde mogu da buknu u supernovu, i to čak nakon „smrti“, tako što beli patuljak povuče akrecioni materijal zvezde (gravitacionoj sili belog patuljka se više ne suprotstavlja toplota kao u ranijim fazama već pritisak degenerisanih elektrona) iz binarnog sistema i kad se nakupi dovoljno mase dođe do eksplozije supernove tipa I. Masa neophodna da dođe do eksplozije supernove se naziva, pazi sad, Čandraesekarova granica, nazvana po, pazi sad opet, Subrahmanjanu Čandrasekaru, nobelovcu, koji je sa 19 godina izračunao kritičnu masu stabilnog belog patuljka – 1.44 mase Sunca (beli patuljak ne može imati veću masu od one koja bi zahtevala da se elektroni kreću brzinom svetlosti, što znači da sa porastom mase belog patuljka, opada njegov radijus LOL!). Dakle, supernove tipa I su u neku ruku vraćanje iz mrtvih bar na trenutak. Naravno, da sve ne bude tako dihotomno, oba tipa supernovih imaju svoje podtipove, ali da ovaj tekst ne bude baš univerzumski beskrajan, dovoljna je samo kratka infografika.

Ko je čitao ASOIAF, seća se kako je kometa lajtmotiv knjige Sudar kraljeva, a poznato je koliko su astronomski fenomeni imali uticaja na čovekovu istoriju, naročito u srednjem veku. 4. jula 1054. godine na nebu je blještala supernova, nazvana kasnije SN 1054. Mihailo I, kosnattinopoljski patrijarh ekskomuniciran je 12 dana kasnije na dan najveće blještavosti supernove (mogla je da se vidi i preko dana). E sad, ovo naravno zvuči kao SLUČAJNOST? NEBI REKO!, i pritom ne postoje zvanični spisi koji ukazuju na povezanost nebeskih dešavanja i istočno-zapadne religiozne šizme, ali nije nemoguće pretpostaviti koliko je takav „znak sa neba“ mogao značiti profano-sakralnom narodu toga doba, te je i uzročno-posledična veza ovih događaja moguća.

[typography font=”Cardo” size=”30″ size_format=”px”]Stelarni zombiji, utvare i duhovi[/typography]

Dobrodošli na zvezdano groblje gde počivaju posmrtni ostaci onog što su nekad bile zvezde. Iako ovo groblje nije paranormalno, za nas je i dalje poprilično nepoznato pa ga posmatramo sa podjednakom dozom divljenja i straha. Pa da krenemo da kopamo po grobovima lagano.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Beli patuljci[/typography]

Sunce će jednog dana imati gustinu otprilike miliion tona (teškog Sunca; e Đule, Đule) po metru kubnom. Ne postoji ništa na Zemlji ni približno gusto kao beli patuljak. Recimo osmijum na istoj zapremini teži jedva oko 22 tone, a on je najteži poznati element. Razlog ekstremne gustine leži u sledećem: materija belog patuljka nije povezana hemijskim vezama već se sastoji od jonizujuće plazme nepovezanih jezgara i elektrona, pa tako, za razliku od uobičajene materije, nema prepreke u vidu orbitala pa se jezgra pakuju ko sardine. S tim u vezi, Sunce će svoj dugi život posle smrti kao beli patuljak provesti u dimenzijama sličnim Zemljinim, tj kao gusto komprimovana loptica temperature oko 30 000 kelvina.

Inače, iako veoma uobičajeni stanovnici svemira, beli patuljci su otkriveni posredno, jer su i budala bi već ukapirala, sićani. Matematičar Fridrih Besel je na njih slučajno naleteo još u prvoj polovini 19. veka, tako što je proučavao Sirijus i skontao da se on ne kreće očekivano pravolinijski već da izvodi neke rotacije kao pijandura oko saobraćajnog znaka. Tu se desio momenat prosvećenja i Besel je skontao da se oko Sirijusa nalazi neko nevidljivo čudo jake gravitacije. Danas je to dobro poznati beli patuljak Sirijus B koji sa velikim Sirijusom A čini binarni sistem. Mala promena paradigme kad sledeći put pogledate u drugu najsjaniju nebesku zvezdu.

Traganje za „teorijom svega“ tj teorijom svih teorija ili kako god već prozaično nazivali pokušaj prijateljskog zagrljaja generalne teorije relativnosti i kvantne mehanike i dalje nije izašlo iz ćorsokaka ali rešenje možda leži baš u belim patuljcima. Oni su zapravo makroskopski objekti koji se ponašaju kvantno. Nakon kolapsa zvezde usled sopstvene gravitacione sile, gustina materije raste kako elektroni beže u više energetske nivoe pa time raste i njihov pritisak. U jednom trenutku nastaje ravnoteža između pritisaka spoljašnjih slojeva poteklog od gravitacije i pritiska degenerativnog elektronskog gasa i tako nastane ova simpatična tvorevina neobičnih karakteristika.

Sam tok zagrobnog života belih patuljaka teče ovako: u početku to je neka vrela fluidna kaša. Hlađanjem jezgra dolazi do zgušnjavanja kaše (kao kad metnete gustin) i na kraju se dobije kompaktni kristal. Sad sledi jako romantičan deo, te se mole da sponzoruše i sponzori obrate pažnju; ako belim patuljkom dominira ugljenik, onda će njegova kristalna budućnost biti dijamantska. Ne stvarno, beli patuljak od ugljenika je zapravo jedan ogroman dijamant na nebu (Rijana zna znanje). A sad loša vest za sponzoruše i sponzore: trenutno ne postoji način da eksploatišemo ovo neprocenljivo blago, em je daleko, em bi se pokušaj sletanja na dijamant završio rarovanjem subjekta namerioca u entitet veličine čiode. Eto takvi su vam beli patuljci, ne zajebavajte se sa njima.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Crni patuljci – smrt koja tek treba da se rodi[/typography]

I sad još jedan ubica mozga, jer ulazimo u domen metafizike. Crni patuljci ne postoje. Još. A kako onda znamo da će da postoje? Pa, kraj priče o belom patuljku je zapravo početak priče o crnom – kontinuum smrti. Crni patuljci su (će biti, ispravno rečeno) poslednji stadijum postojanja malih zvezda. Kristalizacijom materije beli patuljci postaju svarovski nakit, a daljim procesom hlađenja ostaju skoro bez mogućnosti da emituju toplotu i svetlost i postaju crne zvezde. Njihovo trenutno odustvo u svemiru se objašnjava time da još nije proteklo dovoljno vremena od Velikog praska da evolucija učini svoje. Tačnije sve dosad proteklo vreme (13,8 milijardi godina) je tek 1-2 % potrebnog vremena neophodnog da beli patuljci izgube svu svoju energiju i postanu crni. Trenutno najstariji poznati beli patuljci imaju temperaturu oko par hiljada kelvina što znači da rađanje (live after death) nove familije zombije ne bi trebalo da se očekuje barem jedno bilion godina.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Neutronske zvezde[/typography]

Da li ste se nekad, dok ste drogirani puzali kroz neku planinsku zabit pošumljenu četinarima, pitali šta se dešava kad umru zvezde iznad Čandrasekarove granice? Sigurno niste osim ako vam šaman iz Amazonije nije umočio halucinogenu žabu u koktel ajahuaske začinjen sitnim komadićima salvie divinorum. Tad je apsolutno sve moguće. Postoje ljudi koji vide preko te granice, a da ne moraju da se odreknu očinjeg vida kao Makarije i Teofan u Boju na Kosovu.

Džejms Čedvik nije mogao videti neutron, jer je on bezobrazno sićušan ali je 1932. opovrgao hipotezu o postojanju gama zračenja u radioaktivnim raspadima i bacio kontrahipotezu u kojoj je tvrdio da to zračenje potiče od elektroneutralne čestice mase slične protonovoj. I bi neutron. I bi Nobelova za Čedvika. Iste godine, druga velika naučna faca Lev Landau razmišlja ovako: „Hm, ako beli patuljci počivaju na elektronima, možda postoji neko telo bazirano i na ovim novim česticama“? Za Landaua je to ostalo samo na pitanjima jer nije imao mogućnosti da skonta prirodu interakcija neutrona u tom tad još uvek hipotetičkom stabilnom nebeskom telu.

Trideset i kusur godina kasnije, gledanje u nebo se konačno isplatilo. Italijanski astrofizičar Franko Pacini je zaključio da ako se ta mistična tela rotiraju i imaju jaka magnetna polja, onda moraju emitovati elektromagnetne talase, a nezavisno od njega dva lika Hjuiš i Bel detektuju radio pulseve od strane tih nedokučenih zvezdanih ostataka koje se rotiraju suludom brzinom. Cela familija ovih čudnih nebeskih tela nazvana je neutronskim zvezdama, a pulsirajuće neutronske zvezde, logično, pulsarima. Nemojte misliti da su pulsari jedina podvarijanta neutronskih zvezda, ima ih bukvalno ko na buvljaku, svaka čudnija od prethodne: magnetari, anomalični x-zračni pulsari, binarni pulsari, gama-zračni rasprskavači i tako dalje, plus klasa hipotetičkih neutronskih zvezda kao što su kvark, elektroslabe ili protneutronske zvezde.

Sam mehanizam nastajanja neutronskih zvezda je zasnovan na transformaciji čestica, konkretno elektrona i protona u neutrone, posredstvom slabih interakcija koje su u atomima odgovorne za beta raspad. Zbog velike gustine materije, elektroni popunjavaju sve više energetske nivoe, a što je zvezda veća to je kretanje elektrona brže. U jednom trenutku, kad energija elektrona postane dovoljno velika dolazi do izjednačenja proizvoda mase neutrona i kvadrata brzine svetlosti sa jedne strane i zbira masa protona i neutrona pomnoženih brzinom svetlosti uz dodatak energije kretanja elektrona, što implicira da se svi elektroni užljebljuju u protone. Selidbom elektrona ostaje ogroman prazan prostor među jezgrima atoma i dolazi do daljeg kolapsa zvezde pri čemu se oslobađa količina energije veća od ziliona naslova knjiga Orhana Pamuka.

Međutim, većina ove svetlosti biva rasuta emigracijom neutrina koji beže skoro brzinom svetlosti kud koji. Užarene kaša temperature koja se meri milijardama kelvina počne da se h hladi i sve što ostane je nadrealno gusta superkompaktna smesa. Pa i beli patuljci su gusti? LOL. U poređenju sa neutronskim zvezdama to je smešno. Prosečna gustina neutronske zvezde je bolesnih sto triliona tona po metru kubnom. Od nekad ogromne zvezde ostane recidiv loptica dijametra jedva 10 kilometara. Pitoresknije prikazano, da je kutija šibica sačinjena od materije neutronske zvezde imala bi 10-15 miliona tona. Teško sranje. Ali ne i najčudnije i najveće koje postoji u svemiru. Neutronske zvezde nastaju od zvezda sa masom preko 1,44 Sunčeve, ali kad pređu granicu od 3 Sunčeve mase, stvari postaju još bizarnije.

[typography font=”Cardo” size=”20″ size_format=”px”]Crne rupe[/typography]

Izvinjenje za klifhenger. Zbog uzvišene ljubavi prema ovim nebeskim pojavama (videti infantilno izabran nik autora) posvetiću im čitav tekst iako bi trebalo da budu prirodna kulminacija ovog.

[typography font=”Cardo” size=”30″ size_format=”px”]Smrt Univerzuma[/typography]

„Znaj, ljubavi svakoj dođe kraj“, peva primorski Bugarin rodom iz Dimitrovgrada. Mnogi će reći da je ljubav zapravo bog. Panteisti će reći da je Bog univerzum. Tranzitivnošću nalazimo da je ljubav ustvari univerzum. A ako i on ima svoj rok trajanja, ispada da je Bugarče bio u pravu. Ali kako, kad i da li će uopšte doći do kraja postojanja Univerzuma?

Iskreno, nemamo pojma. Postoje razne hipoteze oko konačnog svršetka svega postojećeg, ali je sve i dalje poprilično daleko od opšteprihvaćene naučne teorije. Ono oko čega se većina naučnika slaže je da bi tamna energija kao dominantni činilac univerzuma mogla dati odgovor na to pitanje. Druga stvar koja bi mogla predefinisati ultimativnu budućnost univerzuma je njegov oblik. Hah, šta oblik, pa on je sferičan il barem elipsoidan kao Zemlja, Sunce, balon i to? E pa nije. Šta bre nije, kakav je onda, da nije ravan možda? E pa izgleda da baš jeste ravan  ili skoro pa ravan a od toga i zavisi njegova budućnost.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Oblik univerzuma[/typography]

S obzirom na sveopštu prisutnost loptolikih tela svuda oko nas, nekako po inerciji zamišljamo i univerzum kao neku nestvarno veliku nadloptu koja lebdi u beskrajnom… čemu god. Beskonačnost je samu po sebi nemoguće zamisliti jer koliko god da zamisliš, uvek možeš još dodati nešto na to. Stoga nas poznata analogija natera na tu ogromnu loptu i tu izgleda upadamo u zamku. U svemiru ne postoji gore, dole, levo, desno, napred nazad, ispod, iznad. Problem je nastao na samom početku – prikaz big benga je zapravo pogrešan. Osim očiglednog izostanka zvučne komponente, intuitivno shvatamo veliki prasak kao rasprskavanje materije u svim pravcima. Hiljade i hiljade veoma popularnih videa, filmova, animacija i crteža jednostavno nisu u pravu. Istina je otprilike ovakva:

 

Zamislite beskonačnu ravan (list hartije) gde svaka tačka predstavlja jednu galaksiju i nek su sve tačke udaljene po cm jedna od druge. Onda zamislite još jedan beskonačni list hartije koji se nalazi iznad ovog i na kom se nalaze iste te galaksije samo 2 centimetra međusobno udaljene. I tako redom, na svakom sledećem beskonačnom listu hartije, galaksije (tačke) se udaljavaju za po jedan centimetar. Sad zamislite kako se kroz sve te beskonačne listove hartije povezuju galaksije, svaka sa samom sobom u sledećoj iteraciji, kao na slici ovoj, koja je primer za samo dve ravni, ali kapirate poentu:

Dakle, univerzum se ne širi „u svim pravcima“ već se prostor između galaksija povećava, te gledano iz bilo koje tačke na beskonačnom listu hartije, sve druge se udaljavaju. Analogno, ako iz pozicije od jednog centimetra intergalaktičke udaljenosti krenemo „ka dole“ tj da dodajemo slojeve beskonačnih listova hartije na kojima su dimenzije sve bliže jedna drugoj, stižemo sve do Velikog praska.

Ali da se vratim na sve mogućnosti oblika univerzuma kojih ima tri: ravan (euklidski), sferičan i hiperbolički. Ovde dolazimo do bezdimenzionalne veličine nazvane parametar gustine (Ω) koja je zapravo količnik stvarne gustine univerzuma i kritične gustine energije neophodne da bi univerzum bio ravan.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Ω > 1[/typography]

Ovo se naziva zatvorenim univerzumom – sfernim.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Veliko sažimanje[/typography]

Posledica omege manje od jedinice je gledanje Velikog praska samo unatrag. Ovaj model kaže sledeće: nakon ko zna koliko triliona godina brzina ekspanzije univerzuma će se smanjiti a pod uticajem gravitacije same materije sve će krenuti u kontra smeru, ka nečem sličnom odakle je sve i krenulo – pakleno vrelom i gustom singularitetu. Jedan od najvećih mislilaca današnjice i teoretičar kosmologije, ser Rodžer Penrouz smatra da je veliko sažimanje zapravo samo deo repetitivnog ciklusa „big bang – big crunch“ i da smo mi samo deo jednog od ko zna koliko ponavljanja u kom nakon velikog praska dođe do sažimanja, pa opet do praska, sažimanja, praska, i tako u nedogled.

Do 1998. godine ovaj hipotetički model je bio dominantan, ali saznanje da tamna energija ubrzava širenje univerzuma (do tad se smatralo da se širenje univerzuma usporava) je, čini se, bacila ovu ideju na marginu skale verovatnoće.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Ω < 1[/typography]

U slučaju kad je parameta gustine manji od keca, ulazimo u svet otvrenih univerzuma u kojima vlada geometrija Lobačevskog. Sam oblik univerzuma se naziva hiperbolički paraboloid. Za čitaoce sa skupljim ulaznicama – to nije ništa drugo nego oblik drvenog sedla za neudobno jahanje konja. Ovaj oblik univerzuma donosi više različitih katastrofalnih scenarija:

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Smrt pregrevanjem[/typography]

Ne, ovo ne znači da će univerzum sagoreti u nekoj velikoj vatri već da će doći do termodinamičkog ekvilibrijuma (apsolutnog izjednačavanja temperature u univerzumu do nivoa tik iznad apsolutne nule) – stanja maksimalne entropije. Iako se entropija kao mera neuređenosti sistema čini kao izuzetno negativna pojava, njeno kontsantno povećanje zapravo znači da je moguće obavljanje rada, samim tim i životnih procesa u najširem smislu reči.

Sama ideja o smrti pregrevanjem je preko 150 godina stara Kelvinova ideja o ekstrapolaciji termodinamičkih zakona na viši sistem, i iako možda najnaučnije izgleda, trenutno ne figuriše kao favorit u trci svih načina smrti univerzuma.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Veliko smrzavanje[/typography]

Dakle, u velikom pregrevanju temperatura za infinitezimalnu veličinu ne dostiže apsolutnu nulu, ali u slučaju ako padne još za tu bednu infinitezimalnu vrednost onda to više nije pregrevanje nego smrzavanje. I posle kao naučnici nisu ludaci. Elem, prema ovom modelu, univerzum će nastaviti da se ubrzano širi, a samim širenjem će se i hladiti. U jednom trenutku će planete, zvezde i galaksije biti toliko udaljene da više neće postojati mogućnost da se formiraju nove zvezde a konačni kraj univerzuma bi bilo dostizanje apsolutne nule, što bi značilo prekid kretanja svih postojećih atoma. Kraj.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Veliko cepanje[/typography]

Ovaj scenario je poprilično uvrnut, čak malo i psihopatski. Kao i u prethodnim slučajevima, univerzum će nastaviti da se sumanuto širi ali umesto pregrevanja hlađenjem i smrzavanja, desiće se cepanje. Čega? Svega. Prvo će gravitaciona sila oslabiti i galaksije će prestati da postoje, zatim će se isto desiti i sa stelarnim sistemima. Sledeći korak će biti cepanje svih svemirskih masivnih objekata. Na kraju će i atomi biti rastrgnuti a na samom kraju i prostor-vreme. Sad ide onaj deo kad svi sedimo okupljeni oko vatre, ćutimo, gledamo se čudno i slušamo pucketanje. Jezivo.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Ω = 1[/typography]

Umesto nitroglicerina ispod jezika evo jedne umirujuće vesti: većina današnjih naučnika se slaže u oceni da je Univerzum ravan. Vilkinsonova mirkotalasna anizotropska sonda je izrvšila merenja na osnovu mase tamne i barioničke materije, fotona, neutrina i tamne energije i rezultat kaže da je univerzum RAVAN ili skoro ravan, tj parametar gustine koji je dobijen iznosi 1.00±0.02. E sad je baš nekako lakše.

Zbrci naravno ovde nije kraj. Samih modela o konačnoj sudbini ima neverovatno mnogo. Možda će univerzum nestati u velikom levku, možda je univerzum pak nekog kompleksnijeg topološkog oblika, recimo torusa pa to sa sobom povuče neke druge konsekvence, a možda se sve završiti klikom na restart dugme nekog superračunara. Sva je prilika da to nikad nećemo saznati, bar mi što sad ovo čitamo. Ipak, valja još malo pročačkati po nekim budućim sigurnim i mogućim značajnim dešavanjima u univerzumu.

10 na 30. godina – u univerzumu će postojati samo singl objekti, sve binarne zvezde će se spojiti u ludom ritmu interstelarne ljubavi. Swatko.

10 na 36. godina – sumorniji scenario za smrt protona i neutrona. Bolji slučaj je 10 na 43. godina. Kako god bilo, nakon prvog ili drugog vremena, univerzum će činiti samo crne rupe

Ako sam u tekstu napisao nekoliko puta reč čudno, e pa to i nije baš čudno jer tek sad počinje pravo čudno, ali čudno da ne može čudnije.

10 na 65. godina – uz pretpostavku da ne dođe do raspada nukleona, sva čvrsta materija će postati tečna zbog efekta kvantnog tunelovanja – fenomena koji dopušta postojanje verovatnoće da elementarne čestice prevaziđu barijeru koju zakoni klasične fizike ne bi dozvolili. Slikovitije – to je kao da prođeš kroz zid.

10 na 107. godina – predviđeno vreme za koje bi se crna rupa mase 20 trilijardi Sunaca raspala u Hokingovom procesu (radijacijom crne rupe gube svoju masu). Ovaj događaj bi označio kraj ere crnih rupa. Nakon njega, pod uslovom da se protoni raspadnu, nastupila bi „mračna era“ i univerzum bi se sastojao samo od subatomskih čestica, nastavljajući dalju regresiju ka smrti pregorevanjem

10 na 200. godina – ako su nekako uspeli da prežive sve dosadašnje tegobe, ovaj trenutak bi trebalo da bude neupitno fatalan za sve neuklone. Ili možda ipak ne?

10 na 1500. godina – sva barionska materija (sve ono što nije tamna materija) je postala izotop gvožđa 56. Na nebu sijaju zvezde sačinjene komplet od gvožđa

Neeeeeeeeee, još nije dovoljno čudno.

10 na 10 na 26. godina (od sveg ludila, sad imamo i ludilo sa stepenovanjem, ovo je broj 1 iza koga ide 10 na 26. nula) – svi objekti iznad plankove mase (masa hipotetičke crne rupe čiji je Švarcšildov radijus jednak Plankovoj dužini; već je jako zakukuljeno, svaki pokušaj pojašnjenja rađa nova dva čudna pojma) će kvantnim tunelovanjem kolapsirati u VIRTUELNE CRNE RUPE. Gvozdene zvezde će tunelovanjem kopasirati u neutronske zvezde, a one u crne rupe. Koje sad crne rupe kad su one nest… ne znam.

10 na 10 na 50. godina – Spontanim smanjenjem entropije u vakuumu će se pojaviti Bolcmanov mozak. Što bi tviteraši rekli „PA JA NE MOGU“.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Bolcmanov mozak[/typography]

Bolcmanov mozak je paradoks, dobio naziv po velikom naučniku Ludvigu Bolcmanu. Zapravo, ovo je verovatno najluđi paradoks za koji sam ikad čuo i nisam siguran da je svarljiv bez pristojne doze halucinogena. Ali da probam. Paradoks je zasnovan na samosvesnosti, entropiji i mizernim verovatnoćama nekih događaja koji se ipak mogu desiti posle nezamislivo mnogo vremena. Recimo, ako danas neka mašina počne  da nasumično štanca reči, posle nekog ludačkog vremena sasvim slučajno će se desiti da redosled određenih reči koje ištanca bude istovetan kao u Igri staklenih perli ili Družini Pere Kvržice. Bolcmanova teza je bila da je verovatniji događaj da se nešto (naše postojanje) desi skroz rendom nego da postoji čitav megalomanski proces događaja koji na kraju dovede do toga da postoji samosvesno biće (hint: to smo mi) koje gleda u nebesa i pita se kako postoji toliko mnogo skoro pa beskonačno entiteta. Bolcman je smatrao da ako je neka slučajna fluktuacija kreirala maš mozak, tad zasigurno mora postojati još mnogo Bolcmanovih mozaka diljem univerzuma i da takvi mozgovi nastali iz slučajnosti moraju biti češći nego kompleksni objekti koje vidimo na Zemlji.

Međutim, ispostavilo da se Bolcman nije baš u pravu sa odnosom verovatnoća ovih događaja, tj da je verovatnoća događaja nastalih prirodnom selekcijom znatno veća od totalno nasumičnih. Jedno od rešenja je i Lasica program Ričarda Dokinsa, pa koga zanima, nek čita.

10 na 10 na 10 na  56. godina (da završiš zapisivanje nula treba jedno trilijardu godina, i to ako si natčovek) – vreme za koje će slučajna kvantna fluktuacija napraviti novi, apsolutno isti Veliki prasak. Tj, do ovog vremena ceo životni ciklus univerzuma, od Velikog praska do konačnog energetskog stanja pa do ponovog rađanja će se ponoviti isti broj puta koliko postoji različitih kombinacija subatomskih čestica u opservabilnom univerzumu. Ne znam šta da kažem, izgleda da ćemo se opet videti kad prođe ovo vreme.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Smrt ipak (ne) postoji[/typography]

Naša svesnost kreira realnost u kojoj živimo i u njoj nema mesta smrti. Ajnštajnova teorija relativnosti je deapsolutizovala sve; prošlost, sadašnjost i budućnost su relativni pojmovi a samim tim je i vreme. Bilo da si filozof koji trijumfalno zaključuje da ti smrt ne može ništa u sadašnjosti, naučnik koji je dokazao možeš promeniti prošlost, time što utičeš na foton u sadašnjosti i tako opovrgao vreme kao fundamentalni aspekt realnosti, ili si samo pastir koji sa slamkom u ustima razmišlja o unovčavanju stada, novom gunju i alkoholisanju na prelu, tačka konvergencije vam je svima ista – kad smrt dođe, više niste tu.