Monikin blog: Kazni me!
Reč Tarzanije,
Ispucali smo celo skladište lake municije pohranjene i čuvane za ove praznike, ostalo je još samo malo, po koja bomba i protivtenkovska mina. To čuvamo za Dan zaljubljenih i Osmi Mart, da i tad grmi kad žene ni u 21. veku nisu naučile da pucaju iz minobacača te nisu u stanju ni svoje praznike da obeleže kako valja i trebuje, kao sav civilizovan svet. Popilo se dosta. I pojelo. Stomaci se naduvali kao gajde, na leđima spavamo do prvomajskog uranka. Iako ruinirani, i ovo malo što je ostalo od nas nastavlja da objavljuje pisanja naše drugarice i koleginice istim žarom kao do sada, iako ona tekstove više ne šalje istim žarom. Ne hajemo, nasipamo ovaj mulj vinjaka što je zahvaljujući krajnje neodgovornom previdu pretekao od sinoć.
Ovaj posao prožimaju čudni ljudi, petljaju se oko i kroz njega kao divlji bršljen. Možda ćete pomisliti da je svako ko plaća kurvu čudan, ali nije tako – ima tu i mediokriteta koje srećete u liftu već godinama u istim farmericama i procedite kroz bradu nešto kao: „Zdravo komšija, opet kiša, a?“. Drugačije čudni, sa suludim navikama, fetišima, stvarima koje ih pale, sa svim onim što “normalnom“ čoveku neće ni pasti na pamet da radi kad skine gaće.
Usluge koje oni traže su skuplje, kao u svakom poslu, nema ih u cenovniku, dogovori se sklapaju naknadno, a cena raste od količine nastranosti koju je potrebno apsorbovati da bi se oni zadovoljili. Zakon ponude i potražnje, njih jednostavno ima više nego kurvi koje su spremne da ispunjavaju njihove potrebe. Tako sam naišla na čoveka koji se pali na kosu, ne zanima ga ni moje dupe, ni sise, posebno nije fasciniran ni pičkom, a na moje veliko razočarenje nije bio posebno fasciniran ni mojom kosom. Farbana je, kaže! Uništena hemijom! Pa majku mu jebem čak ni nije toliko, čuvala sam je, ali ne… on hoće dugačku i gustu kosurinu koja nije farbana, peglana… to ga pali, a čovek ima pravo za svoje pare da ga pali šta god hoće. U takvom svetu živimo. Dala sam mu broj jedne poznanice, debela je, odvratna, ali ima takvu kosu, i poželela im svu sreću. Od svih, najgori je bio jedan koji se palio na krv. Na boju, miris i ukus krvi. Mislila sam da je totalno lud, pa idiote nisi kafu naručio nego kurvu. Ipak, sve što je tražio je bilo da se posečem po prstu, dlanu, butini… bilo gde i da on krv koja curi gleda, udiše i liže. Za te pare mi nije bio problem da se malo reznem, njemu treba desetak minuta da se napali, svrši, izvadi pare i ode. I nije sigurno ni njemu lako, ajde što se pali na krv, to i mogu nekako da razumem, ali da se pali na kurvinu krv… od te tečnosti je umrlo više ljudi nego od alkohola. Ipak, domicija je najčešća želja. Većina voli dominaciju da ispoljava nad prostitutkom, logično, ali nije beznačajan broj ni onih koji žele da ona ponižava njih. Za njih, one koji plate da ih neko gazi je specijalizovana moja koleginica pod pseudonimom Madam Iks, jebem li ga, valjda se i na takva imena pale. Naravno da ni ja ne odbijam takve zahteve, bilo bi krajnje neprofesionalno i sebično.
Od svih koji su mi dolazili sa tim fetišom jedan je ostavio poseban trag. Bukvalno je hteo da bude ponižen, tretiran poput životinje, da na kraju on izađe iz prostorije, a da dostojanstvo ostane u njoj i plače u ćošku. I nisam mogla da pogrešim, sve što mi je palo na pamet mu se sviđalo. Prokleti rob!
Zavežem ga za krevet pa pišam po njemu – odlično. Dresiram ga kao kera, bacim gaćice ili grudnjak na drugi kraj sobe pa on četvoronoške ide po njih i donosi mi ih u ustima. „Laj pičko, laj“, i laje, reži, zavija kao vuk. Kad nešto ne uradi kao treba onda ga bičujem, ali ne onako blago, čisto fore radi, nego iz sve snage, tako voli, to ga pali. Ozbiljan čovek, ali eto, ima svog demona za kog niko ne zna. Niko, osim nas koje smo tom demonu potrebne. Kad izgubim inspiraciju i kreativnost, kad ne znam šta ovaj put da mu radim, onda mu naredim da kuva, da pravi večeru, on stoji go za šporetom i pokušava nešto da napravi, muči se jadan, pojma nema, a ja se derem na njega i psujem mu sve po spisku. I to je voleo. Potpuni ludak, ali bio mi je nekako simpatičan, šta znam, ne bi bilo loše imati muža sa tim poremećajem. Ako već moraš da imaš muža, ili ako već moraš da imaš muža sa poremećajem, ovaj je najprikladniji.
Par puta i u njemu nešto pukne, pa dođe tako, ja taman krenem da naređujem i da ga ponižavam – a on baci pare na sto i kaže: „Aj kurvo ne seri, evo ti lova, puši“. Onda me izjebe kao kretena, napuni me, obuče se i samo izađe napolje, bez reči. Naravno sledeći put opet izigrava kera ili ga gazim štiklama, ponižavam, vređam. Ne znam, možda ima sukob ličnosti ili neko treće sranje.
Bilo kako bilo, nakon mnogo vremena sam saznala o njemu, gde radi, čim se bavi. Srela ga je moja poznanica kad je izlazio iz moje zgrade i kaže: „Jebote, sad sam srela šefa, izlazi iz tvog lifta“. Skontamo da je on i pitam je: „Kakav je on šef, kome on može da bude šef, svega ti?“. Kaže: „Najgori, sadista jebeni, maltretira, ponižava, seksualno zlostavlja, daje otkaze, dere se po firmi, ponižava radnike, govori im da su glupi i da pred svima to priznaju, glasno da kažu. Najgori je prema onima koji imaju porodicu, decu, onima koji imaju šta da izgube. Njih urniše, zna da se boje otkaza i da ne smeju da ga dobiju. OLOŠ!“. Samo sam se nasmejala i rekla joj da, pošto ju je video, ona nikad više neće imati problema na poslu. A on… nije ludak. Kompleksna ličnost, podeljena, slojevita. Nije ludak, samo potpun i klasičan kreten.
