22/07/2014

Ne mogu da verujem da nisi jer ja jesam!

Posted on 02. Sep, 2012 by in Objašnjavanje

S jedne strane, biti mediokritet je sranje. Doručak beli hleb, krem sir, šunka karneks, kečap,  majonez, šolja jogurta, na posao basom, u ušima piči neki drajv rok, na leđima jakna sa sniženja u springfildu, šefa se plašiš, potčinjenog drkaš, pauzu produžiš 10 minuta, kući pališ ranije 15, ženu krešeš triput nedeljno, isto koliko i pasulj kusaš, voliš jabuke, kruške i banane, ne voliš avokado i papaju jer ih nisi ni probao, blabla… Kapiraš patern.

S druge strane, biti begunac od mediokriteta po svaku cenu je još veće sranje. Doručak sveže ceđen agrum zajebanog imena i destilovana voda, na posao ne ideš, frilenser si i na tviteru odrađuješ posao lajf kouča, nisi kreten da se ženiš, bolje da opališ partiju bridža sa Biljanom Cincarević nego da opališ nju (broj partija bridža nedeljno podleže Fibonačijevom nizu, ali se resetuje na 21 da ne ode ka pičci materini a.k.a beskonačnosti), voliš kruške, jabuke i banane jer su te avokado i papaja smorili pa si rešio da probaš nešto novo, nešto divlje… Opet kapiraš patern.

Iako život i ponašanje ovog pravog smaraju koliko i letnja šema art kanala, bilo kakva interakcija sa osobom b, koja je proživela sve što i osoba a ali je u međuvremenu doktorila na katredri za „been there, done that” tehnologiju tera na izbacivanje još nesvarenih punjenih tikvica od nedeljnog ručka.

Ne mogu da verujem da nisi gledao…

Terminatora 2. Kraj.

Osim te svetinje, sve drugo je oprostivo. Da, i Kumovi i Gudfelaz i Fajt klab. Jebiga, toliko kultnih filmova/serija postoji da je nekako nemoguće ne biti „grešan“ i ne odgledati recimo Bekstvo iz Šošenka. Jes super film al ako nemaš muda da pred širokim auditorijom kažeš kako ti se jebe da gledaš film u kom se put do spasenja nalazi u Bibliji, onda si mahovina. Pod uslovom da zaista tako misliš.

Eto, na primer, naš najveći filmofil u redakciji je otvoreno priznao da nije gledao Lepa sela lepo gore. I nismo ga ubili i li šta već. I nećemo, dokle god nam njegove recenzije izazivaju gag efekat čitalaca i neodoljivu želju za skidanjem torenata. Na pitanje kako je uopšte moguće da nije pogledao film koji je jedno vreme iskakao iz rerne i koji na srpsko tržište bukvalno dolazi kao peč za vindouz, naš vrli wojtek je slegnuo ramenima i rekao nešto u fazonu: „Jebiga, nikako da mi dođe na red, Izraelci poslednjih godina neverovatno ulažu u horor kinematografiju“. I tako…

U ovom filmu Manda neće izgovoriti "Prc, moje!"

- Cimeru, aj operi sudove.

- You talkin’ to me?

- Jok, mami tvojoj. Aj peri, leba ti, sve se plesan nahvatala po tiganju od onih kobasica prošle nedelje.

- Ama ne kapiraš, to je fora iz Taksiste.

- Taksiste?

- NEMOJ ME JEBATI, NISI GLEDAO TAKSISTU? To je vrh, prevrh, kult, megakult.

- Nisam, brate, nervira me De Niro, uvek je nešto nadrkan i nervozan a i ima onaj mladež kao Gordan Kičić. Realno je izvikan glumac.

-  #$%&//(( majku međ sise #%&&/ s ćerkom #$%%&% napolje marš #$%&%& idi gledaj Kursadžije!!!!

- Brate, šta ti je, ne volim taj mejnstrim, ja sam ti više fan Aronofskog, mada i on posle fima Pi nije snimio ništa lucidno. Mislim, filmovi u boji, lejm totalni.

Ne mogu da verujem da nisi čitao

Tri praseta / Pan erotiku. Kraj.

1,956 puta 10 na 1.834.097je kao neki broj do sad napisanih knjiga i koliko god da si čitao, i dalje si pročitao samo kap u moru literature i tvoje znanje strmoglavo piči ka nuli. Neće nečitanje Ane Karenjine ili Uliksa toliko ni odmoći ni pomoći u tvom životu, stoga nema razloga da se stidiš što si zapalio sa srpskog kad su obrađivali Lelejsku goru, Glembajeve ili Ep o Gilgamešu. U kvizu je ionako najčešće pitanje „Ko je pisac?“ a ne „Koliko je otkosa napravio Ljevin do podneva?“

Žao mi je, tačan odgovor je 8467.

- Cimeru, šta čitaš to?

- Igru staklenih perli. Mnogo majndfak knjiga, baš me bacila u razmišljanje kako je život previše programiran i kako naša slobodna volja ne dolazi do izražaja od tih šablona koje nam još u školi nameću.

- Lol, Hese je pase. Hm, još se i rimuje a ja ne volim rimu. Uvođenje rime u poeziju je osakatilo istu koliko i dolazak Otoa Rehagela na kormilo Grčke. Ok, sa stanovišta rezultata svakako ne, titula prvaka Evrope je svakako vredna, ali u pogledu dekadencije u igri moja opservacija je svakako na mestu. Elem, da se vratim na Hesea. Ja sam ga prevazišao još na početku srednje. On je klasična zabava za one koji misle da su iznad mase a ustvari su masa. Realno, on je samo dobro zamaskirani Koeljo, razumeš, kao loš poklon u lepom paketu. Da sam na tvom mestu, probao bih sa Tišmom. On razara.

- Jedva da sam čuo za njega.

- NE MOGU DA VER…

- Marš napolje, majku ti u pičku jebem.

Ne mogu da verujem da nisi slušao

2 minuta Bečkog novogodišnjeg koncerta dok si čekao da počne skakaonica u Garmišu. Kraj.

Dok završim ovu rečenicu, na jutjubu će se aploudovati 1000 novih, tek snimljenih, pesama. Barem jedna će biti do jaja a ja je verovatno nikad neću čuti. Da se ubijem? Ipak ne. Na svetu ima toliko dobre muzike da bi mi trebalo xy reinkarnacija da sve odslušam samo po jednom a, jebiga, toliko vremena ipak nemam. Stoga je rasprava o muzici verovatno najbesmislenija sociološka bolest ikad nastala. Jašar, Čajkovski, Led Cepelin, koga zabole pimpek.

Ne mogu da verujem da nisi slušo mog burazera

- Nou it saunds fani bat aj kent stend d pejn … grl ajm livin ju tmaroooooou!

- Cimeru, šta to pevaš?

- Fejt no mor, batice, opak bend, Majk Paton faca, jebo onu sisatu na Egzitu.

- Prvo, nije faca već je kompleksaš, nikad neće biti kao Čak Mozli. Drugo, to nije njihova pesma.

- Nego je čija, keve ti? Zija Valentina?

- AAAAAA, koji si nemač pojma, ne mogu da verujem da nisi znao da original izvode čuveni Komodorsi, kultni fank soul sastav iz 70-ih. Inače, taj kaver je jedan od najgorih u istoriji muzike. Jedino je pokušaj Snežane Babić da obradi Davorike dajke od Mice Trofrtaljke bio veći fejl.

- A da probaš da umreš?

Ne mogu da verujem da nisi putovao u

Grad veći od 100k živih bića / selo manje od 500 živih bića (zaključno sa sitnom i krupnom stokom, džumarama i vikendašima). Kraj.

Da se odma’ razumemo: putovanja su do jaja i ko ne voli barem jednom u godini dana da promeni krevet, sto za ručanje, nadmorsku visinu, klimu… nije baš pri sebi.
Da se odma’ razumemo br. 2: likovi koji su u stanju da 3 sata pričaju kako si bili tamo, videli ono, jeli ovo i čude se kako siroti ti nisi bio tamo, video ono i jeo ovo su veća govna od berzanskih brokera i da se kojim slučajem Hitler povampiri, imao bi svako pravo da specijalno za njih ponovo otvori Dahau.

Ljudi imaju običaj da o svojoj geografskoj temporarnoj promeni pričaju sa nekim uzvišenjem. Uostalom, citati o putovanju su jedini patetičniji od citata o ljubavi. Ako ne veruješ, guglaj. No ipak, ima jedan kul: „Čudno je to, na putovanjima viđam decu koja me podsećaju na moje mališane i viđam lepe žene zbog kojih zaboravljam na svoju ženu.“ Autor izvesni Maks Fišer (NE MOGU DA VERUJEM DA NISI ČUO ZA MAKSA FIŠERA! – Nisam, jebiga. Uostalom, Fišer je Bobi a Maks je Plank).

- Cimeru, gde se pakuješ?

- Idem na apsolventsku.

- Kud?

- Klasika. Italija, Francuska, Španija. Uiiii, jedva čekam da vidim Gaudijeve građevine i da hasam lolipop u PortAventuri.

Hehe, ajmo lajk svi mi koji smo bili ovde

- Gospode, Gaudi, koji kič. Mi sa Primenjene smo išli tragom hipersenzibilnog nadrealističkog impresionilarpurlartizma i posetili monjumente u…

- Ćao, matori, odo ja. Idi čitaj Srđana Valjarevića, iserem ti se u Samizdat B92 i hipsterski pokret lično.

 



Tags: , , , , ,





   





  • Guest

    “Обожавам ове згађене над Коељом, који су одмах после буквара прешли на Достојевског. Обожавам и ове надобудне, који би да поделе лекцију о некој вредности негде. Најбоље обожавам оне наше писце, који пишу себе ради, и уопште не интресује широка читалачка публика а онда им се омакне па – објаве! хе хе хе… И догоде им се онда ничим скривљене награде, и догоде им се признања и догоди им се да одједном постају сердари… Ма, хајте молим ТЕ… хе хе хе..”. Neki citalac blica na vijest da je Koeljo “Uliksa” nazvao budalastinom.

  • Lija

    “Обожавам ове згађене над Коељом, који су одмах после буквара прешли на Достојевског. Обожавам и ове надобудне, који би да поделе лекцију о некој вредности негде. Најбоље обожавам оне наше писце, који пишу себе ради, и уопште не интресује широка читалачка публика а онда им се омакне па – објаве! хе хе хе… И догоде им се онда ничим скривљене награде, и догоде им се признања и догоди им се да одједном постају сердари… Ма, хајте молим ТЕ… хе хе хе..” Dio komentara nekog citaoca na Blicu.