Nekada je (tuki) bilo bolje
Došla je nova godina… I mogla je komotno da poštedi hektare šuma koji su posečeni zbog zidnih kalendara, jer ne deluje kao da će doneti išta novo. Pogledaj listu filmova koji nam stižu iz Holivuda: svaki drugi je rimejk, a u nekim slučajevima (khm, Man of Steel, khm, hrkkkljljlj, pljuc) nisu sačekali ni da se ohladi leš prethodnog pokušaja pre nego što su ga zajahali sa isukanim kitama. MTV i njegovi klonovi nam i dalje niz grlo guraju pop koji zvuči kao 2 Unlimited ubrizgan u venu Vitni Hjuston, dok arene pune bendovi koji nisu snimili ništa novo 20 godina ili bendovi koji zvuče kao ti bendovi. Najpopularnija serija na teveu se vrti oko najvećeg turskog Sultana a napravljena je na šablon najstarijeg televizijskog šunda.
Stvari nisu bolje ni u “stvarnom” životu. Na vlasti su likovi koje smo otpisali pre deset godina – premijer nam je humanoid koji je Slobi služio za da donese burek i masažu Mire kada joj trebaju neka mala stopala da joj izgaze lumbago. Sve u svemu, situacija deluje kao da je na nekoj tajnoj sednici UN dogovoreno da bi najbolje bilo da svi bez mnogo talasanja nastavimo u istom fazonu i umesto da vidimo kako da sredimo ovaj usrani svet za svoju decu, gledamo s čežnjom na prethodne decenije i zajebanciju koju su sebi mogli da priušte naši đedovi. I zato predatori koji prave “sadržaje” i koji uvek gledaju da pucaju na najniži zajednički sadržalac ne moraju da se trude da smisle nešto stvarno novo. Bićemo zadovoljni ako neko napravi nove “Kamiondžije”, makar u glavnoj ulozi bio leš Paje Vuisića kojim pomoću tankih, skoro nevidljivih konaca, upravlja Zoran Šijan smešten tik izvan kadra.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”] Ili makar Pajina amaterski odrađena voštana figura[/typography]
Da odmah razjasnimo – ovde je reč pre svega o stavu “nekad je bilo bolje” prema stvarima koje spadaju u domen “zabave” i, ako malo nategnemo, “umetnosti”. To da li je nekom život bio bolji ranije je suviše individualno, jebiga, možda te je zveknula lutrija pa te je zveknula srčka kada si skapirao da si potrošio poslednjih sto hiljada evra na bazen od platine napunjen kokainom.
Ali, ako pališ kompjuter ili TV u očajničkoj potrazi za načinom da ubiješ još jedno čemerno zimsko popodne – kao prvo hvala ti, zbog tebe nam plaćaju oglase pa možemo jednom mesečno da priuštimo flašu nekog boljeg pića koje za promenu ima etiketu – a kao drugo: sigurno si primetio da je retro danas dominantan fazon. Pravo pitanje za svakog kome takvo stanje stvari ide na onu stvar je – zašto je to tako? Ili, da ekspliciramo: koji nam je kurac pa smo tako često ubeđeni da je sve od muzike do pornjave “nekad bilo bolje?” Zašto osećamo potrebu da kroz zlatnu prizmu prošlosti posmatramo čak i stvari koje su se pojavile praktično juče? Evo, odskrolaj na komentare na nekim od najpopularnijih sajtova i šanse su ti 50% da ćeš da nađeš neki komentar na fazon “E, njuzovci, bili ste dobri do onog s ajkulom i Srbinom posle sve na istu šemu” ili “ova Vukajlija propala otkad dođoše ova deca” ili “to više nisu moje pouke.org to više nisam JAAA”. Naravno, jasno ti je da ovaj tekst pišem zato što je takvo razmišljanje glupost i obmana na nivou lajt majoneza ili odvikavanja od pušenja laserom.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Prestaješ ili nestaješ.[/typography]
Znam da je glupost jer sam ga i sam iskusio toliko puta da mi je postalo sumnjivo. Mislim, koja je šansa da 80% onoga što počne da me zanima, od muzike Džeka Vajta do midžet fetiša, u roku od otprilike godinu dana postane repetativno sranje? Mora da je falinka u meni. A pošto sam prilično savršen primerak ljudskog bića, onda je sigurno u pitanju greška u samom dizajnu osnovnog modela. Naravno, psiholozi se slažu (da imam narcisoidni poremećaj ličnosti koji se graniči sa psihopatijom). Istraživanja ovog fenomena, potaknuta činjenicom da je poslednjih godina “retro” postalo sve više “in” i da nam treba neka promena inače ćemo biti osuđeni da prečesto koristimo najgeje moguće amerikanizme u svakodnevnom govoru, idu u prilog tome da se samo tripujemo da su stvari bile bolje. Tačnije, da nas naš rođeni mozak jebe u mozak i to iz krajnje pederski sebičnih razloga – jer čuva prostor na hardu.
Stvari su naravno, malo kompikovanije. Za početak, imamo nervni mehanizam koji luči orgazmični osećaj u vidu dopamina kada nešto naučimo tojest kada doživimo novo iskustvo. Ali, imamo i snažan nagon da ne menjamo stvari koje provereno pale. Nažalost, ogromnoj većini ljudi je ovaj nagon dominantan, i zato im je krivo što im poznata iskustva ne pričinjavaju onoliko zadovoljstvo koliko osećaju da bi trebalo.
Dobro, time smo objasnili zašto koji kurac uopšte i dalje idem na sajtove koji me smaraju i zašto uporno dajem još jednu šansu Kevinu Smitu. Ali, na osnovu čega procenjujem da je neko iskustvo dovoljno novo da bi bilo vredno dopamina? Pa, stvar je u tome što nas je evolucija uslovila da iskustva rangiramo na osnovu prethodnih iskustava… Jer evolucija ima običaj da eliminiše vrste koje ne nauče ništa iz iskustva, npr. da desetak sekundi posle zvuka rike sledi zvuk mrvljenja butne kosti čeljustima. I to je skroz OK. Dok ne probaš ćevap u Sarajevu, dobre su ti i patrone napunjene hlebom, sojom i salmonelom koje služe u ćevabdžinici ”Ćevabdžinica” kod tvoje srednje.
Ali, dodatni problem kod malo kompleksnijih doživljaja, kao što je odlazak na cert, je u tome što pamtimo da nam je na svirci bilo do jaja, ali ne pamtimo na osnovu čega smo doneli taj zaključak (jer mozak to ne smatra za informaciju vrednu čuvanja). A stvar je prosta: samo treba da se setimo da smo procenu napravili na osnovu naših prethodnih iskustava sa sličnim stvarima. Što znači da, ako je nešto bilo novo, veće su šanse da je bilo zanimljivo, pa samim tim i zabavno. Posle sto sličnih iskustava, ganglije oguglaju i postaneš onaj lik što stoji sa strane i klima glavom nad plastičnom čašom piva dok sa bine prži Rejn in blad.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ma klasična tezga.[/typography]
I godine koje se talože na dupetu tu imaju veze, na čisto organskom nivou. Normalno da će baba da setno uzdiše za Titovim vremenom, ne toliko zbog “Bijelog dugmeta”, crvenog pasoša i doživotnog radnog mesta u kombinatu “Milunka Savić”, nego prosto zato što je tada još uvek imala sisu koja može da stane u standardni konfekcijski broj i što je mogla da se nada nečemu što nije tvoj deda. Matorim ljudima prošlost deluje bolje jer tada nisu bili matori, pa se to još jače prenosi na muziku, filmove i muške magazine “u moje doba”. Isti princip važi i za tebe, samo se manifestuje na onome u čemu ti imaš neko iskustvo. Normalno da danas holivudski akcioni film mora da ima nešto više od junaka sa retardiranim akcentom koji otkida ljudima donje vilice petom, jer toga si se nagledao. Što nikako ne znači da će taj film biti sranje nekom klincu od 12 godina ili čoveku koji nikada nije gledao sličan film jer je do sada živeo van civilizacije, u Rakovici.
Normalno, uvek će postojati stvari koje su objektivno nekada bile kul ali su postale sranje, kao što je Riblja Čorba. Ali, na svaku takvu dolazi deset stvari koje su manje-više iste kao što su oduvek bile, samo su nama lično prosto već dokurčile jer smo ih previše konzumirali. Zajeb je u tome što je teško to sebi priznati, jer nam je fino u našoj komfor-zoni. Zato je jedini lek kada osetiš potrebu da ostaviš komentar kako “niste tako dobri kao pre” da lepo odjebeš i potražiš nešto novo, nešto divlje. Srećna nova 2013. i ne brini, BIĆE BOLJE.
