Oni uvek žele da mi zaboravimo

Ponavljanje je majka znanja. Repetitivnost je takođe dosadna, ali  njome ne baš bistra glava završi fakultet, nauči da igra fudbal ili da žonglira sa sedam čunjeva i pitom od brusnica. Upornost se, kažu neki, uvek isplati. Ružni kažu da im je baš ona pomogla da kompenzuju estetske nedostatke i osvoje žene. Rim nije sagrađen za dan. Švajcarske žene su pravo na glas dobile posle višedecenijske borbe tek 1971. Ništa bitno se na ovom svetu nije desilo ad hoc već uz tešku eksploataciju „if, then, else, repeat, until“ naredbi u algoritmu za ostvarivanje prirodnih ciljeva.

Evo kraj je i meseca, tj poslednji je rok da javnost sazna da li je na helikopteru riknuo kuplung, zašto je tražen tri sata ako je pao par kilometara od piste, je l možda ljudski faktor uzrok ili propust u lancu komandovanja, koliko daleko doseže želja za samoreklamiranjem , može li  sujeta da ustukne pred moralom i odgovornošću i kako je kvantni ministar odbrane istovremeno isprobavao kvalitet vinjaka petice sa proizvodne linije u Kruševcu i čekao bebu par stotina kilometara severno? Da je Hajzenberg živ, rekao bi da je očigledno impuls Gašića određen najpreciznije moguće, čim mu se ne zna položaj.

Vest o najvećoj domaćoj helikopterskoj nesreći u poslednjih 20 godina je držala pažnju onoliko dugo koliko je i svaki gost u kući dobrodošao – tri dana. Pokoji kasniji tekst na Peščaniku ili nekom drugom sporednom mediju čisto cimne čoveka iz kolotečine u fazonu „u jebote, zaboravio sam za ovaj helikopter, a vidi ima već 12 dana otkad je pao… a niko ništa da objavi, a OBEĆALI… ma da li je ovo Pipa Midlton pokazala dupe, vidi strije ko peščane dine… oću kafu, kevo, fala što pitaš, slađu jašta.“

Najveća kolektivna integracija popižđivanja na vlast, bes naroda oko prošlogodišnjih poplava, trajala je ne više od 15-20 dana. Govnari su preživeli onaj inicijalni plimni talas, izbacili vodu s palube, učvrstili kormilo, uhvatili kurs i domogli se pučine, usput nadoknadili deo materijalne štete da zapuše dobar deo bukačkih usta, ali je odavno svima jasno da nikad niko neće odgovarati za epohalne sistemske greške koje su dovele do, uvek treba pomenuti, smrti preko pedeset ljudi.

Odavno više nema bilo kakve želje da se istera do kraja sramota najviših obrazovnih ustanova naše zemlje. U Srbiji očigledno ne postoje tri univerzitetska profesora kojima smeta što Nebojša Stefanović ima istu tiitulu kao Mihailo Petrović Alas. Cojonesless situacija vlada u vrhuški akademske zajednice, tako da pravdanje „to je privatni univerzitet“ ne pije vodu, masa lopina i plagijatora sedi i za katedrama svih državnih univerziteta. A ni studenti neće naći za shodno da svom nastavniku na ispitu bar u šali postave kontrapitanje „Profesore, a šta vas tačno sprečava da se prijavite za komisiju za utvrđivanje autentičnosti doktorske disertacije Siniše Malog: a) stranačka lojalnost b) plašite se odmazde c) čekate bezbrižno penziju i boli vas kurac“?

Ovo su samo najsvežiji flagrantni primeri na koje se uhvatila tek mlada plesan zaborava, dok su pitanja ubistva gardista, žrtvovanih radnika RTS-a ili nedajbože političke pozadine ubistva Đinđare skladištena pod 60 slojeva tvrdokorne buđi  u memljivim katakombama i sete ih se samo unesrećene porodice kad izađu na godišnji pomen. Ako će takvi groteskni događaji zauvek ostati odbačeni od javnosti, novinara, političkih moćnika i nas sedam miliona DUŽNIH I OBAVEZNIH (o da, život ljudskog bića nije samo hedonizam, ima tu i nečeg više od sranja, pišanja i ostavljanja kupusa) onda se sigurno niko zauzeti neće za “minorni” svakodnevni problem.

Ako pitate Bertolda Brehta on će uvek reći da je „politički nepismena osoba  toliko glupa da je ponosna i busa se u grudi govoreći kako mrzi politiku. Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca, i najgori od svih lopova: loši političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija.” Mnogo godina kasnije dolazi i prokleto tačna rečenica Gagija Jovanovića u Profesionalcu “Nije Sl…”, koju nije neophodno završiti. I tako je, ne može talog da ispliva na površinu u sredini gde je najmanje gust, niti politički vrh može apsolutno svaki skandal da zabašuri prećutkivanjem u društvu gde građani obavljaju svoje dužnosti.

A dužnost tebe, građanine, je da ne odustaješ od svega što oni žele da stave ad acta a nepotpuno je, nejasno je, nedorečeno je, pogrešno je. Ne potpisuj onlajn peticije, to je za ljude koji supu jedu viljuškom. Ne komentariši po Blicu i bedevedesdvau “ko zadnji izađe nek ugasi svetlo” jer ako to napišeš i zaslužuješ tminu Ramzesovog sarkofaga. Ne budi inertno govedo učaureno u pseudozadovoljstvo prosečne plate i jeftinog letovanja. Nek ti ne predstavlja radost što možeš da se švercuješ u prevozu već se bori za to da prevoz uredno platiš a da ti ta cena bude zadovoljavajuća. Ako cirkaš u studentskom parku i smeta ti što hoće da ga zakatanče, izađi na protest. Jednom, dvaput, sedam puta, sto osamdeset sedam puta, uhvati se za kapiju i ne puštaj je. Ako ti se pije alkohol posle 10 priupitaj mnogo puta nekog iz gradske uprave kakva je razlika između piva na trafici i piva u kafiću (osim što je potonje 3-7 puta skuplje). I nemoj da zaboraviš 87 puta da okreneš Đilasa da pitaš i njega ko ga je izložio da će to da smanji stopu krivičnih dela u noćnim satima. I izađi sa 3000 svojih ortaka i blokiraj ulicu jer gamad krše usrani Ustav, nemoj biti srećan što na svakoj drugoj trafici možeš prokleto pivo da kupiš kad hoćeš jer će prodavac da namigne i kuca ga ujutro. I budi dosadan, smaraj iako se osećaš jadno i beznadežno, drugi način ne postoji.

A evo maj samo što nije, poplave čekaju ko zapeta puška, a za odbranu od njih je od prošle godine uloženo 4 dinara, jebo li nas sveti Jeronim.