Prodavac automobila i razgovor sa njim

– Dobar dan, gospodine. Vidim gledate jedan od luksuznijih modela u našem salonu.

– Lep je, velik, ko kombajn.

– Pa da, to je terensko vozilo renomiranog nemačkog proizvođača BMW. Ima magnet za devojke hehe…

– Jel se to dobije u standardnoj opremi, il doplata?

– Ko?

– Magnet.

– A ne ne gospodine, to se tako kaže jer devojke vlasnike ovog vozila gledaju drugim očima…

– Kao i vlasnike kombajna! A već sam pomislio šta ti je Njemac, počo magnete ugrađivati u kola. Kad ideš sa posla kući, stisneš dugme, sisata plavuša sa trotoara poskoči i zalepi ti se za vrata suvozača. Sa spoljne strane, normalno. Vrišti i drži se za retrovizor. Kad dođeš u dvorište, parkiraš, stisneš dugme da ona spadne. I JEBI!

– Pa nešto slično se u suštini i dešava…

– Lepo je to, ali meni treba nešto… kako da kažem… manje od kombajna. Zbog parkinga.

– Ne brinite zbog parkinga gospodine, ovaj automobil ima parking senzore koji vam olakšavaju parkiranje zvučnim signal…

– Ma nije meni zbog mene čoveče. Ja sam sa 9 godina vozio kamionom cigane da kradu kradu ribu strujom. Pune dve prikolice!

– Ribe?

– CIGANA! PIJAN! Nikad ni jednog nisam izgubio… Zvog drugih mi je, stoka, žene, gle koliko je auto… ne moš ga promašiti na parkingu. To sve sirotinja, vozi Stojadina, Trabanta, to nema ručnu kočnicu, a ne senzor. Teraj ih u kurac.

– Pa mi imamo i kompaktnijih modela.

– Kompaktnijih?

– Manjih, za gradsku vožnju.

– Ja bih više jedan za seosku vožnju. Nemam ovde gde lubenicu staviti.

– Pa možete na suvozačevo mesto…

– A de ću ženu onda staviti? Da je ostavim na pijaci? Ajte molim vas…

– Može ženi u krilo.

– Dobro ajde, može, mada je moja žena malena… jede dosta… izvedem ja nju na večeru svake nedelje, doteramo se pa pravac restoran Knin. Uzmemo kilo mlake janjetine, krtina, s bataka… sve to ona sljušti. I pet piva. Ništa joj se ne prima…

– Dobro, ali uveren sam da može držati lubenicu…

– Priča se po selu da ima eskimske krvi, putovala joj prababa u Norvešku preko brodogradilišta, pa je tamo silovao neki Eskim. De si vido vido debelog Eskima?! NIGDE!

– Pa ja nisam nikad ni video Eskima…

– SVI KO KEŠELJ! Al da, može lubenica ženi u krilo.

– Eto.

– Al zamisli sad situaciju. Vozim se ja od kuma, on ima vikendicu u Crnoj Gori. Al nije na moru, nego na nekoj planinčini, tamo žene ne sede za stolom dok ljudi jedu, vozim se ja od njega, jezdim Šumadijom prema Vojvodini i vidim jeftina prasad, čovek prodaje. Napisao na tabli ispred kuće. De da stavim prase?

– Pa gospodine…

– Logički problem od vitalnog značaja! Mi kući samo prasetinu i lubenice jedemo. Hrana bogova. Ja sam u prošlom autu, Ladi mojoj, prevezao više prasadi nego ljudi. Nama kući prase traje kraće nego pavlaka.

– Možda, kad dignete krov… možda bi se moglo nagurati neko manje prase.

– Moguće, a i ja samo manju prasad uzimam. Krtije je meso, jest da manje ima, al to ti je ko malo pivo. Uzmeš dva. A nije ni to, ja na auto i kuću isto gledam, moraju imati krov.

– Pa, ima krov.

– Ima, platneni. Zna se šta se pravi od platna, gaće burazeru! Krovovi se prave crepa ili gvožđa. Šta ako se prevrnem pijan, ode glava…

– Onda za vas imamo ovaj model ovde, to je naš najprodavaniji model, on je mali, a ima i krov. I gepek poprilično velik, može prase da stane. I lubenica!

– Jel ima magnet za žene?

– Ima, doduše za malo ružnije žene od ovog što je ko kombajn, ali ima hehe.

– A kasetofon?

– Ima najnoviji model MP3 plejera sa saraund…

– Ma meni čoveče kasetofon treba, za kasetu. Ja sve na kasetama imam, Silvana uživo nastup u Kruševcu, to ne moš naći nigde. Ja kad u Ladi to pajačam, sve kuruzi rikošetiraju po kabini unutra koliko se trese…

– Kuruzi?

– Pa da, vozim ponedeljkom kuruze na zadnjem sedištu, za svinje… pa se valjda malo okrune od truckanja, jebem li ga…

– Siguran sam da je moguće ugraditi kasetofon u ovaj model.

– To je bitno. A pošto je?

– A, to zavisi od mnogo faktora, od toga koji razred opreme želite, koji motor, dizel ili benzinski, pa čak i od boje samog automobila.

– Ma klot, ko pasulj, ni kostiju da nema o kobasici da ne govorim.

– Molim?

– Sa najmanje opreme što može, i nemoj mi one električne podizače ja to volim na kurblu ko čovek. A i lepše je kad žena kurbla da otvori prozor, ne znam kako da ti objasnim… Ne mora ni ofarban biti, ofarbaćemo ga kum i ja, ima on kompresor kod babe.

– Verujem da i to postoji, srećom kod nas u Srbiju stižu uglavnom modeli sa slabijom opremom.

– Koliko para je taj najjadniji model što su nam ga Njemci poslali da mu se divimo, dok se njima sisate plavuše lepe po šeferšajbnama kad stisnu dugme?

– Oko 25.000 evra u dinarskoj protiv vrednosti.

– Jel može na čekove? Moram koncentrat kupiti, sad to ide, a znaju se prioriteti: koncentrat pa sve ostalo. Mora čovek nešto jesti.

– Jedete koncentrat?

– Piliće čoveče, a oni jedu koncetrat.

– Pa ne može na rate, ali zato u ponudi imamo, u saradnji sa vodećim evropskim bankama, pregršt povoljnih kredita.

– Ma nemoj me zajebavati, kupim ovo govno što ni kuku nema, a kad mi narokaju kamate na kraju ispadne da sam mogao onaj kombajn kupiti.

– Uverevam vas…

– Pravi si trgovac rođače, ko herpes, nikad ne odustaješ.

– Moj posao je da svaku potencijalnu mušteriju maksimalno opslužim.

– Tako isto i u striptiz baru osoblje. Ušao sam da se sklonim od KIŠE, čoveče. Kreno u kladionicu, pa reko bolje da idem peške, zbog pritiska, a i povukli mi se hemoroidi… KAD GRUNU BOKTEJEBO ovi u kabrioletima morali vodu lavorom izbacivati.

– Što me jebete onda?!

– Kažem ti, HERPES, sam si došao, nisam te ja zvao. Prestala kiša, odo ja. I da, više volim ove pičke što za njih Njemci još nisu napravili magnet.

– Možete uzeti vizit kartu, ako se predomislite, dobijete na kladionici…

– Herpesu… iskuliraj! Kasnim na Šalke.