Sećanje iz prošlog života

Jasno se sećam face Cigana koji mi je, jednom posle škole – a imao sam još Poznavanje prirode, baronisao kako vozi neki karting, maltene na svetskom nivou, ma Huan Pablo Montoja. On, Cigan taj. Sećam se cele situacije, petnaest godina kasnije bih mogao da pokažem uz koji sam zidić sedeo i oduševljeno slušao o sečenju krivina u poslednjem krugu odlučujuće trke. Jebeš mi sve, mogao bih da se zakunem da sam tog dana nosio neki crni duks.

A ipak, to sećanje je bezvredno. Jer uz sliku događaja ondašnjeg ide rezonovanje mene sadašnjeg, kao da pustiš Peđu Strajnića koji komentariše Mladost-ČSK, a na TV-u gledaš Palmeiras-Santos. Kako godine prolaze, sećanje je sve degenerisanije i vredi sve manje – sada već komentator priča o australijskom fudbalu, a slika je i dalje ista.

Ugao je naime drugačiji, samo što se uglovi ovde ne mere stepenima – da je tako, posle 360 bi se krug vratio na početak i opet bih mogao da osetim ono što sam osećao tada, dok je Cigan lagao da je budući Fanđo. Ugao ovde beži od mene, izoštrava se i sebe ondašnjeg mogu da vidim preko brda zaborava samo ako se podignem na prste, a uskoro neću moći da se vidim nikako. Zaborav je gorak. To me ljuti.

Životni je kurvarluk kada od ondašnjeg preznojavanja, lupanja glave o kartingu i sanjarenja o sopstvenoj formuli (ja znam da je tako bilo premda osećanja i osećaje ne mogu da prizovem) ostane samo osmejak, sa razumevanjem upućen naivnosti nekdašnjeg mene. Memorija je tu, ali bez konteksta. A bez konteksta – parafraziraću Pekića prilično slobodno – sećanje kurcu ne vredi.

Današnji ja je tek najebao i to zbog nezadrživog progresa čovečanstva, oličenog u robovanju tehnici. Za petnaest godina će budući ja gledati snimke iz ovih dana i, iz svog ugla koji će ko zna kakav biti, naknadno pametovati o meni sadašnjem. Da li ću imati pravo na to? Naravno da neću, pizda mi materina. Hoći li moći drukčije? Naravno da neću, jer svaki usud ima jednu jedinu prizmu koja se menja, nekad iz dana u dan.

Prizma je uvek starija i obavezno jebeno iskusnija. Iskustvo je nepobedivi smarač, rušilac entuzijazma, lomitelj mladosti. Kroz današnju prizmu, prošlost nam je smešna, bezazlena – njom smo se opterećivali samo jer nismo imali dovoljno – iskustva. Današnji problemi su veliki, bitni, nepremostivi – iako ćemo ih sutrašnji mi ismevati isto kako današnji mi ismevamo probleme i emocije nekadašnjih nas.

Druga sećanja izgube i kontekst i sliku. Svedu se na stereotip ili nestanu. Događaji kojih se ne sećamo više i ne postoje, vrede koliko i jučerašnje novine koje nisi kupio. Zato sa sećanjima koja su tu mora nešto da se preduzme. Podsvest je neukrotiva zver, ali ipak nije idiot – čim je Cigan Šumaher uskladišten u memoriju, mora da je zbog nečega važan. Ne on, nego je taj događaj bio važan za mene bivšeg.

Paradoks ove tematike je što nameće dva moguća zaključka koji jedan drugog potiru. Ili treba da iskuliramo, da ne shvatamo ozbiljno nijednog Cigana, da ne ridamo što nas je devojka ostavila ili što je šef po partijskoj liniji primio sestrića na naše radno mesto. Jer koliko sutra ćemo biti iskusniji – a to postajemo hteli, ne hteli – i sa pozicija iskustva će nam svi ti problemi delovati beznačajno.

Drugi put nam neće prištedeti živce, ali je svakako moralniji. On traži da ne prilazimo olako svojim sećanjima. Iako ih je vreme okrnjilo, ona su svedočanstva o nama samima. Umesto da se sebi neiskusnima podsmevamo i deklamujemo da mi je ova pamet bila, treba jednostavno da – razumemo. Razumevajući bivše nas, sadašnji mi oblikujemo buduće nas, za neko drugo vreme i neke druge Cigane.