Šta znači biti urban?
„Urbano“ je pojam koji je trebalo upokojiti odavno u ovoj našoj Doris Bizetić od države. Naravno, ne mislim na „urbano“ u onom komunalnom smislu, jer valjalo bi da i dalje imamo vodovod i đubretare i gradski prevoz. Nemam problem s tim pojmom ni u socioekonomskom smilu, jer ima nas par miliona koji živimo prilično gusto zbijeni i otklonjeni od poljoprivredne proizvodnje, tj. u urbanim sredinama. Ne, moj problem je u stvari što sam reč „urbano” u divljini imao prilike da sretnem pre svega kao kraću verziju sintagme „urbana kultura”, u prevodu „ne znam šta je al evo ga opet”.
Takvo shvatanje „urbanog” je korišćeno češće od igle pred koncert Šarla Akrobate i sa otprilike jednakim efektom – da onog ko koristi učini da se oseti preljepo, ekstravagantno, level ap. Jer, iako otprilike 98% ljudi koje sam čuo da upotrebe reč „urbano“ nisu znali tačno šta to znači, bilo im je instinktivno jasno da se „urbano” tiče pre svega nekakvog vrednosnog određenja – što bi se reklo, ko je kul, ko je car, ko to poseduje urbanu kulturu, a ko je ljankaster i kome viri sremuš iz anuša. Zato bismo mogli jednom za svagda da objasnimo šta znači biti urban i zašto je to ipak i dalje značajan pojam, koji je u međuvremenu hajdžekovan od strane bolida koji ne znaju ni šta bi radili s njim nego sede oko njega kao čopor bonoboa oko CD-a Zorice Brunclik.
JBT KAKVO JE TO PREZIME “BRUNCLIK” LOL
Urbano je vezano za gomilu stereotipa i čak je skoro pa postalo sinonimno sa hipsterajem. Iako hipsteraj jeste jedan urban fenomen, on nikako ne može da definiše suštinu urbanog, pošto je u pitanju pre svega poza onih koji su dovoljno imućni da mogu da poziraju (što uopšte ne znači neku preteranu „imućnost”, fazon kelnerska plata s bakšišem u Begeu je dovoljna da omogući hipsterski način života… što je i dalje blago cara Radovana za npr. nekog nesrećnika što valja plantaine u predgrađu Lagosa). Hipsteraj isto zahteva svoju definiciju, ali nas boli kurac za to trenutno. Ovde je važno to da hipsteraj nije presudna iliti determinišuća odlika urbane kulture. Ni približno. I zato je naročito jadno što ga tako kapiraju oni što mrze hipstere, a to što hipsteri sami sebe tako kapiraju je već gadno.
Najbliže objašnjenju toga šta znači biti urban je došao čovek koji možda nije ni pokušao to da definiše, francuski filozof (očekivano) i jezuita (dobro, to je malo neočekivano) Mišel de Serto u knjizi Praksa svakodnevnog života. Pošto je savremeni francuski filozof, trebala mu je cela knjiga nabijena bromazepanima od rečenica i meskalinima od zaključaka da bi rekao neke dosta jednostavne stvari, pa sad, ako se osećaš naročito reprezentativno tipa zgutao si mić medma ili možda bolje aderala, izvoli, ali nemoj da bude posle ARIELE PRSO MI MOZAK. Jebiga, nije baš lako štivo, i ni ja nisam skroz siguran da sam sve dobro skapirao. Ali, za sve koji su zadovoljni jeftinijim tarzanskim ulaznicama, neka suština je to što De Serto priča o taktikama koje običan narod koristi da se izbori sa raznovrsnim silama s kojima se susreće u svom svakodnevnom savremenom ćivotu.
Za nas je ovde bitno to što De Serto kapira da je naša (urbana) kultura pre svega konzumeristička, što nije ništa revolucionarno, ali takođe jasno primećuje da je konzumiranje proizvoda široke potrošnje, proizvoda gradskog života, pa i „proizvoda“ savremenih medija – nešto više od pukog konzumiranja, tj. da je, dosta pojednostavljeno, u pitanju jedna svojevrsna proizvodnja. U savremenom konzumerističkom informacionom društvu tj. gradu smo stalno izloženi mnogim silama, međusobno sučeljenim, neočekivanim, nekontrolisanim. Od klinaca što se dernjaju ZARILA KANDŽE ANĐELAAA sa kućne žurke, preko cene pakle pljuga (170 dinara za best MAMU VAM JEBEM OPLJAČKAŠE OVAJ NAROD) do interventne koja te prebije zbog grama skanka (da bi mogli da se u pajeru navare tvojim gramom skanka). I to od nas zahteva da se stalno dovijamo, da donosimo odluke, da pravimo taktike. Šta ću da obučem danas jer duva košava a moram uveče da vodim neku pičetinu u Lovac? Šta da pazarim da jedem tako da mi ostane za pljuge? Kako najbolje da zveknem trafiku? Čiji je ovo kurton u mojoj bulji? Itd. Bilo je toga i pre gradova, ali sada je mnogo komplikovanije, jer su sile u gradu i „prirodne“ i „društvene“, u nedostatku boljeg izraza. I način na koji pretvaramo njihovo (sa)dejstvo u prilike za opstanak i samoizražaj su svojevrsna umetnost (urbanog) življenja. Trošenje tako postaje proizvodnja – proizvodnja sadržaja tj. svega onoga što ima u jednom gradu. Taj sadržaj, posmatran kao ishodište svih tih taktika preživljavanja i nametanja sebe u potrazi za identitetom i boljim životom je ono što nazivamo urbanom kulturom.
Kao što je institucija pobeda mesta nad vremenom, tako je urbana kultura pobeda čoveka nad društvom. I to pobeda koja dolazi iz one najosnovnije potrebe, za identitetom. Zato se urbano tako često meša i sa snobizmom kruga dvojke, dorćolpatriotizmom ili ostalim slamnatim idejama i pseudoideologijama. I zato i površni nazovi kritičari ne znaju gde udaraju kada kritikuju taj pojam. Kada ti za identitet treba da mrziš nešto drugo ili da se osećaš bolje samo zato što ti je nebeskim bacanjem kockice zapalo da se svojim roditeljima usereš u život u baš tom gradu ili kraju, normalno da si bolid. Ono što je presudno da bi bio deo „urbane“ kulture je baš da grad za tebe ima simboličku auru i da ga osećaš kao svoj. Svoje lovište. Svoje hranilište. Igralište. Zabavište. Čistilište. Koju muziku slušaš i kako se oblačiš – to nema nikakve veze. Urban postaješ tek ako taj svoj grad zapišaš, tek kada ga zapravo učiniš svojim tako što ćeš proizvoditi njegov sadržaj.
Ima ko kapira priču
Osnovna manjkavost mnogih perjanica urbanog duha Beograda je u njihovoj neosvešćenosti ove proste činjenice. Urbano se u Beogradu, u pravom stilu metastazirane palanke, mahom kapiralo kao kopiranje kulturnih obrazaca sa Zapada, pre svega raznovrsnih mutacija rok i rep subkultura. U tome nema ničeg lošeg po sebi, jer klinci koji naprave bend da zvuči kao Wilco ili se tripuju da su borčanski 50 cent se, pod jedan, izražavaju na legitiman način, i pod dva, verovatno nikada ne bi bili sposobni da naprave ništa originalno, te samo treba čekati da ih prođe hormon rasta pa da se zaposle kao korisni članovi društva u Rajfajzen banci ili Meridijan kladionici. Do tada… Pa i oni vala proizvode neki sadržaj, doduše, sadržaj za koji nikog ne boli kurac. Tako da su i oni neki urbanoidčići – ali su prave urbane glave samo oni koji proizvode sadržaj koji skrene pažnju njihovim sugrađanima i ostavi traga na njihovom gradu.
Ako ti trebaju primeri, ae može. Duško Radović, koliko i stari radio b92 sa sve Flekom i Mikrobom. SKC strip scena koliko i prodavci diskova ispred SKC-a. Džoni Racković koliko i Prti. Crtači grafita, stensileri, isto koliko i ganci koji voze motokultivatore. Ulični muzičari koliko i gradski bendovi. Alkosi novinari u Šumatovcu isto koliko i sponzoruše na Fristajleru. Zeldiji iz Sremčice koliko i metalci kod Konja. I ta jebena Doris Bizetić i njeni koncerti sa sve publikom koja ne zna da li je tu „ironijski” ili ne. Sve su to urbani fenomeni, neki od njih proizvode sadržaj, neki od njih su sadržaj sam, ma koliko bili praznoglavi ili efemerni. Jer i sponzoruša u kojoj je više silikona nego u tuš kabinama na Tašu postaje taj sadržaj kada joj izađe fotka na beogradnoću.kom.
Kume, da urbanizujemo mi ovo?
Tu je i drugi razlog zbog kojeg često pogrešno kapiramo šta je urbana kultura. Onome ko učestvuje na sceni, onome ko pravi grafit, onome ko đuska na Fristajleru ne treba definicija, on to živi – dok je definicija očajnički potrebna svima koji urbanu kulturu uglavnom samo konzumiraju putem medija, jer nemaju vremena ili volje da žive i da budu deo svog grada. Jebiga, i tih medija i prilika za introvertno gubljenje vremena ima previše, a i lakše je samo gledati, manje cimke i za telo i za mozak. Zato biramo spektakl, što bi rekao de Bor, zato nam je kul Bodrijarov simulakrum, koji nadomešćuje stvarnost i postaje istinitiji od nje. Sve što se pojavljuje u medijima a vezano je za događanja u gradu, po definiciji je deo urbane kulture. I to nema nikakvu vrednosnu odrednicu, nikakav moral ili „prave jebene vrednosti“ tu ne igraju ulogu. Urbane su sve te priče i bez svih tih priča nema prave urbanosti.
Zato je i transverzala dizelaške sorte K und K (Knele i Kristijan) kriminala jedan od etalona urbanosti Beograda. Svojom prisutnošću u medijima, u polju svesti onih koji žive u gradu, oni su postali kulturna tvar: Knele je u afterlajfu postao jebeni mit, dok Kristijan iskače svuda od crne hronike do kulturne rubrike. Zato retardirani trejler za film u kome Zipa Yoma viče kako mrzi Cecu deluje kao neki mokumentarac o onom japoskom vojniku što je bio na nekom ostrvu u bulji Pacifika skoro 30 godina dok mu nekako nisu dojavili da je gotov rat. Iako je Yoma definitivno urban lik, svojim stavom koji negira tu mogućnost određenim supkulturnim obrascima koji takođe potiču iz gradskog miljea, ili iz nekog originalnog mutagena tradicionalnog i modernog – kao što je turbo folk, jedan od najautentičnijih urbanih izraza Beograda – ona samo pokazuje koliko ne kapira pravu priču. Ali, kapiranje toga šta je kul nikada nije bilo preduslov da budeš kul.
U režiserskoj eksplikaciji tog filma se kaže da je u pitanju „VAPAJ – priča o životu preostalih usamljenih individualaca/ki u zastrašujuće zakržljaloj, nekulturnoj, neobrazovanoj i netolerantnoj sredini“. Jao, jadna, pa ona ne može da se izrazi od seljaka. To je, kratko rečeno, bulšit level Bono. Nije čak ni nekakav govor mržnje ili neki „beofašizam“ nego je samo tipično razmaženo buržujsko traženje opravdanja za neke svoje neuspehe u drugima. I onda je kao neki njen odgovor na to provokacija, tj. traženje neprijatelja prema kome se postavljaš da bi nekako definisao svoj identitet. Mislim, to je ništa, to je tup i prazan hejt, na nivou teksta na Tarzaniji. Neku relativnu jačinu mu daje to što je iskren i što je usmeren protiv mejnstrima, što dokazuju reakcije. Ali je siroma jer je Yoma očigledno emotivno vezana za vreme kada je bila mlada i kul, a sad liči na matorca koji viče „živeo drug Tito! “
Uostalom, celu priču je pre par godina zatvorio djape u komentaru na intervju s Yomom na popboksu, kratko i jebitačno definisavši šta znači kapirati urbano i zašto je Yoma „tugica“. Da citiramo: ako si pravi grad onda konstatuješ razna ludila i daješ rispekt tamo gde mora da ga bude, a to znači i deci i ljudima iz radničke klase koji imaju drastično različite kulturne izbore od tebe.
