Studentske urbane legende – neponovljive misterije

Dok je koračao ulicama snegom okovanog Beograda, Miloša je po prvi put ove godine savest počela ozbiljno da pritiska. Januarski rok je kucao na vrata, a od ispita on je imao spreman samo tiket na kom dominira Švedska druga liga. Uskoro će krenuti pozivi od roditelja i rodbine, puni optimizma i nerealnih očekivanja. Uskoro će morati da smišlja svoje prve laži o „nekorektnosti profesora“, o „političkoj obojenosti fakulteta“ i o totalnom forsiranju mladih i atraktivnih provincijalki obučenih u maniru karnevala u Riu. Probao je da se pomoli, ali to mu nije išlo, ipak je Boga toliko puta proklinjao proteklih meseci zbog golova koje njegove ekipe primaju u poslednjim minutima, da je odlučio da makar tu ispadne fer. Jedino što mu je preostalo je da se seća svih priča ispričanih u dugim noćima spremanja za fakultet, i da se nada da će ga luda sreća koja je nekada zadesila njegove kolege, ovog puta pogledati…

Tri put meri, jednom seci

Grupa studenata medicine, predvođena strogim profesorom starijeg kova, ušla je u hladnu prostoriju u kojoj su se nalazili leševi. Kako to obično i ide grupica studentkinja se držala za ruke, neki momci su se ponašali kao da su svaki dan tu, neki su radoznalo gledali na sve strane itd. Patologija nije lak ispit, i ovo je sastavni deo njega, tako da su ipak svi stoički morali da podnesu kada je profesor otkrio jedno od tela i počeo svoje predavanje. Naravno, koncentracija je bila na malom nivou pa se ćudljivi čikica odlučio na šok terapiju.

– Molim vas, obratite pažnju.

U tom trenutku desilo se ono što niko nije očekivao. Profesor hladnog izraza lica, ravnomernim smirenim pokretima, stavio svoj prst u pokojnikovo dupe, malo dunuo i onda ga polizao. Uspeo je. Neki su pobegli napolje, neki su počeli odmah da povraćaju, par njih se nasmejlao, ali svakako je sada imao njihovu pažnju. Kada se frka malo smirila, okupio ih je opet sve i smireno upitao:

– Da li postoji student koji se usuđuje da uradi ovo kao i ja, i zatim objasni zašto sam ja to uradio?

Nabusiti mladić, sin beogradskih moćnika i šmeker lokalnog formata, prijavio se, ne dopuštajući svom egu da ovako nešto prećuti. Naravno, prijavio se samo da ponovi istu stvar. Nakon učinjenog i kisele face, prozborio je:

– Evo profesore, rečeno – učinjeno. Ne znam zašto ste uradili, ali nije ništa strašno.
– U pravu ste kolega, u mom slučaju i nije ništa strašno. Uradio sam da bih vam pokazao koliko je medicina egzaktna i koliko je koncentracija u ovom poslu neophodna. Ja sam gurnuo kažiprst, ali polizao sam srednji prst. Ipak, vi niste bili tako dosetljivi, ali za hrabrost koja je ovde takodje potrebna, evo šest.

Park kao amfiteatar

Poznato je da na svakom fakultetu ima ludih paničara, a slobodno možemo reći da je Pravni fakultet u Beogradu njihov Jerusalim. Postoje priče da neki nose i defibliratore u torbama, ukoliko ih strefi predispitni infarkt, uzrokovan saznanjem da su preskočili određene lekcije u knjizi koje nisu smeli. Jedan od njih, umoran od konstantog saletanja kolega i koleginica po hodnicima(možda ipak više od kolega), odlučio je da se presliša u obližnjem tašmajdanskom parku. Šamarao je on tako knjigu „Uvoda u pravo“, uživao u prolećnom danu, sve dok se neka tamna senka nije nadvila sa pitanjem „Da li je slobodno.“ Penzioner ko penzioner, ćutaće i klimaće glavom na babe, pomisli omladinac, i nehajno odgvori sa „Da“. Nije stigao ni do srednjeg prsta u griženju noktiju, a stariji gospodin upita:

– Izvinite mladiću, šta to učite?
– Ma neki „Uvod u pravo“..
– I kako vam se čini, jeste li naučili?
– Ma verujte mi da je ovo jedna katastrofa. Pa ovaj što je napisao knjigu mora da je u potpunosti lud. Ja mislim da ovo treba da se prodaje kao dodatna literatura akademicima, a ne nama studentima, ne znam još ni karticu za menzu da koristim.
– Lud, dakako. Imao sam i ja par takvih kad sam bio, pa hmmm, mlađi recimo. Nego, evo imam ja predlog jedan za vas. Pogodilo se da poznajem malo pravo, pa šta kažete da vas malo preslišam.
– Pa ajde, ne može da škodi..
Stariji čovek se prihvatio stranica sastavljenih selotejpom i počeo. Student je odgovarao, borio se, tu i tamo ponešto nije znao, ali je u suštini bio dobar. Na kraju, čovek reče:
– Čestitam kolega, dajte mi indeks. Ja sam Radomir Lukić, pisac knjige i čovek koji treba da vas ispituje danas.

Da nije možda..

Prespavati kod dečka noć pred ispit možda i nije bila tako dobra ideja. Gužva na Slaviji, nervoza, a na fakultetu bi trebala da bude za petnestak minuta. Sa druge strane kasniće i on, a ponavljanje joj ne treba, naučila je sve. Pa nije ona kao oni studenti što idu da ili polože ili padnu, ona ide samo da vidi koju će ocenu da dobije.
Sat i po vremena kasnije, sedela je i mirno pisala koncept. Sva tri pitanja zna vrhunski, tako da je devetka bila zagarantovana. Kada je došao red na nju, svoje izlaganje je krenula staloženo.

– Fino je ovo koleginice, fino. Nego recite vi meni, kako još drugačije zovemo muški polni organ?
– Hihi…
– Ajte koleginice, to bar nije teško.
– Paaaa…Penis?
– Tačno. Samo što ne tražimo to, nego malo, da kažem, stručniji izraz.
– Jao profesore, sve mi se nešto pomešalo.
– Evo pomoćiću vam. Počinje na slovo K.
– Hmm…paa…ovaj…Kurac?

Naravno, trenutak neverice, stidljiv pa onda gromoglasan smeh svih prisutnih. Tačan odgvor je ipak bio „kopulacioni organ“. Simpatična koleginica je položila.