01/10/2014

TOP 10 srpskih vladara – prvi deo

Posted on 21. Aug, 2012 by in Objašnjavanje

Kada se ljudi danas žale na vlastodržačku kliku u Srbiji, dominantno je fokusiranje na nedostatak duhovnih, moralnih vrlina i obzira. Da pojednostavimo, ističe se da su političari govna i ljudska kanalizacija.

Iako je svakako bolje da vladar bude osoba koja neće da krade kao bolesna, ili gospodin čovek a ne šabančina, jednako je, ako ne i više, bitno da bude SPOSOBAN i da IMA GAS DA VODI DRŽAVU. Ako je jedan vladar sposoban, pametan, ima muda i želi da vodi zemlju, i ne mora da bude toliko pogubno što on lično nije baš oličenje hrišćanskih vrednosti. Istorija je puna takvih vladara, koji su u biti bili pozitivni za svoj narod i zemlju. Opet, ako vladar nije baš najvispreniji, svakako će značiti ako je barem dobar čovek.

Dakle, dobrog vladara čini skup nekoliko osobina. Za razliku od današnjih vladara Srbije, koji su kilometrima udaljeni od ijednog od tih kvaliteta, te je srpski narod u nesreći da njime vladaju ne samo govna, već nesposobna govna, kroz našu istoriju su prodefilovale mnogo veće njuške na vladarskim pozicijama.

10. Mihailo Obrenović

Jedan od najvećih gospodina ikada na srpskom tronu, možda i najveći. Što, s obzirom na to da je bio sin Miloša Obrenovića, figure pred kojom bi amalgam Palme i Velje Ilića zavapio: “Mon dieu!”, pokazuje da iver itekako može da padne daleko od klade.

Međutim, ne u potpunosti. Negativne Miloševe osobine uglavnom nije nasledio ili se one, potpuno drugačijim odrastanjem, nisu zapatile kod njega, ali je pozitivne uglavnom dobrano prigrlio. A to su vladalačka svest i energija, autoritet, pamet, muda.

Mihailo je bio prvi vladar koji je aktivno krenuo da transformiše Srbiju iz otomanske kasabe u modernu evropsku državu. Vladao je u dva navrata. Prvi put je zaseo na tron kao nackli, sa nepunih 16. Nedorastao, izdržao je tri godine pre nego što su ga sjebali zaverenici, te je bio primoran da beži iz zemlje. U inostranstvu je sazreo, umno i fizički. Šmeker na glasu, ženi se mađarskom groficom iz čuvene porodice Hunjadi. Na tron se vraća 1860. Dosta radi, i na unutra i na spolja. Agresivno pristupa poslu konačnog isteravanja ostataka Turske iz Srbije. 1867. dobija ferman od sultana, kojim se i turske vojne posade povlače iz većih gradova u Srbiji. U tu čast, podignut mu je spomenik u centru Beograda, koji je danas opšte prihvaćena tačka za nalaženje Beograđana, odnosno “Kod konja.”

Na unutrašnjem planu je doasta radio na civilizovanju zemlje, modernizovao poreski sistem i uveo narodnu vojsku. Ubijen je 1868. dok je šetao Košutnjakom. Prava pozadina ubistva do dan danas nije razjašnjena.

9. Stefan Vojislav

Knez Duklje, čovek čija biografija nosi elemente akcionog junaka, osnivač dinastije Vojislavljevića.

Početkom drugog milenijuma nove ere, Vizantija se nalazi na vrhuncu svoje moći. Vlada Vasilije II Bugaroubica. Da biste pogodili odakle mu nadimak, zaista ne morate biti nuklearni inženjer, čovek je jednostavo pobio izuzetno mnogo Bugara. U belasičkoj bici, u kojoj je konačno slomio Samuila, bugarskog cara, oslepeo je 14.000 bugarskih vojnika, ostavivši svakom stotom po jedno oko, da bi vratio ove ostale kući.

Takva Vizantija, posle dugog niza godina u kojem je Balkan samo nominalno ili čak i nikako bio njen deo, vraća realnu vlast na naše prostore. Stefan Vojislav u istoriju ulazi prvo kao vizantijski nameštenik u Duklji, 1019. Međutim, posle smrti Bugiubice, uviđa da stisak Vizantije slabi i započinje pobunu. Njegova prva pobuna biva ugušena, a on sam poslat u tvorza u Carigrad.

Pošto je ležao godinu – dve, Stefan uspeva da pobegne iz zatvora i da se vrati u voljenu Crnu Goru. Njegova druga pobuna je mnogo uspešnija. U par bitaka odbija Grke, dok se ovi nisu odlučili da pošalju ozbiljnu vojsku od nekoliko desetina hiljada ljudi. Vojislav pušta mnogo jaču vizantijsku vojsku da pohara Duklju. Pošto su se pošteno najeli, napili, nakrali i napalili, kreću da se vraćaju kroz crnogorske vukojebine gde ih srpska vojska jedne noći hvata na prepad i jebe im milu mater.

Posle toga, Vizantinci se okreću drugim taktikama u pokušaju da sjebu našeg junaka. Pošto se Stefanu rodio sin, dubrovački vizantinski strateg Kataklon se ponudio da mu krsti bebca. Nalaze se na ničijoj zemlji. Ono što Vojislav nije znao je da je prevtljivi Kataklon spremio odred vojnika spreman da zarobi dukljanskog vladara. Ali, ono što Kataklon nije znao je da Vojislav nije vrana, i da je spremio svoj odred mačovitlajućih batica koje su na njegov mig zarobile Kataklona i ekipu mu.

Nakon njegove smrti, nasleđuje ga sin Mihajlo, koji će 1077. biti krunisan za prvog srpskog kralja.

8. Aleksandar Karađorđević

Misli se na Aleksandra I Karađorđevića, srpskog i jugoslovenskog kralja 1921-1934, a ne na kneza istog ličnog imena, iz sredine 19. veka.

Rival Mihailu Obrenoviću za titulu najvećeg dingospoa i facu među srpskim vladarima. Kao što sam rekao, vladara čini nekoliko stvari a jedna je svakako i pojava. Kada je vladar markantna muška figura, gospodin na glasu, govornik nekoliko stranih jezika, elokventna osoba rado viđena u društvu, to ne samo da ima puki estetski značaj, već na posredan način utiče pozitivno na celu državu, na ceo narod.

Drugorođeni Petrov sin tek 1909. postaje prestolonaslednik. Tada njegov stariji brat Đorđe, biva nateran da se odrekne prava na presto jer je od celokupne političke scene u Srbiji smatran nestabilnim tipom, a skandal u kojem je ubio slugu je bio kap koja je prelila čašu.

Aleksandar je kao mlad čovek izgradio svoje ime kroz Balkanske ratove i Prvi Svetski Rat. 1914. on sa samo 26 godina postaje regent i de fakto vodi državu u ime svog ostarelog oca. Posle pobedonosnog probijanja Solunskog fronta i verovatno najsjajnijeg momenta u srpskoj istoriji , Aleksandar kreće da čini stvari koje ga stavljaju na osmo mesto ove liste a ne na nepodeljeno prvo mesto.

Za vladara je najbolje da bude i dobar strateg i taktičar ali ako mora da se bira jedno od ta dva, bolje da bude dobar strateg. Taktiku ćemo nekako iskombinovati ako idemo ka pametnom cilju. A ako se u startu zapucamo u provaliju, kako se svakako za srpski narod pokazala jugoslovenska ideja, onda nam nikakva taktika neće pomoći.

Niko ne tvrdi da je Aleksandar imao loše namere za svoj narod.  Za vreme njegove posleratne vladavine Srbija nastavlja da napreduje, zemlja postaje sve respektabilniji internacionalni faktor. Sprovodi se agrarna reforma i društvo, razrovareno ratom koji je odneo trećinu muških glava, polako ide napred. Ali klik, to više nije Srbija, nego Jugoslavija. Nije Aleksandar jedini koji je forsirao YU ideju, sigurno je nije ni smislio. Međutim, ostaće zapisano da je on taj pod čijim je vođstvom srpski narod odlučio da bude velikoga srca, i da komšiluk počasti plodovima svoje veličanstvene pobede.

Srbi tako, umesto da svoje milione mrtvih za pobedu ugrade u temelje moderne nacionalne građanske države, prave mega bleju na koju, osim Hrvata pozivaju čak i careve kao što su Slovenci, koji dobijaju državotvorni položaj, mesta u sistemu, pristupe tokovima novca i uopšte rečeno, svoju državu, prvi put posle petnastodnevne vladavine kneza Sama u 7. veku.

Kriminalne Aleksandrove odluke ga na kraju koštaju čak i života. U Marsejskom atentatu gine od ruke makedonskog teroriste, koji radi za Ustaše, koje opet, rade za ko zna koju stranu silu.

7. Milutin Nemanjić

Milutin je pravi primer onoga o čemu sam pričao u uvodu, da vladar ne mora da bude Patrijarh Pavle od čoveka da bi bio dobar vladar. Vladar. Jer Milutin je bio dobar vladar, o tome u ovom tekstu pričamo, a što se tiče priče o njemu u kontekstu opšte čovečije dobrote i valjanosti, pa, ako stvarno postoji pakao, Milutin se danas krčka u nekom, recimo, šestom nivou.

Milutin ne dolazi na presto nasleđivanjem oca. Uroš I je imao starijeg sina, Dragutina, koji ga je zbacio sa vlasti i zavladao. Međutim, vladao je samo šest godina, kada je između njega, brata i vlastele, sklopljen dil da Dragutin zadrži neke posede u Zapadnoj Srbiji a da Milutin pređe na srpski tron. Dogovor je bio da Milutina naslede Dragutinova deca od čega je naravno bio tuki, ne da ga nisu nasledila bratovljeva deca, nego su i njegova sama napravila građanski rat oko nasledstva.

Milutin se ženio čitavih pet puta a najčuvenija žena mu je vizantijska princeza Simonida, koja je imala JEBENIH PET GODINA. Na primopredaji male princeze Milutinu, on je velikodušno tutnuo Grcima svoju dotadašnju ženu, Bugarku. Šta se dešavalo između Milutina i Simonide, nesigurno je. Kada je malo porasla, sa 12 godina, postalo je jasno da je neplodna. Vizantijski izvori govore da je to posledica toga što je Milutin probao da je pojebe kada je imala osam godina, povredivši joj matericu u procesu. Priča je jeziva, i možda tačna ali je treba uzeti sa ogromnom rezervom jer dolazi iz vizantijskih izvora. Simonida je kao pubertetlijka pokušala da pobegne od Milutina, tako što se zamonašila. Sve se završilo tako što joj je njen brat iscepao monašku odoru i vratio Milutinu.

Kao vladar, Milutin je taj koji je prvi postavio Srbiju u ulogu lidera regiona. Naneo je velike poraze Vizantiji i Bugarima i uzeo im velike teritorije. Tokom njegove vladavine u zemlju se slila ogromna količina para iz novoosvojenih teritorija. Zamenio je dotadašne raške dvorske običaje mnogo nadrkanijim vizantijskim ceremonijalom čime je i simbolički pokazao novi status Srbije. Uspeo je da Srbiju poštedi od mongolske najezde, što svojom diplomatskom veštinom, što ne baš preteranom željom Mongola da se jebu po ovim prostorima. Milutin je vladar koji je stvorio bazu za ono što će napraviti njegov unuk, Dušan Silni.

Milutina je nasledio sin, Stefan Dečanski, otac Dušanov. Stefan je kao mlad bio malo buntovan prema ocu, kao svaki momak, pa je Kimi Nemanjić odlučio da to reguliše jednim malim oslepljivanjem. Namerno ili slučajno, Stefan nije oslepljen potpuno ali se jedno 10 godina folirao do jaja da je ćorav. Posle svih tih avantura, jasno je bilo da je Milutin morao da gradi crkve k’o lud da se opere. Najčuvenija zadužbina mu je Gračanica, a tu su i Bogorodica Ljeviška, Banjska, manastirska crkva u Hilandaru, Kraljeva crkva u Studenici i Staro Nagoričane. Pošto se tako lepo pokazao, i verovatno fino istalio sa predstavnicima klera, pravoslavna crkva ga je ekspresno kanonizovala, dve godine posle smrti, ne nalazeći neke ozbiljnije smetnje u njegovom lajfstajlu.

6. Časlav Klonimirović

Lik koji je svakako najopskurniji na listi. Časlav nije uvodio zajebane unutrašnje reforme niti je imao neke veličanstvene vojne pohode.

Časlav je poslednji predstavnik dinastije Vlastimirovića, koja je navodno Srbima vladala i u prapostojbini, sa sedištem na mestu današnjeg stadiona Belhatova. Savremenik je Simeona Prvog, najveće ličnosti bugarske istorije, i jedne od markantnijih ličnosti svetske istorije uopšte. To znači da je bio srpski princ u doba kada je sama srpska država bila još nedonošče, u neposrednoj blizini dve velike ale : Bugarskog i Vizantijskog carstva.

Rođen u Bugarskoj, manje-više kao njihov talac, posle Simeonove smrti beži u Srbiju gde polako obnavlja srpsku državu razrušenu bugarskim osvajanjima. Konstantin Porfirogenit navodi da je pri svom povratku u opustošenoj Srbiji našao samo 5o ljudi, koji su jeli kerove. Jasno je da je ovo preterivanje ali Časlav se sigurno  po svom povratku nije susreo sa Menhentnom, nego sa nenaseljenom vukojebinom, bez puteva, gradova i vojske. Godina je 927.

Malo po malo, Časlav je od današnje Srbije napravio respektabilnu državu, gotovo ni iz čega. On je čak poslednji srpski vladar koji je pod svojom direktnom vlašću držao gotovu celu Bosnu. U to vreme, u Evropu iz uralskih pripizdina, stižu i Mađari.

Jedan mađarski upad u Bosnu Časlav odbija pobedom u bici na Drini. Pritom lično ubija mađarskog komandanta, plemića Kiša. Kiš je očigledno bio prava pastuvčina, jer je njegova udovica bila toliko pogođena, da je od mađarskog kralja tražila osvetu. Ovaj šalje veliku vojsku, koja u Sremu hvata Časlava na prepad i baca ga okovanog u Savu – Časlav tone, vučen na dno manje okovima, a više enormnom težinom svoje mudne kese.

 Nastaviće se…



Tags: , , , , , ,