Distorzija realnosti u mikrokosmosu – pitanje morala u mikrokosmosu

U tekućem izboru za gada nedelje, čovek koji je izjavio da deci koja beže sa časova ne treba da pripadne dečji dodatak (bez obzira na materijalno stanje u kom odrastaju) ima skoro 2,5 puta manje glasova od čoveka koji je namestio ishod u sportu gde se ljudi nadmeću u probacivanju stereometrijskog oblika kroz planimetrijsku površ u vertikalnoj ravni. To je osvešćujući trenutak kad shvatiš da postoje mikrokosmosi gde vladaju drugačiji zakoni; gravitacija je slabija / jača, opseg opažanja elektromagnetnog spektra je širi / uži, brzina prostiranja zvuka sporija / brža… Bez obzira što se ovakvi mikrokosmosi svakodnevno prepliću sa našim (za koji često mislimo da su jedini idpravan, ruku na srce), bilo da surfujemo netom, gledamo tv ili blejimo u redu u pošti, efekat iznenađenja nikad ne izostaje, svaki put je kao prvi.

O percepciji iskrivljene stvarnosti koju generiše skup fundamentalnih subjektivnih sila sam pisao nakon suludih stvari koje su se desile za vreme i nakon prošlogodišnjih poplava, i taj sudar svetova je samo flagrantan primer koliko samozabluda može daleko da ode, da nismo ni svesni da sami sebi krojimo matriks.

Međutim, postavlja se pitanje da li mi imamo pravo da dovodimo sebe u deluziju, da stvaramo matriks onakav kakav želimo, bez obzira na bilo koji spoljni faktor, jedom rečju – da nas baš zabole za bilo šta osim očuvanja integriteta sopstvenog mikrokosmosa?

Ako je pravo pojedinca na život preambula što pisanih, što nepisanih ovozemaljskih zakona, onda je i pravo na način uređivanja sopstvenog života neizostavni deo tih zakona. Naravno, izlišno je govoriti o preseku sfera sloboda; skup A ne sme da uređuje svoju sferu na način da ona zalazi u skup B bez njegove dozvole, tj ako A voli da pripit malo zapuškara sa terase u 4 ujutro u pravcu Vukovara, to je odskakanje od prava na samouređenje ma koliko to možda prijalo skupu A.

Ako izuzmemo preplitanje suverenosti, za načine upravljanja sopstvenim mikrokosmosima ne postoje kruto definisana pravila, već je to izbor slobodne volje. Sami biramo na šta ćemo da trošimo novac, s kim ćemo da se družimo, koje vrednosti ćemo da prihvatimo, koje da odbacimo, i slično. Optimizacija sopstvenog matriksa ispada glavna životna funkcija cilja. Sa stanovšta vrednosti pojedinca maksimizacija u lineranom programiranju sopstvenog okruženja se čini kao sasvim prihvatljiva norma. Zavisno od tačke gledišta, svaki pojedinačan izbor možemo posmatrati kao kratkotrajnu optmizaciju sopstvenog sistema – za pajdomana u krizi je “kvoter kojim će da se sredi” trenutna optimizacija iako je to za veliki sistem njegov odlazak na rehabilitaciju nakon koga se zdrav vrati u proizvodni pogon.

Tom analogijom, pravo da čitaocu Tarzanije veći gad bude čovek koji je donekle odgovoran za živote par stotina ljudi nego ministar koji svoje ingerencije nadvija nad sedmocifrenim stadom, je sasvim legitimno. Petar Petrović iz sela Ba ima pravo da ga, kao vatrenog navijača Partizana, više brine mešetarenje u trci za prestižan trofej u domaćem prvenstvu jurnjave za loptom na livadi, nego što neki klinac neće imati za krofnu jer tog dana nije stigao da nauči za kontrolni jer živi u disfunkcionalnoj porodici,  ćale mu vošti kevu od batina, pa je kao introvertna ličnost rešio da ne ode na čas umesto da kaže istinu. Isto tako, svaki pojedinac ima pravo da pravo izbora iskulira, da ga pitanja funkcionisanja državnog aparata ne interesuju, da ga briga da li vlada progresivna desnica ili liberalna levica, da li je bolje otpuštati radnike ili podizati referentnu kamatnu stopu. Sve to može u određenom mikrokosmosu da bude trista hiljada puta trivijalnije od sms borbe tokom nekog pevačkog nadmetanja.

Internet je doprineo da permeabilnost membrane mikrokosmosa bude bitnija nego ikad. Čovek sadašnjosti dnevno primi više informacija nego što je njegov čukundeda primio za čitav životni vek. Ogromna većina toga je spem, informacije koje samo po definiciji nose neku vrednost a de facto su čist šum koji remeti homeostazu mikrokosmosa. I zbog toga smo prinuđeni da sve ono što se kosi sa ličnim uverenjima i interesovanjima brzo evakuišemo iz okruženja inače tonemo u glib hrpe neželjenih podataka koje nas distraktuju od željenog stanja. Stoga deluje opravdano hajdovati svaku budalu koja biva idiotom onlajn na more načina, skloniti svaki medij koji naslovima što pucaju na limbički sistem kolateralno uništava i neo korteks, i tako stvoriti utopiju sklada, taj uljuljkujući sedativ koji snižava prirodan prag borbene gotovosti. A borbena gotovost nam je, čini mi se, neophodna. Pritom ne mislim na okretanje nuklearnih bojevih glava ka Bugarskoj i drilovanje vojno sposobne čeljadi, već na bivanje budnim i spremnim da konstantno doprinosiš društvu.

Uzme li se učenje iz Kantovog kategoričkog imperativa “Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da postane opšti zakon”, sloboda pojedinca koji bira da ga epohalno zabole za društveni angažman, dovodi do toga da integrisani sistem zabole za društveni angažman a tu dolazimo do ozbiljnog problema – kome onda preostaje da brine o društvu i da li je ono samoodrživo? Iz temrodinamike znamo da perpetuum mobile nije moguć, dok životna praksa to samo empirijski potvrđuje.

Na kraju svega se ponovo dolazi do večnog sukoba morala i ličnog izbora, ovog puta uvijenog u opširno ali krajnje jednostavno pitanje “Da li je ok da mi dokurči da pratim razna sranja, nerviram se, svađam se sa botovima po komentarima, jedem sopstvenu džigericu, budem aktivista, animiram babu i dedu da skapiraju da je Vučić psihopata upakovan u ukrasni papir od dva metra a ne čovek koji ima pravo na ideološki zaokret, i da dignem zid da me štiti od svake pomisli na postojanje tih istih Tuđina dok okružen odabranim krugom ljudi radim svoj posao, pijem šveps, igram Civilizaciju bez trunke brige šta se dešava mimo mog mikrokosmosa? Ili ipak nije?