Prepiska sredom: Genocid. Tačka.
Ariel ponedeljak 13:56
Što bi rekao jedan moj poznanik “ruka se pozlatila svima koji su gađali ono govno ribousto u subotu, Ia! Ia! Cthulhu fhtagn”, parafraziram. S tim što ipak na kraju nemamo mnogo čemu da se radujemo, pre svega jer na fotkama deluje netaknuto kao čednost Ivane Žigon.
Ako nije jasno, raduje me to što se dogodilo ne samo zato što mislim da je premijer naš nasušni zaslužio i mnogo grđu kaznu od neprijatnog susreta sa realnošću u čijem stvaranju je zdušno učestvovao devedesetih i dvehiljaditih, i to sa pičkinskih bezbednih pozicija skupštinske govornice i režimskih medija, nego i zato što je incident na pravi način ogolio farsičnost čitavog koncepta „komemoracije” žrtvama na kojoj treba da se pojavi jebeni Vučić. I faking Klinton. I kojikurac Borut Pahor.
Ipak, glavni razlog što je ovo što se desilo zapravo grozno i tužno nije neki „napad na instituciju premijera Srbije” jer ovo se ne bi desilo bilo kom premijeru Srbije, nego je najgrđe to što je cela situacija zapravo na kraju bila pobeda samo za Pičkoustog, koji em ispade žrtva, em pružio ruku pomirenja, em pokazao strancima da je kul, em dao glasačkom plebsu u Srbiji još jedan “dokaz” da su muslimani eto stoka. Sve to me strašno nervira, naročito jer su i trogloditi koji su protiv ovog režima odmah krenuli s teorijama zavere kako je on to sebi namestio. Doduše, priznajem, toliko ga je usralo da kao da jeste, ali ajde trogloditi iskulirajte s glupostima.
Ox ponedeljak 17:22
Moram ti reći da se sa tobom, što bi rekli jezički čistunci, ne saglašavam, barem što se prvog dela tiče. Jer Vučiću je dvostruko „oprošteno“ – prvo tako što ga niko nije procesuirao za „sto za jednog“, „osvetiću se Ćuruviji“ i slične hitlerštine koje je izgovarao, bio je, je li, ipak u debeloj senci svog političkog ćaće Šešelja kojeg je Hag potkačio. Drugo, Vučić je skinuo Šešelja sa revera, u američkoj ambasadi mu je neko objasnio da tu treba da stoje zvezdice EU i njegovi birači su oduševljeno kupili priču. Sad je na rever došao i cvet što su mu prikačile Majke Srebrenice. Drugim rečima, kad nismo znali da drugačije sprečimo tog čoveka da postane Usud Srbije, onda su bošnjačke kamenice nekako jadne. Passe, kao da smo u kič romanu Haleda Hoseinija.
Iako ne vidim posebnu poetsku pravdu u tome da je okrznulo Vučića, treba reći da je to isti komad kaldrme koji je spreman za one nesrećnike što su hteli da legnu ispred Skupštine Srbije, a što je isti taj Vučić zabranio pod izgovorom „bezbednosne procene“, što je izgleda zvanični termin da se dodvoriš fašistima u Srbiji.
Posle kamenica u Potočarima sledi uvežbana predstava: Premijer (uz manje melodrame nego obično) trijumfalno kaže da njegova ruka pomirenja Bošnjacima ostaje pružena. Kakav je on monden! Da ga ne znamo, pomislili bismo da nema ništa sa kreiranjem atmosfere u kojoj se armija podguzičara utrkuje da slikovitije opiše događaj iz Potočara. Krenuo je Dačić, jebiga, ipak Vučić ima njegov dosije u fioci, izjavom da je to bio „pokušaj atentata“ – što je pleonazam, to bi najbolji student u istoriji FPN-a trebalo da zna; nastavio je Seljaković koji je svemu dodao notu masovnosti; DJ Vučičević je prestigao čak i Pink tako što je tvrdio da je sve britanska zavera. Čekamo samo da padne reč genocid.
Nisam dakle sklon teorijama zavere, ali moram da te pitam: ne misliš li da se nešto valja iza brda kad se ovoliko svima nadigne da na 20. godišnjicu Srebrenice (inače jako mudo od povoda, obična magla, tu nema suštine, jedino što se 20 puta obrnuo kalendar) mire Srbe i Bošnjake? Te rezolucije i veto, te saginjanje pred žrtvama, te hapšenje Orića, te kapetan Dragan… Ima li tu šta?
Ariel sreda 3:00
Ima samo taj tužni ne-događaj godišnjice Srebrenice kao zgodan povod da se steknu neki poeni na koliko ti treba nivoa – politički lokalni, politički regionalni, lično promotivni, geostrateški, medijski što u stvari znači biznis i tako dalje. U ovom poznom liberalnom kapitalizmu uspevaju proaktivni, oni koji vrebaju prilike, a kada ih nema, kreiraju ih. Psihopate, jednom rečju. Zato, kada ti život pruži tako dobar datum – godišnjicu najvećeg zločina na tlu Evrope od kraja Drugog svetskog rata, iskoristi to, brate Pahore, podigni još malo sebi cenu Klingtone, prodaj novine Vučićeviću i jebi mu kevu Vučiću, normalno da ćeš da ideš, išao bi i da nisu tako rekle čike s čelično plavim očima… Koji s druge strane guraju rezoluciju o Srebrenici baš sada jer je priča u fokusu zbog godišnjice, pa je s PR gledišta odličan trenutak da već jednom zauvek zapečate taj loš ratni roman devedesetih. Genocid, brate, okej to je to, tako se to zove, idemo dalje.
Genocid. Jebemu mater, kakva grozna reč. I zvuči ružno, kao otrovi i strana tela. Nekako se osećaš kao govno samo što si morao da je čuješ. Mislim da se zato ljudi ovde toliko koprcaju protiv toga da se ona i na bilo koji način ozvaniči i dovede u vezu s njima. S nama. Mučno ti i samo da je napišeš. Genocid. Jebo ja mater baš svima onima koji su napravili takvo sranje da se uopšte razmatra da li bi to što su uradili moglo da se okarakteriše kao „genocid“.
Ali ta uverenost da će se, ako se negde zapiše da je u Srebrenici počinjen genocid, to nekako odraziti na „sve nas“, to me ubija kod ljudi ovde. Jebote, je l to znači onda da ti ljudi misle da su svi Nemci „genocidni“, da bi Švabo odmah dohvatio šmajser da strelja šumadijsku decu al ga… ne znam, Amer drži na povocu, navučenog na protestantizam, pivo i lošu pornjavu? Pošto je samo u takvim glavama smislena pretpostavka da ako neki Srbi počine genocid u ime nekakvog nacionalnog projekta (koji nisu podržavali SVI Srbi, evo ja prvi nisam), onda će Švabo i Englez za vjeki vjekov utripovati da su svi Srbi bili u tom fazonu i da su sledstveno svi Srbi ork-hipsteri s bradama i satarama. Madre dios, kakvu će to sliku u svet onda o nama poslati? Možda ubaci klin u moćnu mašineriju Vučićevih pseudo-evrointegracija Srbije? Nolu će oduzet vinbledon? Uvešće nam vize? Peter Handke će dobiti nenadanu poznu šansu da zaradi za alimentaciju?
Natezanje o tome da li je u Srebrenici počinjen genocid ili ne je ostala poslednja „crvena linija“ zvaničnog srpskog nacionalističkog narativa, jer sve ostalo je priznato i prihvaćeno i u tom narativu, samo eto nemojte da to zovemo genocidom slučajno. Ali jebiga, bio je genocid. I to je jasno svakome ko je odvojio jedan reklamni blok vremena da pročita pravnu definiciju genocida i da uporedi sa onime što je i u Srbiji priznato i za šta postoje dokazi i zapisi da se dogodilo. Prema toj definiciji, bio je genocid 100 posto – i to što je bio genocid nikako ne znači da se tuđi zločini nisu dogodili niti da nije bilo namere s drugih strana da se počini genocid u ratovima devedesetih. I ne, to što je izvršen genocid u Srebrenici nikako ne znači da će sad Srbi nekako postati „genocidan narod“, mogu slobodno da se iskuliraju dušebrižnici za čestitost i čistotu nacionalnog bića, biće sve okej. Na kraju krajeva, čak i da su u pravu i da se nečije genocidno zlodelo volšebnom simpatijom prenosi etrom u naše nacionalno određene telesne čakre, makar smo u društvu velikih! Zajedno sa Amerikom, Britanijom, Nemačkom, Turskom, Belgijom, Španijom… Šampionska imena samo nastavljaju da se nižu niz istoriju kao niske crnih bisera pred Milomirom Marićem – šampionska jer su nekako jebote uspeli da počine genocid a da ih niko živi na celom svetu van komentara na srbin.info ne naziva „genocidnim narodima“.
I samo još ovo o toj rezoluciji koja naravno da služi interesima Britanije i Amerike, da se razumemo, ali služi i nekim drugim svrhama koje su prilično važne. Ako gledamo cinično realpolitički, ona Srbiji može doneti dobro jer je Srbija brate sad zvanično na putu ka Evropi (pa sad šta zatekne tamo) i to se neće promeniti osim nekom brutalnom revolucijom, što bih voleo al jebiga. Ako stvarno hoćemo pomirenje na nacionalnom nivou, moramo da pričamo o osećanjima Bošnjaka koji su odpatili najviše u onom usranom ratu i kojima eto to znači neku satisfakciju – pa ako hoćemo da se mirimo stvarno što im je ne bismo i dali, što ne bismo bili moralno superiorniji, kad već u našem narativu jesmo? Zašto nam je milije da se borimo protiv zlog waspovskog reptila tako što čekamo da mu doaka naš arhanđel spasitelj Vladimir ujahujući ogoljenog poprsja na belom konju na sednicu Saveta Bezbednosti?
I na kraju krajeva, kad pročitamo i tu jebenu rezoluciju, vidimo da nigde ne pominje Srbiju, niti pominje srpski narod, niti pominje genocidnost, jer fala kurcu to bi bio Mikijev zabavnik onda a ne rezolucija Saveta bezbednosti. Ne, rođeni moj, priča o tome da genocid nekako kalja Srbiju i sve Srbe je isključivo priča za domaću upotrebu, iz tradicionalne domaće kuhinje koja se tradicionalno kusa s kašikom govana u drugoj ruci. Samo da ima narod čime da se zamajava, daj priče od pre 20 godina, još ima živih koji pate, još se kosti vide, belesaju se toliko jako na julskom suncu da smo svi na Balkanu zakratko slepi i ne vidimo da smo svi zajedno u istoj damarajućoj kurčini predatorskog kapitalizma.
Ox sreda 9:09
Pitaš da li imbecilni utemeljivači teorije o pretećoj „genocidnosti“ veruju da je moguće da ijedan narod bude genocidan. O i te kako! Pratim šta po internetu piše jedan od onih mladih morona-studenata (kao da nije dovoljno da budeš studentsko govno, nego još moraš da budeš nacionalističko studentsko govno) što su potpisivali peticiju da spreče odlazak Vučića u Potočare. Taj smatra da su Britanci najgenocidniji narod na svetu jer Indijci jer Indijanci jer ovo i ono. Pretpostavimo za trenutak da je moguće biti genocidan narod. Teoretičari „genocidnosti“ dakle ne misle da je loše i pogrešno bilo koga proglasiti genocidnim nego se kunu u srpsku čednost i civilizovanost u odnosu na Švabu i Engleza, uostalom oni su prstima kidali svinjski but dok se kod nas na dvoru viljuškom… znaš već.
I sva se ta tobožnja zabrinutost na kraju sliva u relativizaciju pokolja u Srebrenici, kao što smo lepo videli u jednom tekstu na našem sajtu. Sve to – a šta su oni nama radili, a zašto oni ne pruže „ruku pomirenja“ (fraza za povraćanje inače), pa interesi Zapada, pa tri boda Albaniji… sve je to ista priča o zaveri protiv Srba, gde samo mi – i jašta Rusi – imamo da branimo nevinost i viteštvo koje su nam prethodne generacije ostavile u amanet. Zločin jebiga priznajemo, omaklo se, ali to su bili neki čobani-budale, ratni profiteri ili eventualno lokalni dobrovoljci koji su se razumno svetili bošnjačkoj gamadi. I ne, to nije bio srpski nacionalni projekat koji je u datom trenutku imao najširu podršku u Srbiji. Samo što jeste. Tu sam kritičniji od tebe, dobri Ariele, verujem u kolektivnu krivicu i verujem da sa njom treba da raskrstimo.
Predlažem mali eksperiment, da ovde poređamo činjenice „u prilog srpskoj stvari“. Recimo da je ono islamističko govno Naser Orić čistilo srpska sela oko Srebrenice, pljačkao i silovao, da su ga fotografisali tamo, a da je onda helikopterom kao pička pobegao kad je trebalo da se gine. Taj i takav Orić je zvanični nacionalni heroj u Bosni – ne kažem da ga podržavaju svi, ali ima oreol državnog junaka, otprilike kao što je pre 15 godina u Srbiji imao Mladić, s razlikom što se Orić bavi biznisom osunčan oslobađajućom presudom govnara u Hagu, dok je Mladić morao da se skriva uz pomoć Koštuničinih tajnih službi. Sve je to tačno i tužno.
Idemo dalje: mnoge zapadne zemlje imaju problem da zločin Turaka nad Jermenima – a razmere su stostruke u odnosu na Srebrenicu – nazovu genocidom. Da ne pominjemo genocid nad urođenicima Amerike, Australije, Indije. Otrov zbog kojeg se i danas u Vijetnamu rađaju deca sa tri noge ili bez plućnog krila. Najveći masovni zločin sveta kada su Belgijanci izbrisali deset miliona crnaca u Kongu. Čišćenje Krajine od Srba. Sve su to genocidi. Sve je to tačno i tužno.
I još: pitanje je koliko je civila povezanih žicom pobijeno u Srebrenici, a koliko je tu bilo naoružanih boraca. Gde su grobovi Orićevih boraca koji su poginuli u razmeni vatre, dok su bežali ka Tuzli pošto ih je ostavio njihov na rečima tako hrabri vođa? I zašto niko iz međunarodne zajednice nije odgovarao kada ima pregršt dokaza da su Srebreničane pustili pod srpski nož samo kako bi isposlovali jebeni Dejton i podelili Bosnu na dva dela? I zašto vlasti sahranjuju svake godine ljude na kašičicu u Potočarima, kako bi pravili medijski spektakl? I zašto se jedna od Majki Srebrenice vozi u crnoj limuzini sa šoferom? Sve su to legitimna pitanja. Sve je to tačno i tužno.
I šta ćemo sad? Ne, ozbiljno, vidimo nepravde i dvostruke aršine sveta i šta ćemo sad? Da tražimo da nepravedni aršin važi i za „nas“ to jest za masakre koje su počinili „naši“? Ili da budemo carevi, moralni džinovi, i suočimo se sa tim da nijedna od gornjih tačnih i tužnih teza „u prilog našoj stvari“ zapravo ni za miligram ne umanjuje težinu zločina. Sva su te teze i tačne i tužne. I sve postaju tako infantilne ukoliko se upotrebe kao „ali“ kada se priča o Srebrenici. Genocid, bez zareza. Tačka.
Ni pravna definicija ni reč ne bi bili važni da nisu, kao što si rekao, poslednja linija odbrane srpskog nacionalnog narativa. Od Karlobaga i Virovitice stiglo se do „daj samo da nije genocid“, od Kosova srca Srbije stiglo se do „ne dam Gazivode“. Oni gube, Ariele, povlače se pa se kao zveri saterane u ćošak sada jednako agresivno brane, opet dele Srbe na „prave“ i „lažne“ ili „strane plaćenike“. Oni gube, to je zakonomernost, nacionalizam će biti na đubrištu istorije. Samo, kako da ti kažem, ja bih voleo da se to desi brže, dok smo još mladi.
PS: I kapitalizam će na đubrište, jašta, samo neće još. Srebrenica nam je pojela prepisku i neka je, Grčka nigde neće pobeći. Pišemo o tome sledeće sedmice.
